VEST SA VRHA... LEDENOG BREGA

Autor: Rodoljub Šabić

Vest da je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, nakon sprovedenog nadzora nad izvršavanjem obaveza iz Zakona o zaštiti podataka o ličnosti podneo zahteve za pokretanje prekršajnih postupaka protiv 14 ministara u Vladi Srbije izazivala je u poslednjih nekoliko dana dosta veliku pažnju medija.
To sa stanovišta afirmacije ovog zakona, razume se, nije loše. Ali, manje je dobro što je glavni razlog za „pažnju" bila činjenica da su „predmet" visoki funkcioneri, a ne nešto daleko važnije. Isto to važi i za spekulacije u vezi s tim šta će i hoće li uopšte nešto tim povodom uraditi „reformisano" pravosuđe. Naravno, da „događaj" ni sam po sebi nije nebitan, kao što nipošto nije nebitno ni to kako će tek uspostavljeno prekršajno sudstvo iskoristiti priliku da da doprinos i afirmaciji Zakona o zaštiti podataka o ličnosti i samog sebe. Ali, ipak mi izgleda mnogo važnije da „događaj" prepoznamo u realnim dimenzijama, kao epizodu, kao „vrh ledenog brega".
Nadzor, koji je rezultirao pokretanjem prekršajnih postupaka, nije vršen nad izvršavanjem svih zakonskih obaveza već samo dve osnovne obaveze - obaveze da se evidencije zbirki podataka o ličnosti ustroje i vode u skladu sa odgovarajućom uredbom koju je Vlada sama donela, te obaveze da se te evidencije dostave Povereniku radi uspostavljanja centralnog registra zbirki podataka o ličnosti. Zadaci su bili, dakle, jednostavni, elementarni, a rezultat... Zato zaista bizarno deluje podatak da je iste obaveze izvršilo dva puta više banaka nego ministarstava.
Šta je razlog tome? Nemar, neodgovornost, loša unutrašnja organizacija, namerna opstrukcija...?
Sve navedeno, namerna opstrukcija najmanje. Ali svi zajedno ustupaju pred verovatno najvažnijim faktorom - neznanjem. Očito, bez obzira na naglašeno deklarativno opredeljenje za uvođenje standarda EU u ovoj oblasti realne predstave naše administracije o sadržini tih standarda su na vrlo, vrlo niskom nivou.
To, pre svega, potvrđuju rezultati nadzora. To potvrđuju i neke reakcije na „poverenikovu akciju" koje, doduše, verbalno iskazuju „spremnost za otklanjanje nepravilnosti", ali iz kojih se vidi da zapravo uopšte nije jasno u čemu se nepravilnosti sastoje. I to što pored više puta ponovljenih apela još uvek nemamo zakone kojima bi bila uređena zaštita podataka o ličnosti u nekim izuzetno važnim oblastima (biometrija, video nadzor, delatnosti detektivskih agencija...). I to što je sam Zakon o zaštiti podataka o ličnosti u znatnoj meri neusaglašen sa standardima EU. I odnos prema donošenju podzakonskih propisa, za primenu zakona neophodnih (Dva propisa koja je trebalo da donese Poverenik doneta su u roku. Od druga dva, koja je trebalo da donese Vlada, jedan je donet sa velikim kašnjenjem, drugi, veoma važan, nije donet, iako je reč je o posebno delikatnom propisu - koji se odnosi na zaštitu naročito osetljivih podataka o ličnosti.) I to što je „potrošena" cela godina da bi Vlada usvojila Strategiju zaštite podataka o ličnosti, iako je ista praktično imala „sertifikat EU", jer smo je moji saradnici i ja prepremili u saradnji sa ekspertima EU. I to što je „usvojena" Strategija još uvek mrtvo slovo na papiru jer, iako se Vlada usvajajući je obavezala da će u roku od tri meseca usvojiti akcioni plan za njenu realizaciju, to ipak nije učinila. „Zauzvrat" neka ministarstva i pored upozorenja Poverenika nisu donosila podzakonske propise nužne za zaštitu naročito osetljivih podataka u raznim oblastima, a jesu donosila, najblaže rečeno, kontraverzne propise kojima je ta zaštita direktno ugrožavana. O nekima sam već pisao: (Ko hoće nešto da uradi.... ili Zbilja, teško je razumeti, ili Pobednik ili gubitnik).
Zato, „vest" sa početka ovog posta ima smisla samo ako bude prepoznata na pravi način, kao „vrh ledenog brega", kao očigledno upozorenje da se odnos države prema zaštiti podataka o ličnosti, mora bez odlaganja u celosti i iz korena menjati.