Vilinska saga VI/3

Ocekivano - sledi dvoboj...

Pozdrav svima i od mene i od Autora, 

Čovek u pozlaćenom panciru, htede da ustane, ali ga sveštenik zaustavi pokretom svoje mršave ruke. On uzdahnu i reče:
- Naš je zadatak da zabludele ovčice vratimo na pravi put, a ne da ih kažnjavamo; mada bi to, u ovom slučaju, bilo pravedno. To može da učini samo Bog! - brzo se snašao sveštenik.
- Zato sve zabludele ovčice šaljete pravo kod Boga, da im odmah sudi, kao da ne verujete da će ih ista sudbina snači i posle prirodne smrti. Verovatno je vrlo zaboravan, taj vaš Bog, kada morate toliko da mu pomažete - odjednom se oglasi Un.
Zatim, gledajući čoveka u pozlaćenoj opremi čvrsto u oči, nastavi:
- Zdravo, Velmurde. Ponovo smo se sreli. Još nisi dobio titulu sveca od svog raspetog Boga, a koliko si za njega učinio...? Koliko si samo starešina porodica ubio, zato što nisu prihvatili Hrista? Koliko si samo kuća zapalio? Koliko si samo predstava sa jeftinim trikovima održao, a sve u nadi da ćeš se izjednačiti sa hrišćanskim velikanima juga? A sve uzalud... -
- Uzalud, zato što i kada prime Hrišćanstvo, severnjaci ostaju prave Sotone - planu čovek bujne brade i kose. - Žene, još dok su u krstionici, u beloj lanenoj košulji, misle samo kako će se ona od svete vode još bolje provideti i podstaknuti muškarce da ih progone i čine blud sa njima. Muškarci bi se rado odrekli raja i nebeskog Jerusalima, samo ako utvrde da u njemu nema piva. Tako su naši propovednici primorani da rajsku reku mleka u priči zamene rekom gotlandskog piva. Duše takvih vernikane vrede mnogo, i jasno je zašto Gospod nije zadovoljan, koliko god da ih pokrstim. -
- Vidim da baš ne držiš do Hrišćanskog ispšosništva - nastavi plavuša. - Toliko zlata na jednom mestu, odavno nisam videla. -
Otolf prekinu dalju raspravu između dvoje starih poznanika, i obrati se direktno Kjuu:
- Sigurno nisi prevalio toliki put, da bi se ovde vređao sa mnom i mojim gostima. Ti imaš nešto drugo na umu, vilenjače. Priđi i reci. Ne volim da igram na neviđen ulog. -
Kju uzvadi jedan krupan zamotuljak iz torbe na ramenu i pošto je odbaci, uputi se čvrstim korakom prema Hagenu. Stražari, koji bi u takvom slučaju trebalo da ga zaustave, jer je bio naoružan, ostadoše zaleđeni iskonskim strahom od „natprirodnih bića". Kasnije su se mogli pravdati, da su loše protumačili Hagenovu naredbu „priđi" i da su mislili kako se to odnosi na naoružanog gosta. Ne moramo prominjati da je već ceo zamak brujao o tome da vilenjak može čak i konja zadaviti golim rukama. Zato ga oni mudro propustiše.
Vilenjak stiže pred Otolfa, i okrenuvši zavežljaj u ruci, tresnu ga o sto tako da su se svi prisutni trgli. Strgavši krpu sa zavežljaja on reče:
- Ovo je kaciga jahača erla Hakona. Jedan njegov čovek izgubio ju je u šumi, od straha, kad smo se sreli. Znam da ona dosta vredi među vama riterima. Zato ti je donosim, da je vratim zakonitom vlasniku. Zaključak donesi sam. Dokle ćeš da puštaš tu gamad da vršlja po tvojoj teritoriji? Pre nego što smo se sreli, zabavljao se po tvojim selima. Zašto ne učiniš nešto, da zaštitiš svoje seljake od Hakona? -
- Da učinim nešto protiv erla Hakona? Ti mora da si lud. - skoro sa čuđenjem će Otolf - Pa to bi bilo kao da direktno ustanem protiv kralja Otona sa Gvozdenom Košuljum. Sem toga čime da mu se supostavim? Imam samo stotinu dobro naoružanih vojnika, a on svakoga trenutka može dići gotovo šestostruku snagu. Njegovi konjanici su pravi berserci, i ne bih voleo da im se suprostavljam, ni da ih je samo desetak. Hakon me smatra za prijatelja, i svim silama ću se truditi, da tako i ostane. Nekoliko silovanih seljanki, i po koji ubijeni putnik, nisu nikakva cena za to. Svako zna da se pošten svet ne skita po šumi, nego sedi u kući, radi i moli se Gospodu. -
- Mi, vilenjaci, nemamo takvo gledište. Kad ga sretneš, molim te da mu preneseš, da se okane naših oblasti, ako ne želi da zlo snađe i jedne i druge. - reče Frija razgovetno.
