Knocking on the heavens door

"Knock, knock, knocking on the heavens door", reče dobra duša i zaplaka se kada se vrata ni nakon druge strofe ne otvoriše. Sve što su je učili da treba i ne treba, sve je poštovala, sve je radila baš kako treba. Uvek je prvo išao temelj, zidovi, pa krov. Nije imala oči ponosite, jezik joj nije bio lažljiv, ruke nisu prolivale krv, osim kokošiju, srce joj nikada nije kovalo zle misli, noge nisu trčale na zlo, nikada nije svedočila lažno, niti zametala svađu među braćom.

Pa, opet, vrata ostadoše zatvorena. Dobra duša oseti kako joj se ledi krv u žilama i hladan vetar za vratom. Kao da duva neka promaja između prostora za kojim žudiš i onog koji se kezi iza. Ne želi da se okrene, jer ako se okrene, ulazi. A koliko može da stoji ovako? Možda im treba samo malo duže vremena, možda da pokuca jače? Dum, dum, dum, ponavlja udarce kao vapaje. "Molim vas pustite me unutra, sve sam činila kako treba, duva ladno iza, ne smem da se okrenem, ne smem, hladno je"...Da li da se ipak okrene, pa šta bude? "Mada, šta može biti, ne može valjati nikako, ne može biti bolje nego iza ovih vrata. Mada, opet, koliko može biti dobar onaj koji mene neće? Nešto tu debelo ne valja".

Sumnja u dobro koje je činila počinje da liže niz leđa dobre duše i sastade se na vratu sa ladnim vetrom, tačno na onom mestu gde nema ni kragne ni kape, gde počinju glava i pamet. Ma, gde mi je bila pamet da se ošišam tako kratko i zašto nisam ponela neku jaknu? Jakna mi je ostala u kolima, možda treba da se vratim da je uzmem, ko zna koliko ću ovde na promaji stajati. Ali, kako da se vratim do kola, a da ne pogledam unazad, kako da se okrenem i pođem, a da ne misle da sam ipak krenula kod njih? Znam, reći ću im: "Ništa, ništa, izvinite, manite mene, neću ja do vas, ovde ću, samo čas da uzmem jaknu iz kola".

Učinilo se kao dobra ideja, pa se dobra duša naglo okrete i pogleda uprtog u svoje nožne prste krene prema kolima. Vlažna trava uvijala se pod cipelama, valjala se kao talasi zelenog mora, korak po korak, talas po talas, put je krivudao i svakom krivinom nanosio sumnju da nije bio tako dug u dolasku, ali se nije smelo stati i pogledati, razmisliti, jer kada ideš prema nekom cilju, nema puta dovoljno krivudavog i dugog. Ideš, ideš, lomiš ga pred sobom sigurnim korakom, ne dižeš pogled da ne zapneš i ne slomiš se, da te sunce ne zaslepi, da ne shvatiš kako si umoran, a put možda pogrešan. Izeš ga, ako ćemo pravo, svaki put može da bude pogrešan, a svaka budala može te ubediti da je njegov ispravan. "Da li je tašto ako to ne dozvolim i ako ostanem pri tome da je moj put ispravan? U šta se ta misao računa? Da je oživim ili da je ućutim? "

"Ćuti I hodaj, ne razmišljaj o tome, misli o nečem drugom..Evo, naprimer, možeš da razmišljaš o tome šta si danas radila dok se nisi zapucala u ono drvo..ne to! nije zanimljivo I svakako ću stići do kraja onoga što sam danas radila kada stignem do dela sa kolima i drvetom i opet ću se zapucati u isto drvo, a onda ću misliti na vrata... grrrrr...dobro, misliću o novogodišnjoj žurci koju treba da organizujem...šta treba sve da se uradi, naravno opet sve ja, hoćemo opet onako salate svako da donese, a kod pekara da ispečemo meso...o. bože, da li smo i to meso smeli peći i jesti, da li je to u redu, ...ćuti! nemoj ni o mesu! grickalice! grickalice ćemo jesti i rusku salatu bez salame unutra...jedva čekam plej listu da napravim..i ko li će sve doći..sto posto će opet biti najbolja žurka u gradu, a još ne znam šta ću da obučem..i gde su dođavola ta kola? ne, ne!! ne dođavola! pu, pu,pu nisam ga zvala, nema ga....šta me majko mila ovo strefilo, gde sam dospela, šta mi se dešava I gde su kola?.."

