Vilinska saga IV/3

 Posto sam napravila mali izlet - da se vratim mom gostu autoru i poslednjem delu ove glave. Kao i ranije  PG 18

I, kao i uvek - svi komentari dobrodosli... 

Ujutru su me poslali Savatovoj ženi Helgi, a otac i stric, sa još tridesetak ljudi, u cik zore krenuše za zločincima. Posle dva dana potrage saznadoše u jednom mestu da je razbojnička družina Arnolda Ludog juče bila u tom mestu i da im, kad se pročulo da idu da haraju po zemlji Vanda, priključilo još dvanaest ljudi. Ulaf sa svojom grupom prenoći tu, pa ujutru udari dalje gde pronađe tragove njihovog kretanja. 

Neki su verovali da je čisto samoubistvo goniti duplo jačeg neprijatelja, ali su Ulaf i Azgrim smatrali da će im iznenađenje dati potrebnu prednost. Dok su se oni tako raspravljali, iz šume oko njih sa svih strana izroniše slovenski ratnici, mrki i očito neprijateljski raspoloženi. Jedan od Ulafovih ljudi htede da otpaše oružje, ali se odmah sruši sa tri otrovne strele u leđima. Gonioci se skupiše u neurednu gomilu. Tada se pojavi vođa Vanda, krupan, naočit čovek u odeći od kuninog krzna. Pred njega istupi očev polubrat Savat, čija je majka Vesna bila Slovenka, i polako, biranim rečima objasni Stratimiru, kako se poglavica Vanda zvao, kako gone ljude koji su učinili mnogo zla i u njihovoj i u slovenskoj zemlji. Stratimir odvrati kako je upravo pratio trag tih ljudi i da bi njih napao misleći da su ovi drugi, ali je, na sreću, primetio kako su suviše malobrojni. 

„Onaj, koga očaj tera na osvetu, ne gleda na broj", obrati mu se Ulaf, preko Savata.
„Ipak, dobro je imati veće snage, ako hoćeš da je privedeš kraju", prevede mu odgovor njegov polubrat.
„Onda, pošto idemo po istom poslu, najbolje da se udružimo", povikaše mnogi iz Ulafove pratnje.
Tako i bi. Zajednička potera se nastavi. To popodne naiđoše na još sveža zgarišta grupe slovenskih kuća. Leševa nije bilo, ukućani su, očito, pobegli pre dolaska razbojnika. Svih sto pdeset Vanda stade tu i obredi se pićem da zahvali Svetovidau za tako srećan ishod slučaja.
Predveče se krajolik izmeni. Počeše da se javljaju brda i livade. Šuma se još dobro držala, ali je, verovatno zbog visine, bila pretežno crnogorična. Noć pade, ali Vandi nisu hteli da prekinu poteru. Verovatno zbog toga što su bili tako blizu neprijatelju. Ulaf skrenu pažnju Stratimiru, da bi krećući se po noći, bez svetla, lako mogli da izgube trag. Na to se Vand osmehnu i odgovori kako njegov narod račina vreme po noćima, a ne po danima. Pred jutro, vandski tragači dadoše znak da se stane. Umorni ratnici popadaše na zemlju, vlažnu od rose, gde ostaše da leže zureći ispred sebe u mrak.
Uskoro poče da sviće. U dolini ispred njih, u polumraku nazirao se obris kuće sa nekoliko pomoćnig zgrada. Sa druge strane uzdizala se kosa livada koja se završavala kamenom liticom, dosta višom od mesta sa koga su oni gledali. Sa obe strane livade, pružala se gusta četinarska šuma, koja je krila useke između brda. Potok, koji je prolazio u blizini kuće, oticao je u šumovitu udolinu sa leva. Prizor je čak i na toj mutnoj svetlosti izgledao idiličan i pitom.
