PRE NEGO ŠTO PADNE NOĆ...

 ...Frizerima u Srbiji preti nova pošast u godini "vrhunca recesije". Reč je o frizuri  "a la Davis cup", koja je ove nedelje, postala stvar "ultimativnog trenda". Nevolja je u tome što ona podrazumeva manje posla i kreativnosti, dakako, i nižu cenu. Bez obzira na to da li na stolici sedi Vojislav Koštunica ili dečko iz bloka 45...

Srbija je pre nekoliko dana, i odmah zatim na vrlom "veselom balkonu“, kako je u jeku zanosa izjavila jedna novinarka, dospela u centar svetskog interesovanja. Još malo pa kao Wikileaks. To je potvrdio i predsednik Tadić, već u Areni, sa adekvatnim šalom oko vrata i, uveliko prepoznatljivim, mačističkim, navijačkim stezanjem pesnica. Nije pogrešio. Čestitam teniserima na izuzetnom usehu i drago mi je zbog njihove pobede. Ne umem da se radujem na poželjan i opšteprihvaćen način, a možda mi jednostavno ne ide od ruke da se tako vatreno poistovetim sa sportskim trijumfima. Međutim, u nedelju, 5.decembra, bilo je hladno veče, ali su srca bila vruća. I ovaj refren, gotovo poskočicu, čuo sam u jutarnjim vestima sledećeg dana. Smatram da minimum intelektualnog poštenja nalaže da se uvek navede izvor onoga što u pisanju nije autorsko. Ja, stoga, pošteno i besprekorno, navodim - Javni servis Srbije!

Kolektivno šišanje u Areni predstavljalo je deo RADOVANJA. Pred kamerama brojnih svetskih televizija, pred trenerima protivnika, pred njihovim i našim navijačima. Čitavo vreme pokušavam da proniknem u suštinu ovog (kolektivnog) rituala. On bi trebalo da bude u rangu cepanja

Bilo kako bilo, šišanje u Srbiji ne budi prijatne asocijacije. Ne moram da objašnjavam zašto. Većina mojih sagovornika, koje sam od te večeri do danas, redom zapitkivao šta misle o teniserskim nularicama, sve se nešto ustezala. Sa onim osmejkom umiljatog deteta kad napravi sitan prekršaj: „Pa, dobro, neka ih...Možda nisu trebali baš u Areni, samo da su kasnije zajedno otišli kod brice...možda jedino to....“ Ja moram ovoj temi da priđem oprezno, jer srpski teniseri su nacionalne ikone i u njih ne sme da se dira. Gotovo svako dete u Srbiji "voli Noleta", skoro kao tatu i mamu. I domovinu, koja se, očigledno, više ne brani lepotom!

Moram da pišem u rukavicama, jer za čas će neko „pogrešno da me interpretira“ pronalazeći u mojim rečima razočarenje zbog uspeha „naših“, antisrpske tirade, plaćeničke parole. A i za to me baš briga, ja samo nastojim da ne povredim tanana osećanja "nacionalno (pre)osvešćenih". Sve za objektivnost! Nije o tome reč. Želim da kažem da je ta SLIKA O SRBIJI mogla da odleti na CNN, BBC i druge mreže, i bez prostakluka, bez upiranja prstom u oko poraženom, bez svih tih novinarskih provokacija tipa: “Ferže kaže da nisu imali šanse, IH PA TO NAM JE BAR JASNO.“  Da ne pominjem dosetke a la: “Da li znate da je Ferže pobedio Živojinovića u Seulu 1982. I, sad mu je Boba vratio“. Uvek se neko nečega seti! I zatraži - PORAVNJANJE!