- Krupne reči govoriš, šumska bludnice, a njih treba potkrepiti delima. Kako ćete vas troje skitnica naškoditi Hakonovoj gvozdenoj konjici? - odvrati gospodar zamka, smejući se.
- Rekli smo da više ne pominjemo istoriju - preuze Kju raspravu - Mislim da si zaboravio zašto je tvoj rođak Terin zvao upomoć vilenjake. Odnos snaga je bio vrlo nepravedan za napadače. Sigvrat je imao preko hiljadu sedamsto ratnika. -
- Kojiko ja znam Arelu je pritekao u pomoć Erik Krvavi sa svojom vojskom, jer su bili veliki prijatelji. Iz te bitke se samo on izvukao živu glavu, verovatno zato što je bio veoma uplašen od Sigvrata. Kukavice uvek prežive krvave događaje... -
- Kako se usuđuješ! - razjari se Frija - Erik Krvavi bio je moj predak. O njegovoj hrabrosti pričaju se legende i pevaju pesme u ovom narodu! I vrapci na grani znaju kako je on doveo vilenjake da ginu za stvar Terina Hagena i spasavaju Ulu. To, što je bitku preživeo, ne možeš mu se uzeti za zlo. Mogu zamisliti, kako bi se ti ponašao na njegovom mestu, kada ti se gaće tresu od Hakona! Onaj, koji dobrovoljno sudeluje u bici koja se njega uopšte ne tiče, sigurno nije kukavica. -
- Kako je ovo počelo, još samo fali da se pojave potomci Sigvrata Odvratnog pa da sagledamo ovaj davni događal, sa svih strana. - nasmeja se Hagen od srca.
- Ne veruješ u moje plemenito poreklo!?! - vrisnu Frija. Kju i Un se samo zgledaše sa izrazom očaja, kada su shvatili na koju je temu došla rasprava sa Frijiom. Ona nastavi, dok su joj oči sijale od besa:
- Slušaj ovamo, ti čiji su preci postali slavni na osnovu dela drugih. Erik Krvavi imao je sina, Arnolda Divljeg. Njegov sin beše Olaf Beli, a on imaše sina, Hoksulta Neopranog, on takođe sina, Ubicu Morda, ovaj opet sina, Fridriha Mudrog, koji zatim imaše sina, Gurelfa Hromog, on mog dedu, Ozura Moreplovca, on mog oca, Ulafa Razvratnog, a on samo mene, Friju, Vilin- ratnicu. Toliko da znaš, debeli brave, postoje i drugi koji mogu imati mnogo bolje poreklo od tebe. -
- Čini mi se da ovde mešate babe i žabe, - upade Velmurd - Kako je ona vilenjakinja kada su joj preci ljudi? -
- Njena majka, Ifis, beše vila. - dočeka Kju spremno ovu loptu - To znaju svi koji su je ikad videli. Ona je došla od našeg roda na jugu, i ime joj znači Blistava zvezda. Ona je to i bila za svoj narod, jer je u toj generaciji bila najlepša. -
Frija, slušalući vilenjaka kako spretno laže, ostade zadivljena i gotovo i sama poverova u to, kojiko god bilo neverovatno.
Posle svih ovih govora nasta kratko zatišije. Niko nje hteo da uzme reč, jer se činilo da ne bi imao da kaže ništa što bi ostavilo neki utisak kada se uporedi sa već izgovorenim. Konačno, Otolf se odvaži:
- Mislim, kako sam danas pretpeo isuviše uvreda, da bih vas tek tako pustio da odete. Svi će se složiti, da je izgovoreno bilo previše i za čast jednog običnog seljaka, a nekmo li erla. Ipak, nisam osvetoljubiv, pustiću vas da se u miru udaljite, ako priznate Hrista, i tako zadovoljite moje prijatelje, - on pritom pokaza na fratra i Velmurda.