Stratimir izdade naređenje da bez njihovog znaka niko ne napada, pa onda, sa Ulafom, krenu dobro utabanom stazom, prema kući. Putem naiđoše na telo dečaka svog izbodenog strelama, a zatim s leva, ženski leš u potoku. Prisustvo razbojnika bilo je očigledno, i Ulaf se pitao nije li taj Arnold stvarno lud kad proliva toliku nepotrebnu krv. Stigoše u blizinu kuće i zalegoše u čestar. Stratimir naredi da se kuća opkoli sa krila i posala dva izviđača napred da provere jesu li ziočinci unutra i imaju li zarobljenika. Oni otpuzaše kroz visoku travu livade. Jutarnje svetlo je jačalo. Nervozni ratnici čekali su sa isukanim oružjem. Jedan od izviđača, Igor, vrati se trčeći poguren preko čistine.
„U kući ih je pet tuceta", kaza on tiho. „Sami Varijazi. Pobili su sve naše, i decu u kolevci. Imali su samo jednog stražara i to pospanog. Mi smo ga zaklali. Ostali spavaju."
Stratimir ustade a ostali krenuše za njim, u tišini. Kuća je bila sve bliže, već su se lepo videli sitni, tamni prozori sa otvorenim drvenim kapcima i drugi izviđač kako čuči pored vrata. Na desetak metara od kuće stajo je visoki ram od drveta za sušenje kože. Okačena o njemu bila je mlada vandska žena. Bila je gola i punačka. U nekoj drugoj prilici, verovatno bi bila praznik za muške oči. Igor joj priđe i dodirnu je, da vidi nije li kojim slučajem još živa. Odmahnuo je glavom. Uzrok smrti uopše nije bilo teško utvrditi. Sa rana na njenim krupnim grudima spuštale su se debele pruge usirene krvi. Celo telo joj je bilo puno rana i uboja, što je značilo da je jadnica mnogo propatila pre nego što se rastala sa ovim svetom. Kao slama plave dlake na međunožiju bile su joj uprljane zločinačkim semenom.
„Znam je", reče Igor, „Zvala se Ljudmila. Moj brat je trebalo da se oženi njome."
Svi su nekoliko trenutaka stajali i gledali u taj lepi leš. Onda Stratimir uskliknu znak za napad. Ulaf provali ulazna vrata, čak se i ne iskrenuvši da ih udari ramenom. Jednostavno ih je pregazio uletevši u kuću sa mačem u jednoj i sekirom u drugoj ruci. Za njim pokuljaše slovenski ratnici. Razbojnici, koji su spavali razbacani po podu, nađoše se potpuno pometeni. Tu ih sedamnaest pade, pre nego što su uopšte shvatili šta se dešava. Arnold pokuša da okupi svoje ljude oko sebe, ali ga Igor ustreli kroz prozor otrovnom strelom u vrat. U žestokoj borbi ljudi nisu imali dovoljno mesta da razmahnu oružjem, pa su se neki valjali po podu boreći se noževima. Ulaf i Stratimir pobiše mnoge.
U opštem haosu bitke provali se zadnji zid i razbojnici počeše bežati kroz njrga. Najveći deo, predvođen Starkardom, krenu uz liticu, da bi se tamo, sa visine, lakše branio. Vandi ih zasuše kišom otrovnih strela. Kada Starkard pade, pogođen u oko, Ulaf povede juriš uzbrdo. Preživeli razbojnici ne smedoše zbog malobrojnosti sačekati dolazak Vandskih berseraka, pa sa litice poskakaše u provaliju. Na vrh litice prvi istrča otac. Za njim stiže Stratimir, gotovo nezadihan. Pogledaše u ponor i utvrdiše kako je dovoljno dubok da ni mačka ne preživi. Jedan razbojnik, koji se na škrbavim ispustima stena negde zakačio ili uklještio, jaukao je iz sveg glasa u dubini. Ulaf je imao osećaj kao da mu je nešto veliko izmaklo. Toliko je maštao o tome kako će spustiti svoje ruke na Sigruda, a to mu se sada izjalovilo. Čak ga nije ni zapazio nigde u bici. Moraće sada da pregleda sve leševe na bojištu i u kanjonu.