 Pritom, ovo nije rekla Brena, već jedna novinarka. Lično, kao da sam čuo Milijanu Baletić kako izveštava sa ratišta. Polako,gospođo, ovo nije minsko polje, ovo je zeleni poligon za igru, ovo je najfensi sport na svetu. Polako. Malo zadirkivanja bi trebalo da ide u domen SPORTSKOG PONAŠANJA, jer to je ipak NADMETANJE, ali moj utisak je da su naši novinari možda previše –„vrelih srca“, pa lako skrenu u preterivanje. U onu najstariju (ne)sportsku disciplinu - famozni srpski inat. Uvek preko mere dobrog ukusa. Baš kao ono Đokovićevo urlikanje u kameru: „KOJI FRANCUZI BREEE, ONI SU NIŠTA“. I, u tom trenutku, svo to "u zdravom telu, zdrav duh" pada u vodu! Koji Francuzi? Recimo, oni čiji je navijač brutalno ubijen u centru Beograda, ne tako davno. BRE! Posle ovoga, lično, ne bih se preterano radovao da sretnem Noleta u haustoru ili prolazu između zgrada. Ako već moram, neka bude pre nego što padne noć. Kasnije, nikako!

I odmah potom  - šišanje. Mali Janko, on je baš onako „metro“, se malo otimao, ali je ipak otišao pod mašinicu. Publici ništa od toga nije smetalo, iako to nije huliganska publika, već fin, lepo odeven svet koji po džepovima nosi Blackberry i HTC, a ne bokser, klješta i fantomke. Oni takođe vole svoju zemlju, jer i u okvirima nacionalizma postoje raslojavanja, ma koliko im konačna poruka bila ista! Ovde su navijali nacionalisti borisovskog tipa, oni koji vole i poštuju ostatak sveta, imaju sluha za liberalno i progresivno, ali i za tradicionalno i nasleđeno. Imaju

Uspešni, profesionalno i privatno ostvareni ljudi koji dokazuju da u Srbiji i nije „tako strašno“, da se može komotno živeti i uživati, da se snovi ostvaruju. Mladi japijevci sa Megatrend diplomama i masterima, tek svršeni, a već zaposleni menadžeri za sve i svašta, marketinški eksperti, pr-ovi. Deca roditelja koji na terasama još uvek, u zimskim danima, drže plastičnu burad sa kiselim kupusom.  Ili pak roditelja, koji su umeli da se snađu tokom dvedesetih i da dođu do pejdžera čak. Deca sumnjivih roditelja čije je grehove izbrisalo vreme, školovana u stranim školama i uzorno vaspitana. Zatim porodice sa veselim klincima. Članovi fondacija, vladinih i nevladinih organizacija, direktori banaka, bliski saradnici nekih mnogo važnih likova. Pa onda red estradnih persona i njihovih brabonjaka. Čitava jedna svita. Srpski JAPIZAM je nažalost (mada je meni japizam po difoltu gadan je zaudara na konformizam i mediokritetstvo) proizvod lošeg porekla, truo i neautentičan, iz tura mu raste luk i zato je njemu lako da se identifikuje, raduje, lupa po prsima. I, naravno, da bude fensi odavde do večnosti, jer mu je ta zapovest  važnija i od državnih, tj.državotvornih interesa. Zbog toga im  ljubav prema tenisu tako lepo stoji. Bolje nego kasirki iz Maxi-ja. A i ona voli tenis. Svi volimo tenis.

E sad kad se kamera preseli na ulice, tu ima više ćelavih, koji jednom sedmično sređuju frizuru iako su gubitnici, ima više trenerki i poštapalica, ali i podjednako vrućih srca. Čak vrelijih od ovih iz Arene, jer oni, ma koliko da im u grudima gori, moraju da održe pozu. Tu se glasnije čuje „SRBIJA“, grlenije uzvikuje „BRE!“, ima više žargona, slobodnijeg govora i neposrednije ljubavi prema otadžbini. Identifikacija sa tuđim uspehom je naš omiljeni sport, u istoj meri u kojoj je neuspeh – samo stvar onoga koji je kalirao. Još će dobro da prođe ako ne dobije batine zbog toga. Razumem ja tu decu, manje gnevnu od one dece, pre dva meseca, ali nemam iluziju da bi se mnogo ustezali ako bi im neko ponudio kamen. Ali ne smem da se opkladim u to ime. Posebno ne ovako surovo kao teniseri. Što je još veća istina, ja nemam iluziju ni da bi oni, brendirano-masterizovani sa tribina, odbili kamen iz ubeđenja. Odbili bi ga iz nekih drugih razloga, ali njihov je mentalitet isti kao i mentalitet onih kojima pendrečenje i lomljenje nisu nepoznati. Svejedno, njihova deca će na vreme početi da treniraju tenis.

