na nešto me sjeća...

... imamo te napade nostalgije i patetike.
Zatvori oci, i odjedri ponovo pred one stepenice koje cekaju Anu da se popne uz njih dok more sumi u pozadini.

Uzivaj u divnim secanjima koje imas i pusti ovu noc i jutro da prodju - takvi kakvi su.

...šiptarske radnjice,
...sa bivšim šiptarskim učkama...
... kako?


Albanske, albanskim...

molim te skini klip sa naslovne, prelomi tekst pre njega ili ga linkuj-jer zbog njega se ne otvara dalje cela naslovna,
hvala unapred,
angie

u cavtat ne smem, jer može da mi stane srce kada vidim svoju staru a sada tuđu kuću. ne znam da li bi mi bilo teže da vidim da su isekli limun i trešnju i badem i oleader da više nema lavande u mozaika na stolu - ili bih možda umrla od tuge kada bih videla da je sve tu - sve sem nas, sem mene.

Zbog nečeg sličnog( već sam dosadan sa tim) 20 godina nisam bio u rodnom kraju. U kraju gde trava nisko raste , a reči se veruje do neba.

Nameravam sledeće godine, ali ta namera je postojala i prethodnih.

u cavtat ne smem, jer može da mi stane srce kada vidim svoju staru a sada tuđu kuću. ne znam da li bi mi bilo teže da vidim da su isekli limun i trešnju i badem i oleader da više nema lavande u mozaika na stolu - ili bih možda umrla od tuge kada bih videla da je sve tu - sve sem nas, sem mene

Anči moja draga, ovo nije patetika, ovo je tuga pregolema!

- Parola možda zvuči banalno, ali nije. Ona je prirodan i vrlo odmeren odgovor na bahatu banalnost ljudi koji kreiraju ovo bunilo. Naravno, ne mislim, na parolu kao grafički simbol ili jezičku formu. Možda je najveća parola koju sam ikada video, najveći antiglobalistički i konceptualni čin – Maradona sa istetoviranim Če Gevarom i roleksima na obe ruke. Taj bi sigurno došao da trenira FK Trepču.

Kum ti je LIK u najboljem značenju te reči, čovek od integriteta uman ali ne raspojasan, škrt ali koncizan i precizan u odgovorima.
Pozdrav kumu a tebi poljubac,
Mikele

bila juče posle podne s nekim važnim i lepim iz osjeka

„izvin'te za napad patetike - hvata to mene često, još se ja i lepo kontroliram... ps
ovaj sa slike je moj kum, i evo šta on priča
pps
jes' ovo malo tekst o svemu - al sve to bude jedna tema na kraju priče. sve je jedno.”