Otac krenu nizbrdo ostavivši za sobom slovenskog poglavicu da pun osećanja trijumfa stoji na vrhu litice dok je par orlova kružio oko njega. Predivna epska slika. Ali, kako mi je kasnije objasnio, uznemirene grabljivice zapravo su pokušavale da oteraju uljeza što dalje od svog gnezda, a on je vrlo polako uzmicao ne skidajući pogled sa njih. Uz to se naglas kleo da će prva koja mu se dovoljno približi završiti poslužena za večeru kao kokoška, ma koliko se njegovi ljudi bunili da je neukusna i žilava. Ulaf je bio suviše zaokupljen sobom da bi primetio tu opasnost. Silazio je snužden, zlobno se nadajući da je onaj razbojnik koji kuka baš Sigrud.
Međutim, bitka se nije svuda odvijala istim tokom. Desetak arnoldovih ratnika, pošto istrča iz kuće, udari niz breg prema potoku i šumi. Put im prepečiše šestorica Vanda. Ovi ih prosto samleše u svom trku, izgubivši samo dvojcu. Igor ustreli jednog dok su zamicali u šumu, pa, praćen nekolicinom krenu da ih goni. Asgrim, koji je napredovao uz levu ivicu kose, primeti to, te sa Hognijem i Savatom, strča u šumu da im preseče put. Spustiše se u jarugu potoka kad začuše povike. Nije bilo sumnje da razbojnici išli pravo na njih. Oni zauzeše jedini lak prolaz, uz samu vodu, i svesni svoje manje snage, sakriše se da iskoriste prednost zasede.
Razbojnici se pojaviše na vidiku. Trčali su između drveća razmahujući kožnim štitovima i oružjem u ritmu koraka, svaki čas bacajući uplašene poglede preko ramena, u pravcu gonioca. Prvi naiđe snažan momak sa kratkom plavom bradom i krilima morskih ptica na šlemu. Sakriven iza debla, Savat ga pokupi svojom teškom sekirom. Gotovo istog trenutka Hogni probode drugog begunca, kopljem kroz stomak, čučeći iza žbuna. Treći, shvativši šta se događa, zakloni se štitom i navali sekirom na Azgrima koji iskoči na stazu ispred njega. Ulafov brat izdrža napad uzvrativši svojim oružjem. Videvši da je naišao na čvrstog borca, razbojnik usmeri svoj sledeći udarac visoko i, koristeći se zaklonom protivnikovog štita, kliznu pored strica, u nameri da protrči između njega i Hognija, koji je još svojoj umirućoj žrtvi rovario kopljem po stomaku. Asgrim je prozreo njegovu nameru, pa ga saplete nogom. Pre nego što je zbunjeni razbojnik dodirnuo rukama zemlju, sekira mu se zabode u leđa. Stric u tom trenutku osta gotovo nenaoružan pred sledećim zahuktalim napadačem. On mu zavitla štit u noge. Krupni bradonja nastavi još koji metar mlatarajući rukama, u uzaludnom pokušaju da održi ravnotežu, pa onda pade pravo pred noge Savatu, koji mu razmrska glavu sekirom.
Naredni razbojnik stade i raširi ruke, zaustavivši drugu dvojcu koja su trčala iza njega. Bio je to Sigrud. Kada je ugledao Azgrima noge su mu se počele tresti od straha. Stric u životu nije video tako nešto, mada je iz priča znao kako se to može desiti. Pošto ga je nekoliko trenutaka posmatrao sa zanimanjem, on isčupa svoju sekiru iz smrtno ranjenog neprijatelja i krenu na Sigruda. Ovaj i pored straha primeti da je u prednosti, jer je Asgrim odbacio štit, pa navali na njega praćen jednim razbojnikom. Činilo se da se stricu, koji je izašao ispred svojih rođaka, loše piše. Hogni sa daljine baci svoje koplje da mu pomogne, ali ga Sigrud bez problema odbi zamahom štita u stranu.