Kju dobro odmeri situaciju, pa, kad utvrdi da je strah od njegovog društva veoma prisutan u trpezariji, i kako bi povinovanje erlovim željama, samo značilo umanjene njihovih šansi, u slučaju da je rešio da ih pogubi. U praksi Hrišćana uopšte nije bila retkost da ubiju one koji im se duhovno podčine. On istupi napred i dalje vređajući što je bolje umeo:
- Neki Sigrud, iz vaše istorije, skupo je platio prijateljstvo i poverenje jednom Hagenu. (Kju je namerno koristio identičnost Otolfovog prezimena sa izdajicom iz poznatog epa). Poučen tim primerom i onim, što sam danas doživeo, kada sam te prijateljski posetio da te upozorim na Hakonovu bandu, smatram da će biti bolje imati otvorenog neprijatelja, nego takvog prijatelja. -
Žamor iznenađenja začu se u prostoriji. Otolf, ukočeno, trzajem glave i obrva premesti pogled na Friju.
- Ja sam već bila pokrštena, i to od rođenja, ali sam kasnije utvrdila da je ta religija suviše vatrena za moj ukus. Odlučila sam se za svetlost vilenjačkih zvezda. - reče ona dostojanstveno.
Red dođe na Un. Ona duboko uzdahnu, pa kratko saopšti, već merkajuči na kome će stražaru da isproba svoj novi nož.
- Kud svi moji, tud i ja. -
Napetost dostiže vrhunac. Otolf je osećao kako mu ništa ne bi vredelo da komanduje opšti napad, jer je strah od vilenjaka prikovao njegove ljude. Ali, on je bio duboko povređen, zbog vilenjačke sigurnosti i nečuvene drskosti. Teško da bi na njegovo naređenje neko uopšte reagovao, osim vilenjaka koji bi ga hladnokrvno ustrelili. Da ironija sudbine bude veća, luk je držala vila, čijoj se lepoti i temperamentu divio od trenutka kada ju je prvi put ugledao. Morao je da potraži neki drugi izlaz iz ove zapetljane situacije. On pogleda Velmurda, koji se podiže sa osmehom, kao da je čitavog dan čekao baš na to. Spusti ruku na balčak svog mača pa reče:
- Ja, Velmurd Pravedni, boriću se protiv neznabožaca, kao što sam na Htistovu radost, čitavog života činio. U pravednom megdanu, staviću svoju sreću protiv paganske. Moja pobeda, će biti izraz Božije volje. -
Un priđe Kjuu i šapnu mu na uvo, zagrlivši ga:
- Velmurd je bio niko i ništa. Onda se priključio misionarima, koji su širili Isusovu veru i video kako mnogim trikovima varaju pagane, kako bi širili „Božiju reč". Oni su mu objasnili kako sredstva nisu važna kad je cilj plemenit, a dela bogugodna. Vremenom je on ujedinio veštinu prevare sa stvarno dobrom veštinom borbe. Tako je postao skoro nepobediv. Godinama je išao od kuće do kuće i borio se sa svima onima koji nisu hteli da prihvate novu veru. Susreo je na hiljade dobrih boraca, i nikad nije propustio priliku da pobedi. Kosti njegovih protivnika rasute su svuda po severnom svetu. U toj stalnoj borbi on se usavršio. Izrastao je u živu legendu, počeo da se ophodi fino i promišljeno, a povrh svega stekao je slavu i bogatstvo. On nikako nije protivnik koga treba poceniti. Čuvaj se u borbi sa njim. -
- I Rep je bio nepobediv, pa sad leži u grobu sa krstom. Sve te megdandžije pobeđuju stalno, do jednom. U ovom slučaju do susreta sa vilenjakom, - bezbrižno odvrati Kju, siguran u svoje sposobnosti.
Hrišćanin izađe na sredinu sale, pravo ispred počasnog sedišta gospodara zamka. Otolf naredi da se prisutni razmaknu, i da svi pređu sa druge strane stola, kako bi se borba mogla lepo posmatrati. Posle samo nekoliko sekundi pripreme behu okončane. Ljudi su preneli stolice i ponovo su se prihvatili hrane i pića. Na brisanom prostoru pred njima ostala su samo dva borca sa dugim mačevima.