Evo sasvim druge priče, a opet Kosovo, stanovi i vile na nekada “našem moru”. Kao primeran student dobio sam jednu sobu “samicu” da stanujem, od ukupno 30 koliko je bilo u Studenstkom gradu. Primeran to znači i partiski aktivista, ali za razliku od drugih članova SK nisam se družio sa članovima, već sa “mangupima”, oni koji su često navaraćali u kafane, kockanje, svi talentovani, a takve je teško roditeljima i društvu da ih vaspitavaju, pa ostaju kao divlji mustanzi nikad zauzdani. Tako jednom u četiri ujutru prbudila me je narodna milicija, tada sam stanovao u “Patris Lumube”, da me odnese u Milicisku stanicu u ulici 29. novemra da peuzmem svoja dva drugara koji su pijani uzimali jogurt (pakovananje je tada bilo u staklenoj ambalaži i od pola litre) ispred prodavnica. Jedan je bio sin topioničara zeničke željezare, čiji otac je trebao da bude uslikan za da bide stavljen na tadašnjoj hiljadarku. No, te večeri je zaglavio u kafanu, jer je unapred slavio, pa nije došao na posao. Tako je njegov pomoćnik, inače Rom, probodar (kako se zovu oni koji dugom šipkom buše na izlazu peči trosku da bi poteklo istopljeno željezo) dobio prilku da bide uslikan za novu hiljadarku. Ko se još seća te hiljadarke, sa nje s smeje Hajro, umesto Talam Mehmeda. Drugi student je bio iz Vareša koji je imao sve desetke, a najlakše mu je bila matematika. Za razziku od prvog koji je bio samo Musliman, ovaj je u pored drugih vera u familiji, otac mu je bio Jevrej. Treći koji je bio odčan studnet na Mašinskom fakultetu, stipnedista fabrike aviona “Soko”, samo je pušio, a ja ni to, bio je jedini moj prijatelj koji je bio partiski sekretar na trečoj godini, a ja na dugoj Rudarskog fakulteta. Njegovog oca iz Mostara, Muslimanm ubili su četnici, a majka Srpkinja ostala je živa. Zbog svoje visine, lepote i pameti družio se i sedeli su u istoj klupi sa Gojkom Šantičem, dok nije posle drugog razreda gimnazije Gojko otišao u Beograd da postane glumac. Ćerkić Mehmed je bio pesnička duša, svirao je na gitari, pa smo u jesen i u proleće izlazili na terasi doma na Karaburbi da pevušmo šlagere Arsena Dedića ili da ja recitujem Jesenjina, dok bi me Meho pratio na gitari.
Eto sva trojica prijatelji islamske vere, što mi je trebalo da zakljiučim da mi nedostaju moji kasovski prijatelji Albanci. Zato sam uzeo da radim diplomski rad na problematičnoj rudi sa površisnog kopa “Kišnica” kod Gračanice, zbog čega sam iz istog razloga zaključio da nije pametno da tamo vodim da živi i moju devojku Beograđanku. Da bi odvajanje bilo postepeno, otišao sam da stanujem u Studenskom gradu, dok je ona živela u bilevaru 27, mart..
Tamo me je dočekao moj mlađi prijatelj Srbin iz Prištine, kome sam bio uzor, jer sam kupovao knjige, a bilo smo dobriu fudbaleri i glumci. On je već imao devojku sa kojom će da se oženi i ostaće da radi i živi u Beogradu. Pa kada je zapazio moje namere, rekao je: “Znači ti se vraćaš na Kosovo?!” “Da, vidim da ne mogu pobeći od sebe. Znam da će biti teško”, odgovrio sam mu. Pa sam pritom pomilslio, no moj život je bio mučan. Kao i život moga oca sa još jednim bratom i sestrom siročadi iz Prvog svetskog rata. Očev brat Bogdan biće ubjen u Drugom svetskom ratu. A kako su bedno živeli predhodne generacije to je bilo ipak suvše bilzu pakla da je grešno reći da nije sam pakao.
A Kosovo i Metohija su postali pakao ubrzo posle Maričke bitke, jer su aberi stizali da će ubrzo Turci doći. Na takvim pričama rađala su se deca, i taman su muške glave stasale za rat Turci su preko Pomoravrvlja, današnjeg Gnjilana ujahali na Kosvo Polje i razapeli svoje šatore na prostoru izmeđi Laba i Sitnice, sa cetrom oko današnjeg Gazimestana. Neki od mojih predaka su stigli bežeći do Bijelog Polja, da bi se 1830 deo familije ponovo vratili i to u selo koje su nazvali Krajište, što na straoslovenskom znači kraj-tražiti. A kako je sve to preživljeno na Kosovu opisao sam u tekstu koji je objavio NIN 31.12.1997. Evo dela tog teskt napisanog na kosmetkom jeziku, nalsovlejnog:
„Опет за Косово, но овај пут од Косовца написано.
К'д му рекле Вукашину да Турци улегле на Балган, он живеше у Приштину па побрза да се крунише за краљ. А за то му даде дозволу цариоца Јелена удовица од цар Душан. За то добро он гу пrесели са целу свиту да живи код његов брат војвода кој богато живеше у Серес.
Викашiн почна да спrема војску да ги истера Турци од места где живе Рисјани. Па набгру тргна поред реки за да има воду за војску и коњи: покрај Ситницу, Неродимку, Лепенц, па у Скопље да још сабере војску , па покрај Врадар до куде Серес кај брат му Угљеша и царицу Јелену. Ту останале да се одморат неколку дни, и док се собере још војаска, па покрај Марицу тргнале да ги напудат Турци од рисјаснки места. За то време турски доушници ги прателе и чекале да дође рисјански празник Свети Јован Златоусти. Тај д*н Срби салавеле распртелени, било много врућо време, пијеле, јаделе па так(оу) пјани легнале покрај Марицу. Добро, амаа турски восјководац то чекал. Тој ист после ратовал и у Косовску битку. Па још преку ноћ удрила киша ка из крчаг. Турчин чекал да најдојде река и ги наподнал Срби рано на подранак и сви ги испотепал или у реку се удавили.
Кога набрго стигнал абре за това, јаки фамилији од Косово почнале да бегат на кај западну страну, на кај Ертцеговину и Босну. По се изгледа овије што ни ги вратија Рвати се од оније што т'д пбегнале од Турци. Само не знам да ли тије двајца, Мартић и Бабић биле пијани од ракију илити од немање ум.