Tog trenutka iz pozadine dotrča Igor vodeći Vande. Videvši šta se događa, on iz trka baci sekiru, i prikova Sigrudovog pomoćnika za drvo, našavši se tako goloruk ispred razbojnika koji je ostao u pozadini. Osećajući kako izlaza nema, ovaj napade bezrezervno, pokušavajući da bar još nekog odvede sa sobom u smrt. Umesto da uzmakne, Vand krenu pravo na njega, dočepa ga za pojas i dršku od sekire, pa podigavši nesretnog Nordijca, tresnu ga leđima u najbliže drvo. Razbojnik, nekim čudom, osta nepovređen, pa, ostavši bez štita i oružja, ustade i poče da beži, dok je igor dizao ogroman kamen da ga dokusuri. Srljajući ošamućen, on se saplete preko grana oborenog debla, i pokri glavu rukama pred smrću koja je dolazila. Ni podlaktice, ni gvozdeni šlem, nisu mogle da zaustave pedesetak kilograma težak kamen sa kojim je Igor skočio na njega. Uz gnjecav zvuk mozak se raspršta. Mladi Vand ustade sa divljim osećanjem moći i pogleda prema bojištu.
Sigrud je mačem i štitom nasrtao na Azgrima. Stric je znao kako, ako zaglavi sekiru u Sigrudovom štitu, nema šanse da poživi ni jedan jedini trenutak. Zato on, pošto drškom sekire odbi udarac mača, navali ramenom na kožni štit odgurnuvši protivnika. U istom trenutku, započe zamah sekirom, vrlo visoko preko protivnikovog štita, držeći je za sam kraj drške. Sigrud se zguri uz podignut štit, i sečivo ga promaši. Tada Azgrin naglo cimnu sekiru prema sebi. Šiljak donjeg kraja sečiva zakači se za prstenove Sigrudove vrlo dobre verižnjače. Ubica naše porodice izgubi ravnotežu i pade pred stričeve noge. Pre nego što je Sigrud uspeo da se otkotrlja, ili podigne ruku sa mačem, ovaj ga pogodi kolenom u lice. Pristigoše dotle Savat i Hogni pa dočepaše Sigruda i vezaše ga onako obeznanjenog.
Igor priđe drvetu za koga je bio prikovan jedan razbojik i iščupa sekiru iz njega. Ostavši bez oslonca leš skliznu niz nakrivljeno deblo. Vand stade brisati sekiru o travu. Azgrim mu priđe i obrati mu se na svom lošem Vandskom:
„Spasao si mi život, izlažući opasnosti svoj, iako se jedva poznajemo. Uz to ne pripadam čak ni tvom narodu, nego narodu ovih ubica."
„Samim tim što si došao ovamo da ih goniš, ti si dokazao kako si hrabar i pošten čovek, a moj narod ceni hrabrost. To znači da trebaš da živiš", odvrati ovaj.
„To, što sam došao u tvoju zemlju, možeš da zahvališ ovom što leži ovde, jer on me je mnogo zadužio, mnogo više nego vas. Moja hrabrost bila je od besa i neuporedivo je manja nego tvoja. Ti si se svesno izložijo opasnosti, radi stvari od koje nemaš nikakav pravi interes", učtivo odgovori Asgrim.
„Vi, Varijazi, mnogo ste osetljivi na interes", nasmeja se mladi Vand. „Pa, važniji su ljudi."
Stric se malo lecnu zbog ove njegove primedbe, ali posle svega nije se mogao ljutiti na Igora i pripisa to njegovoj medveđoj nespretnosti. Oni još dugo nastaviše razgovor i utvrdiše kako imaju zaledničke poglede na većinu stvari, što Azgrim shvati kao njihovu sličnost, a Igor kao dokaz univerzalnosti ispravnih stavova. Uvučeni u diskusiju mladići se brzo sprijateljiše, i nikako im nije bilo jasno, kako su mogli čitavog prethodnog dana da hodaju zajedno a da celo vreme ćute.