Jedan stariji čovek je te, slavljeničke večeri,plakao na ulici. Uspeo je da kaže reporteru da sportska pobeda posebno mnogo znači u vremenima kakva su današnja. Ja znam da on ima penziju, ukoliko je uopšte ima, barem deset puta manju od Krkobabićeve. I jasno mi je pokazao sopstvenim rečima da razlikuje zanos radi zanosa, od lepog povoda za zadovoljstvo u trenutku kada nemamo razloga da ičim više budemo zadovoljni. Možda čak i patriotizam od

Naposletku, bilo bi korektno reći nešto i o poraženima. I oni su sinoć vitlali centrom grada. Imaju sličnu garderobu, jakne i šalove, kao domaći navijači. Jedino im nedostaje malo ovdašenjeg derta, malo gneva i patetike. Žao im je što su izgubili, ali se smeju i dalje. Možda zbog toga što znaju da nisu u svojoj zemlji, pa im nije tako komotno da „izražavaju emocije“ ili možda zbog toga što takve emocije, poput ovih u "gradu domaćinu" i ne poznaju, budući da žive u srećnijem društvu.

U međuvremenu, reke su se vratile u svoja korita. Nema više straha od poplava. I Vuk  Drašković se vratio da pokaže svima da desnica nije nikakav bauk, nasilništvo i agresija, već da može biti i – evropska. Ja mu verujem bez ostatka. U istoj meri u kojoj ne verujem da će Vučelić i Vulin ikada biti levičari. Zamislite, i "Pečat" se zalaže za Asanža. Naslovna strana friškog broja, posvećena je apelu za njegovu slobodu. No, bar u Srbiji, svaka "interpretacija realnosti" ima svoju publiku. Nažalost.

Takođe, nisam znao da je vojska i dalje tako veliki tabu "u nas". Mislio sam da samo SPC uživa takav status. Umalo da zaštitnici parole „Rado Srbin ide u vojnike“, koji poput onog DSS-ovca Samardžića, smatraju da je služenje pod punim oružjem i u punom roku, ultimativni dokaz ljubavi prema rodnoj grudi (neko reče i ljudskosti čak) - nadjačaju glasače za Wikileaks u  prošlonedeljnom „Utisku.“ Olja će, ionako, tek za dva dana, saopštiti svoju verziju "šišanja". Iz inata ili nekakve iracionalne potrebe, ne odustajemo od opsesije neprijateljima, koji nam remete miran san i kraj.

Svejedno, zajedno smo jači ispod „srećnog balkona za dočekivanje pobednika“. Tamo su se, na dan utemeljenja novog trenda frizura, izmešali japijevci, estradnjaci, bivši kriminalci, sadašnji monopolisti, iskreni ljubitelji sporta i obični navijači, polu-huligani (kao polu-profesionalna vojska, kako reče veliki Srbin PELEVIĆ braneći čojstvo i junaštvo od DS-a, a u ime SNS-a, koji je sada za Evropu, samo što je on, zlom srećom, propustio taj brifing), prikriveni i potencijalni huligani. U moru opšte sreće nisu stigli da se podele. Kada su glave gole i razlike su manje, i na njih se može zažmuriti jednim okom u ime oživljene sabornosti.