После тоа се чекаше секој ден да дојду Турци до куде нас на Косово. Деца што се родија ирaсна у момчиња за женидбу, к'д дојде време да се учат да јават коњи и да сечу с'с сабју. Кнеза Лазара га прогласише за цара. Он бија млого стар, па не му се жалеше да загине. Зато се договорија с*с Цркву да га направе светак к*д погине. Неки причали, да турски цра Мурат му тражил од Лазар да му дадне његови витезови да ратују заједно и да освоју и да гу деле запленето све до словенски град Вијена, а понатаму Јевропу да гу има Турчин. Но, ете Лазар на то не пристанаја. С*с Косовки бој се намалија Срби ептем. Последни што мораја да ибзбегат беа оние што ги повлече патријарх Чарнојевић.
Дури после некој век се слушна дека некој Георгие у Шумадију ги дигнал Срби да се тепају с*с Турци. А у тија Турци веке течела наша крв, зато што богати Турци милувале наши моми и жени. И од наш крај отишле тројца ајдуци да му помагнат на Герогије. После неколку години један се вратија и раскажувал да тој Георгије го утепал негов кум. Таквото пред Бога је млого грешно. Можеби тој грев и с*г не тера да се тепаме с*с којшији. После млогу години се слушалоа да тој Георгије, и ако бил мртав, неки Вук од Ерцеговнина илити од Црна Гора, с*с дозвола на Црква га прекрстиле у Ђорђе.
И с*г у овија години слушаме да опе неки Вик, исто од тија крајеви, вике пред насобран народ да е Косово колевка за српство. Ми што смо прижевееле знамо да је Ксово гробница за Срби. Јербо ми нисмо читали песми туку само сме умирали. Овај Вук и други Вукови никад нису жвели на Косово. Можда су то онија што побегнале од тука, па уз пут свирале и пееле с*с гусле да не им е досадно, па зато тако с*г збору. Јер овде где гу има колевка у њојзе спију албанска деца, или тија што оће да ги понижу ги викају „Шиптари“. Како што Срби некој лоши Рвати ги викају Цигани, а нас кад одемо да живимо у Србију не викају Шиптари.
Пре десет или помало години почна да вичу неки Срби од Србију да ће да нас брану од Шиптари, или како ја ги викам моји притељи Албанци. Поче да се пије и да се једе по митинзи, што ми заличи на Вукашинову пијану војску шти ги смлатија Турци на Марицу. Набргу почна да ги истерују од работу албански раденици, ги затворије неки албански директори, а место њи дођоше од Бејаград па све фабрикии и рудници ги упропастија.
С*г народ тешко живи, а ту скоро почна албанци да не утепуват.
С*г се прича да ће да бидне рат. Лесно ние нам да погодима кој ће победи. На Марицу бесмо пијани, на Косово испотепани, у Прва голема војна што не погина од зрно умре од болест, у Друга голема војна некој побегна, некој не се вратија од робију, некој загина. Ајде тиа ратови беа с*с големи сили, но где ни беше умот да се закчињемо с*с големци очи да вадимо?! У овија години се тепасмо с*с којшији, па дојде време Срби од Крајину и до Славонију да побегну у Србију. У Босну се тепасмо и се испотесмо. Се слушна да ће тие Срби од Рватвску да ги насели Милошвећ на Косово, а да од тука да отера Албанци.
Тие Срби од Ррватску ибзбега с*с ауто и трајктори, а ми од Косово немаме толку ауто и трактори, а и да имаме само с*с летење можемо да побегнемо јербо смо од све стране опколени с*с наши којшији Албанци.
Од тиа ваши ратови и брањења ни гинеле постари од чукундедовци, праддедовци, дедовци, татковци, и стриковци, а с*г очете и деца да ни ги утепате. С*с ово мора да је крај. Мора веће еднага да дођу неки умни Срби, да и у ту Академију улегну и од тамо истерају волови. Се сети на један умен Србин што рече на телевизију: „У сваком селу има академика, као што у свакој акдемији има волкова“. Е тој чове га умраја овија Срби што имаду иумутени мозоци.
Да спомнем да најисплативо селење ни беше за време на Тито: на Косово продадеш само кућу, а у Шумадију можеше да купиш кућу и имање. Мнозина што замнина се прилепија до големи градови па си стана службеници с*с ташни и машни, само ретки влегоја у фабрики. С*г и ним им е тешко, јер фабрики се мртви.
Није останмавме малку на Косово. Тако можемо да се договориме с*с Демаћи, а тој би ни понудуил да не шетају с*с фијакери, само да ги остави милисција Албанци да раду и живу како друг нормалем свет. А овија што су дојдени од Србију да не бранат од наши којшији Алнаци, имају кући и станови и цели иманња по Србију, само млого воледу да се сликају за новини и за телевизију и зато се играју с+с наши животи.
Од мене толико, можда сам мешаја јазик с*с Вуков, а то је зато што и ја погеднујем у телевизију.
Фала ви што бринете за нас како и кој ће да не утепа.“
Ovo je za Kosovo, a za vile na moru drugi put. Jedino sam se setio da je Rusija, u dogovoru sa Autrougarskom, nudila izlaz na more baš do Cavtata, asmo da uće u u rat sa Bugskaom radi Strumice i njene šire okoline. No, Vlah porekolm iz Makedonije, predsednik srpske Vlade, Nikola Pašić nije hteo ni da čuje. Zato sada ima spomenik na Trgu Marksa i Engelsa! Vertovtano ne samo rtadio ovog zla, verotvno i zato što je bioa jedan od nejvećih lopova, koji lopovluk mu je rukoviido njegov sin.
I još za Cvatat, hvalio mi se vođa crnogodskih "Beli Orlovi" kako su izgledali ormani Terze Kesobije u Cavatatu puni sa najrazličtim bundama. Našli smo se na Kosovu dok je prevarom skupljao građevinske mašine koje su pravljene u "Radoje Dakiću", da bi on sa braćom prisvojili veći deo nekada moćne fanbrike u Titogradu. Prevario je i mene, uzeo mi je rovokopač i utovarnu mašinu iz Kačanika, sa obećanjem da će da je remontuje.
Eto, a on sada živi samo u Crnoj Gori, iako je Njegoš tvrdio da su i oni Srbi!
Za na kraj,a ima veze sa našim umom, upravo su mediji javili da su Japanci našeg Stojkovića-Piksija promovisali za ambasadora turizma! Veovatno da ga spasu da ga mi ne bi mogli da uhapsimo!!!