Ulaf je nogom prevrnuo još jedan leš. Utvrdivši da ni to nije Sigrud, on ga besno šutnu. Stratimir se nasmeja tom njegovom postupku, ali ne reče ništa, plašeći se da ne povredi ojađenog čoveka. Otac smrknuto nastavi da prevrće leševe. Sa leve strane začu se žagor na slovenskom jeziku. Ulaf podiže oči. Sa te stane, jarugom potoka, nailazila je veoma neobična povorka. Napred su išli Asgrim i Igor, zadubljeni u živ razgovor, a za njima šest vandskih ratnika koji su na dugoj moci, onako kako se prenosi ubijena životinja, nosili vezanog čoveka. Na na kraju su bili Savat, Hogni i ostali koji su se veselili i mahali oružjem.
„Izgleda da je tvoj 'prijatelj' pronađen", reče vođa Vanda, nekako nespretno nabadajući severnogermanski, ali to proprati širokim osmehom i gestom srdačnosti, tako da je vrlo prijatno zvučalo.
Ulaf odahnu i sede, činilo mu se da je sada sve završio i da mirno može umreti. Sa druge strane veliki teret mu je pao sa duše, ali on je to dočekao nekako nespremno. Uvek je mislio da će se sa Sigrudom susresti negde na bojnom polju, i posle dobre bitke presuditi mu svojom sekirom. Ova sreća je bila toliko velika, da je bila neočekivana.
On pozva Stratimira i Azgrima sebi, da se dogovore o tome kako bi bilo najbolje kazniti zločinca. Azgrim dovede Igora, svoga novog prijatelja, sa kojim je bio rešio da se pobratimi. Savat je prisustvovao kao član porodice, a sa njim stiže i njegov nerazdvojni prijatelj Hogni. Pošto su se svi zainteresovani skupili, otac izloži nešto što mu je upravo sazrevalo u duši. Rekao je da je u Ifisinoj zemlji slušao legendu o strašnom, slavnom ratniku, koji je izgubljen na moru sišao u svet mrtvih da duhove pita za savet. Pri tom je on prineo žrtvu mrtvima da bi ih odobrovoljio. Ulaf je hteo da uradi nešto slično da odobrovolji svog pokojnog prijatelja Onolfa, kome je, kada je bio na samrti obećao kako će čuvati Ifis. Vandi rekoše da njihov narod retko prinosi ljudske žrtve, a i kad ih prinosi, prinosi ih Bogovima, a ne vampima (mrtvima). Igor reče kako se pamti slučaj kad su starci i žreci (Slovenski paganski sveštenici) nagovorili župana Vladimira, da prinese Dažbogu ljudsku žrtvu. Rešili su da žrtvu između sebe izaberu kockom. Ona je pala na sina jednog Nordijca koji je živeo među Vandima. Otac nije hteo da preda sina za žrtvu tuđim bogovima i zatvorio se sa njim u kuću. Vandi su tada napali i ubili obojcu.
„Vrlo ružna priča. Ali iskrena." primeti Ulaf.
Hogni reče, da je kada je ratovao na jugozapadu protiv Gota, video da taj opaki, mada srodan narod, žrtvuje lepe žene i devojke Votanu, bacajući ih u močvare i baruštine. Tog užasnog Boga rata Goti toliko obožavaju, da mu ne daju samo zarobljenike, već i svoju decu. To sve govori o gadnoj naravi tih ljudi, za koje se priča da smatraju čistom lenjošću i kukavičlukom gajiti ili saditi ono što može da se otme ratom.
„Ni vaše priče nisu mnogo lepe", nasmeja se Stratimir, pa ozbiljno nastavi:
„Ipak, mislim da, ako postoji neka krv koja je draga i našim i vašim bogovima, onda je to jedino krv hrišćana."
Svi oduševljeno prihvatiše ovaj zaključak. Azgrim veselo dobaci:
„Biće veoma zadovoljni. Sigrud je hrišćanin. Još deda mu je prihvatio novu veru i pljunuo na religiju naših predaka."
Otac reče da je u zemlji moje pokojne majke, kojom, na žalost, takođe vladaju poklonici raspetog Boga, lično gledao kako tajna paganska organizacija prinosi žrtvu Neptunu-Posejdonu, jer su pomorci za to platili.