Kjuove pratilje sasvim bezbrižno odšetaše do stola, jer u vilenjakovu pobedu nisu sumnjale. Frija priđe Otolfu pa, stavivši svoje lepo oblikovano koleno na sto, dohvati balon sa crnim vinom, očito namenjen samo gospodaru. Iako je bila u vilnskom kostimu, poželjne obline njenoh tela ocrtavale su se kroz tanku tkaninu, pa Hagen, opčinjen njima, ne obrati pažnju na ovu drskost. Već je smišljao šta će sa njom u slučaju da Velmurd pobedi. Nije mu bilo ni na kraj pameti da je pogubi ili preda crkvi. Ocenio je iz daljine da je i njena prijateljica izuzetno lepa, pa je i njoj namenio sličnu sudbinu, mada mu se Frijina otresitost mnogo više sviđala. U jednom trenutku pomisli kako je takva žena u stvari rođena za gospodaricu zamka, a on je bio stari neženja. Frija, koja nije imala pojma da rezultat ovog dvoboja, kako god se završio, ima po nju samo pozitivan ishod, obratila se erlu:
- Ovakvo vino nisam pila od svoje sedamnaeste godine, kada smo stric i ja otvorili zadnje bure, koje je moj, tada već pokojni, otac doneo sa svojih pljačkaških pohoda po Mediteranu. Divno je, pomalo oporo i gusto kao ulje. Odakle ga nabavljaš? -
- Crkva ga dobija iz Franačke. Služi im za pričest, mada ga sveštenici daju razblaženo, jer najveći deo sami popiju. Ja preko svojih veza nabavljam izvesne količine za sebe i svoje najbliže. -
Zatim Otolf podiže ratnika sa svoje leve strane i ponudi Friju da sedne pored njega, umesto da tako visi na stolu. Frija prihvati, polaskana takvom pažnjom od erla, koga je pre samo nekoliko minuta propisno ispljuvala. Pošto se lepo namesti, reče mu:
- Gotovo da nije bilo potrebe da me ponudiš, jer će ova borba, na žalost, veoma kratko trajati. -
Zatim odabra lep komad pečenja i poče ga jesti, zalivajući ga vinom iz mesinganog pehara.
Otolf se zadovoljno osmehnu, pa protrljavši ruke, baci pogled na sredinu prostorije gde su megdandžije čekale znak za početak dvoboja.
Kju je stajo opušten, gledalući protivnika ravnodušno, kao da je to panj koga treba da nacepa za potpalu. Vilenjakov plan za borbu bio je krajnje jednostavan. Pustiće Hrišćanina da napadne. Iskoristiće svoje usporavanje vremena, pa će lako izmaći ustranu i jednim bočnim zasekom, ubiti protivnika, bez obzira na njegov pozlaćeni pancir od krupnih spljoštenih prstenova, koji može da izdrži samo slabije udarce vilin-sečiva. Vrlo prosto, ali u sukobu sa opasnim protivnikom, nije se smelo mnogo petljati.
Velmurd ne bi bio onaj koji je bio, da borbu nije pretvorio u tetralnu pretstavu sa kojom će slaviti svog stranog Boga. On odnekud izvuče masivan, crni krst sa velikim kracima, pa poljubivši ga izjavi:
- Boriću se sa krstom umesto štita. Tako će moja pobeda u slavu Isusa i njegovog oca, biti još veličanstvenija. -
Prisutni zanemeše od divljenja, pa niko ne uoči da vilenjak uopšte nema štit, i da je Velmurd opet bolje naoružan. Međutim, glavni zadtak tog smišljenog postupka bio je da iznervira protivnika, što mu je u potpunosti uspelo.
Erl Otolf, podiže ruku, pogleda oba protivnika i spustivši je dade znak za početak dvoboja.
Drhteći od besa, Kju učini ono što su pre njega učinile i stotine drugih. Držeći mač sa obe ruke, on navali da skrši taj mrski simbol raspetog boga, usmeravajući udarac na spoj drvenog krsta. Još dok je zamahivao, vilenjak shvati svoju grešku. Počevši prekasno da se koncentriše, nije mogao da učini ništa da je ispravi. Velmurdova ruka sevnu poput zmiskog jezika, i vrh njegovog mača, u ubodnom udarcu pogodi Kjuove grudi. Mač, na nesreću, baš nađe put između savitljivih šipki prsluka i polomi kost, preko neprobojne tkanine. Vilenjak se zgrči, i bez vazduha, pade na kolena.