... na jedno davno, davno auto - stopiranje, magistralu Dubrovnik - Cavtat i jednog muskarca koji me je satima ubedjivao da budem njegov gost.
ni dan danas mi nije jasno zasto sam odbila taj poziv. a, zelela sam.
i mislim i dalje o tome.
odluke razne.

mozaik uspomena.

.

......


...umorna si...

Mitrovica-kako je dobila ime.

Pominje se jos u 11. veku.

Bila je na karavanskom putu - kao sto je i sada; na drugi moderniji nacin.
S razlikom sto su bisage, mazge - mule i skripu taljiga; zamenile skripa gusenica, buka motora i prdez iz njihovih - auspuffa.

Da, bas tu je Mitar otvorio; a, jasta drugo - Me'anu.
Hranili su se tu i napijali gladni, zedni, umorni.
Posao je cvetao, mehana je prerasla u Han; da i njihove zivotinje mogu da zvaknu i u miru prespavaju.

Mitar je ubrzo umro, posao je nastavila njegova zena; svi je zvahu Mitrovica.
Tako se zene nekad vikahu, po muskoj glavi familije.

Karavandzije se dogovarahu, vidimo se kod Mitrovice; ala kasnije u Beogradu vidimo se kod Konja kog Sunca, ...

Da, bas tako Mitrovica, kasnije Kosovska.