„Sveštenik je", poče da priča Ulaf Razvratni, „vezao živog, ulovljenog, jelena za specijalno oblikovan kamen na steni koja se nadnosila nad uzburkanim morem. U smiraj dana, kada su talasi postali jaći, on je podigao ruke prema moru, očitao molitvu, pa je nožem rasporio životinju. Izvadivši joj jetru, pokazao je moru, a zatim ju je spalio u za to posebno napravljenoj kamenoj posudi. Prizor je bio vrlo lep, i nisam posle toga mogao da zamislim, da taj Neptun neće ispuniti sve što se od njega očekivalo."
„Mi ovde nemamo more, ni taj kameni žrtvenik, ali možemo vešati žrtvu na Odinovo drveće, kao što je to bio običaj u našoj staroj religiji", doseti se Hohni.
„Za to nam treba neki posvećen gaj, kao što su oni u Upsali. Ne verujem da će žrtva biti primljena, samo zato što je drvo posebne vrste. Da nemamo ovde nekog paganskog sveštenika, koji bi znao da na brzinu posveti jedan?... Nemamo... Uopšte ne znam da li bi i kod kuće neko to znao da učini, jer od kako se zvanično veruje u raspetog Boga, vlasti gone sve one koji održavaju stare rituale. Većina ljudi učenih u tim stvarima, pobegla je na sever", sa tugom u glasu zaključi Asgrim.
„Ništa zato. Ima jedno naše trebinje (žrtveni gaj), tu, blizu," ulete Igor u razgovor, na još lošijem varijaškom od onoga koji je Stratimir govorio, „mala šuma na ravnom vrhu jednom kamenog brda, i to od svetibora."
A to je severni žuti bor koga Vandi poštovahu kao jedno od mnoštva njihovog svetog drveća.
Svi se složiše kako je to dobra ideja, jer su religije slične, sem toga, to bi se moglo uraditi iz poštovanja prema Vesni, Savatovoj pokojnoj majci, jer je u Sigrudovim nedelima stradao i Ozur, njen muž.
Ulaf ode u kuću gde pronađe jedan veliki tučani bakrač, koji napuni svinjskom mašću iz ostave, već prilično opustošene zbog gladnih ratnika oba naroda. Pošto je onda postao pretežak, on pozva Asgrima da mu pomogne. Savat i Hogni uhvatiše jedan kraj Sigrudove motke, a gorostasni Igor uze drugi sam. Stratimir ih povede, praznih ruku, kako dolikuje pravom vođi.
Samo dvadesetak minuta kasnije stigli su na odredište. Prešavši preko uskog kamenog bedema sa planine, spustiše se direktno na brdo. Savat, Hogni i Igor umorno tresnuše Sigruda na suve borove iglice kroz koje je provirivalo oštro kamenje. Razbojnik ne reče ništa, jer su mu usta bila vezana oštrim kanapom, koji je sekao usne i obraze pri svakom pokušaju da progovori ili da ga pregrize. On se samo izvi i zastenja. Savat ga nekoliko puta šutnu, da ga smiri. Za to vreme, Ulaf i Stratimir su se uveliko dogovarali gde da postave žrtvenu vatru, da ne bi izazvali požar u šumi. Na kraju, izabraše liticu na severnoj stani, gde se nalzilo samo jedno usamljeno drvo. Asgrin odmah otpoče da skuplja drva za vatru, dok je Ulaf, ližući prst, po starom vikinškom običaju, pokušavao da poveri da li su dobro odredili iz kog pravca duva vetar. Zemlju oko vatre brižljivo očistiše, jer čak i sveža borovina lako gori, i ne zove se džabe luč.