Odjednom, ugleda na par metara ispred sebe kola, uparkirana na drvo. "Evo ih!", ciknu od sreće dobra duša, ali odmah potom naglo zastade, kao ukopana. Opet oseti kako joj hladnoća liže noge I leđa, kako se guši od straha, oduzeta. "A šta ako sam tamo? Šta ako sedim presamićena I krvava preko volana? Ako sam sva krvava? Onda je to konačno. Onda sam, znači, zveknula u drvo i nema me više, nikada više neću videti moje, nikada više prijatelje, more, žurke, kupanje u reci, pecanje sa dedom, neću roditi dete i voleti ga, neću dobiti šansu da ostarim, da mi život dosadi, ako je to ikako moguće..Ali, moram saznati i, na kraju krajeva, to što neću da pogledam neće me vratiti ako sam prešla...Oh, majko mila, šta da radim?"

Pomisli da bi možda trebalo da priđe kolima zatvorenih očiju, da napipa vrata, otvori ih i potom nekako napipa jaknu. "To je odlična ideja! Tako ću!" reče glasno I krenu prema kolima polako.

"A šta ako napipam sebe!?", ohladi je nova, mučna misao? "Da li je to moguće?..Naravno da nije kozo, kada si mrtav, ne možeš da napipavaš stvari. Kažem AKO si mrtva, nije da odlučujem o tome ili tako nešto...ako se ja pitam, živa sam kao ona mamina poslenja ćuretina...hi hi hi..o, bože, nije smešno, nemoj se smejati stoko ona jedna, sada ti je do šale, i treba da budeš zapucana na onom prednjem sedištu kada se sprdaš u ovakvom trenutku..ni vrata ko čovek od raja ne možeš da otvoriš....i ko je uopšte rekao da treba da kucaš? Možda samo treba da uđeš!"

Dignu se ledeni vetar i poče savijati okolno drveće do zemlje, krošnja kao da poče igrati neki jezivi ples I spuštati donje grane na zemlju da može neko da se popne. Odjednom pade mrak. Nije se video više ni put, ni ona kuća, jedva da su se I kola nazirala, a stajala je skoro sasvim blizu njih. "Više mi je dosta, ni tamo ni vamo, ako si zdeknula, zdeknula si, tu sada više ništa ne možeš. Nema nekog puta ili tunela sa svetlom na kraju koje te vuče nazad zajedno sa majčinim glasom, prema tome, možeš ili da se vratiš i da probaš da otvoriš ona vrata ili put pod noge, pa dok te neko ne pozove, bilo bi glupo da se na kraju ovde smrzneš ili da te razderu neke zveri, za slučaj da si još živa, što nije isključeno, mislim, kako ja uopšte znam šta se dešava?", zapita se odlučnija.

Zaustavi dah, zakorači napred, napipa kvaku od kola i povuče vrata. Pridrža se za vrata levom rukom I sede zavaljujući se naglo na sedište da spreči misao o sebi na istom sedištu da se digne. Ništa se nije dogodilo. Tišina se utišala još više, kao da je legla da spava, kao da ni nje više nema. Uzdahnu i sklopi oči. Desnom rukom gurnu disk u plejer i oseti kako joj sreća zaustavlja dah kada se tiho začuše poznati stihovi..." Poznata pesma, tako dugo se poznajemo ti i ja, dobra je i ova verzija od Brajana Ferija, čak mi je i bolja.... Mama take this badge off of me, I can't use it anymore, It's getting dark, too dark to see, Feel I'm knockin' on Heaven's door..."

Osmehnu se i sklopi oči.

  Mojoj Mileni