Dovukoše Sigruda i zavezaše ga za drvo. Pri tom im se gotovo oslobodio, dobivši od straha nekakvu nadljudsku snagu, ali Igor ga savlada sa nekoliko žestokih udaraca. Ruke mu vezaše iza debla, telo i noge mu pričvrstiše sa mnogo oštrih konoraca. Još jedan mu zategoše preko usta da učvrste glavu, dok je on šištao i ispuštao neartikulisane zvukove. Hogni osta da još jednom proveri veze. Ostali se okupiše oko vatre sa velikim zanimanjem, jer je ni Sloveni ni Germani nisu koristili u svojim žrtvenim obredima. Otac je smatrao da je to nezaobilazno jer je tako radio Ifisin narod. Vatra se veselo rasplamsa i kotao bi stavljen na nju. Mast poče da menja boju i posta providna i žuta kao ulje. Savat ju je mešao dugim štapom, jer je pomalo prskala, i sa vremena na vreme bi bacio koju kap na razgolićenog Sigruda, da bi po njegovoj reakciji proverio stepen topline masti. Azgrim je dotle oštrio zločinčev nož, isti onaj od koga su pale Ifis i njegova majka Hilda. Sunce je bilo u zenitu, jarko belo, ali zubato i hladno na tom podneblju. Mast u kazanu je proključala. Ulaf uze nož od svog brata i priđe Sigrudu. Igor i Hogni prinesoše kotao bliže. Na ceo skup spusti se pobožna tišina.
Otac je nekiloko trenutaka stajao neodlučno, u njemu se javila stara naklonist prema izbezumljenom mladiću. Onda se seti šta je učinio Ifis, seti se leša malog Flosija i svima drage, krotke, Hude, bes uzavri u njemu i on mu poče seći stomak. Čim je obred počeo, nije više osećao nikakvu samilost. Otvori mu utrobu, gotovo ne povredivši nijedan organ, pa mu izvadi creva, koja su klizila u rukama kao ogromne svetloplave zmije. Podiže ih, onako još uvek spojena sa telom, pa reče:
„O, ti moj pokojni prijatelju, Onolfe. Primi moju žrtvu i podeli je sa svima mojim koji sede i piju tu, pored tebe, u Valhali. Nadam se da je tu pored tebe i Ifis, iako nije od našeg roda. Ona je, kao što znaš, tako vredna žena da bi je Odin sa pravom mogao staviti među valkire. Nju nisam uspeo da sačuvam, iako sam davao sve od sebe. Zato, primi utrobu njenog ubice!" Sa tim rečima otac ubaci Sigrudovu iznutricu u kipuću mast. Creva zacvrčaše, prelazeći munjevito u neku smeđe crvenu boju. Sigrud Zmija u Oku ispusti jedan strašan, neartikulisan, šuštav krik, kidajući pri tom obraze a zatim se sve umiri. Svi prisutni bili su pod jakim utiskom i osećali su da je žrtva valjano primljena, kako od mrtvih, tako i od Bogova oba paganska sveta. Ugasiše vatru i ostaviše izkeženi Sigrudov leš sa utrobom u kotlu, vezan za sveto drvo žutog bora. U tom trenutku svi su osetili neopisivu sreću, što je ovaj grčko-rimsko-vandsko-varijaški paganski obred tako dobro uspeo. Otac je dugo pričao da se od tog dana osećao kao da se ponovo rodio.
To bi bila priča o mom ocu Ulafu Razvratnom i mojoj porodici. Ni malo vesela i srećna, i ako lepa. Jer, kako kaže moj stric Asgrim:
„Sreća prati u životu samo one koji nikakvu drugu uzdanicu nemaju. Zato se pametni, smeli i dobri ljudi, u životu mnogo muče, i teško dolaze do svojih ciljeva, ali, uz velike žrtve, ipak ih, bar na kratko, ostvaruju. Kad ne bi bilo tako Valhala bi bila ovde na zemlji." I potpuno je u pravu. -
Frija završi svoju priču i utonu u ćutanje gledajući u plamen vilinske smole koja je još uvek gorela. Kju se protegnu i lako skoči na noge. Zatim prekide Frijinu zamišljenost rekavši:
- Budi tu uspavanu lepoticu! Do mraka bi trebalo da pređemo prilično rastojanje. Sa vama je bolje putovati danju, dok ne nađem načina da izlečim vaše urođeno ptičije slepilo. -
Tamnokosa poče da drma svoju prijateljicu, koja stade da se buni, i moli da je pusti još samo malo. Vilenjak im reče da će se pristojno naspavati kada padne noć, a zatim pomože Friji da je digne u sedeći položaj i, držeći je od pozadi za vrat, sasu joj u grlo topao čaj. Gorka tečnost rasani je u trenutku, i dok ga je posmatrala sa gađenjem, on joj reče kako je to dobro za njen nazeb i umor. Naredi joj da popije sve, što ova i uradi sa prilično vidnim negodovanjem. Vijenjak poče da rasprema njihov mali logor. Dok je tovario ždrepca, Frija krenu da mu pomogne. Našavši se licem u lice, on se zagleda u njene zelene oči. Devojka mu se osmehnu i on pruži ruku preko sedla da je pomiluje po glavi.
- Šta je ovo! - prekinu trenutak njihove intime Unin zaprepašćen uzvik.
Kju se okrenu sa izrazom dosade na licu, već unapred znajući o čemu se radi. Un je stajala sa praznim sudom u ruci, pored komada materijala, koji se pušio, ali je još uvek goreo. Tu vatru očito voda nije mogla da ugasi. Frija priđe i sa nekoliko pregršti zemlje ugasi mali plamen.
- Zar i ti znaš vilenjačku magiju? - zabezeknuto će Un.
- Nije to nikakva magija, i nemoj smetati Kjua zbog svake sitnice. Postoje mnoge stvari koje voda ne gasi. Jesi li ikada gasila smolu ili uljanu lampu? To se gasi metalnim poklopcem ili zemljom i peskom. Ne znam šta je ovo, ali čim sam ga videla, pretpostavila sam da se gasi na isti način. - reče joj tamnokosa skoro sa prezirom prema njenoj gluposti.
Vilenjak prekri tragove vatre suvim lišćem i oni krenuše. Pešačili su u prijatno posle podne siti i zadovoljni. Frija je, doduše, bila malo neispavana, ali se sasvim dobro držala. Un je razmišljala kako je moguće da voda vatru ne gasi i kako to da to svi znaju, osim nje, naravno. Samokritično zaključi da je stvarno seljanka, i da je skitanje Frijinih predaka po svetu doprinelo njenom daleko boljem obrazovanju. Čvrsto reši da će da izmeni taj odnos, tako što će učiti od vilenjaka sve što on bude voljan da joj pokaže.
Kju je razmišljao o daleko važnijim stvarima. Iako su izmakli prvoj poteri, trebalo je napustiti ovaj kraj što pre. Nisu se smeli držati puteva na kojima bi sretali ljude, jer njihova trojka bila je vrlo upadljiva, čak i bez vilenjačkih šarenih kostima. Kretanje kroz šumu bilo je sporije, ali manje rizično. Devojke su bile koliko-toliko naviknute na njega, jer ovde su se ljudi rađali u šumi, živeli u njoj i umirali pod njenim gustim krošnjama. Ali, avaj, one nisu bile sviknute da žive kao vile, danima pod vedrim nebom, neosetljive na hladnoću i vlagu, imune na sve zarazne bolesti. Za njih je trebalo pronaći toplo prenoćište, što je povećavalo mogućnost novih nevolja. Sva sreća što je imao sa sobom zimsku vreću ispunjenu najfinijim ptičijim paperjem, koja će im pružiti zaštitu narednih noći, dok ne stignu u njegov dom.
Zamak Otolfa, jednog od najmoćnijih gospodara marki, pod vlašću kralja Otona sa Gvozdenom Košuljom, bio je uz put. Njegova je porodica tradicionalno održavala dobre odnose sa vilinskim narodom. Možda bi kod njega mogli da se sklone na nekoliko dana? Kju nikada nije bio sklon da previše veruje ljudima, ali u ovakvoj situaciji to mu se učini kao najbolja mogućnost. Usmerio je pravac njihovog kretanja ka zamku, i, kako je računao, sutra u sumrak trebalo je da stignu u goste Otolfu.