Un vrisnu. Frija skoči sa svog počasnog mesta, zagrcnuvši se vinom. Erlovi ljudi zaklicaše Velmurdu, koji usmeri sledeći udarac prema Kjuovom vratu. Ipak Hrišćanin koliko god bio lukav, nije mogao da zna najvažnije osobine metabolizma Evelonaca. Nije znao da vilenjak može izvesno vreme da koristi kiseonik iz tkiva, umesto onog koji normalno udiše. Kju se otkotrlja u stranu i zamhnuvši iz tog niskog položaja, zaseče Velmurda ispod miške. Ne obzirući se na bol u svom grudnom košu, on ustade i ponovo se nađe ispred svog nepijatelja. Iz Hrišćaninove pocepane pancir košulje pokulja krv. Velmurd poblede kao krpa. Njegova moćna desnica sa mačem, kovanim čak u Španiji, visila je beživotno, i pored svih njegovih nastojanja da je podigne.
Osta samo sa drvenim krstom ispred ljutitog vilenjaka. Ovaj žestoko napade. Negov oštri mač dizao se i spuštao, kao mesarska satara. Komadi pozlaćenog prstenja leteli su i zvečali po kamenom podu. Krv je prskala po stolu i prisutnima. Kada je Velmurdovo telo postalo bezoblična krvava masa, vilenjak spusti mač i udahnu vazduh u svoja bolna pluća. Pogled mu je neko vreme besciljno lutao po zanemelim posmatračima, a onda se zaustavi na fratru. Vilenjak mu priđe. Sveštenik skoči sa svog mesta i pobeže iza erlove stolice.
Frija je baš u tom trenutku, razdragana zbog njihove pobede, zagrlila i poljubila preplašenog Otolfa. On zbog tog poljupca, koji je dobio na oči razjarenog vilenjaka, posta još uplašeniji. Kju je samo stajao i ćutao. Erl se jako znojio, umanjujući tako svoju pozamašnu kilažu. Onda Frija ustade, i zaštitnički spusti ruku na njega. Otolf je pogleda sa puno nade.
- Neću njega. Hoću sveštenika, da mu ja sudim. -
Hagen odahnu sa olakšanjem. Skoro svi pogledaše iza njegove stolice, gde je mali čovek klečao sklopljenih ruku, i jecao tresući se. Činilo se da kroz to pokušava da nešto kaže, ali šta, zapravo, niko nije mogao biti siguran. Frija se okrenu vilenjaku, držeći se za naslon Otolfove stolice, pa upita:
- Da li zaista želiš da ubiješ to bedno stvorenje? -
- Sa najvećim zadovoljstvom, - mirno odgovori Kju.
Otolf se nestrpljivo okrenu, pa odmerivši tu drhtavu gomilu na podu, povika stražarima:
- Izvucite tog puzavca na sredinu! -
Dok su trojica, držeći ga za ruke i noge, vukli fratra oko stola, on se batrgao i urlao kao da ga živog deru. Na kraju ga baciše Kjuu pred stopala. Sveštenik ućuta i samo je razrogačenim očima gledao vilenjaka, dok mu se vilica tresla. Kju, koji je posle dvoboja, po običaju svog naroda, ritualno obrisao mač i vratio ga u kaniju, držao se za njegov balčak. Malo ga je posmatro u potpunoj tišini. Zatim igla osigurača, koji je prolazio kroz kitnjasti štitnik i onemogućavao da kod pentranja i akrobacija vilenjaćki mač neželjeno ispadne, preteće škljocnu. Princ od Šume Trolova, zakorači prema fratru. Ovaj pobeže, vrišteći, pod sto, pravo Otolfu pred noge. Ovaj ga je ritao, ali nije uspevao da se oslobodi njegovog oktopodskog stiska.
Kju polako podže pogled ka Otolfu:
- Eto, - reče - to je čovek koji te je posvađao sa vekovnim prijateljima tvoje porodice. Zbog njegovih mudrih saveta, odrekao si se predaka na čijoj slavi živiš. Savetovao te je kako da budeš što bliži stvoritelju. Ako se njegov Bog, kad oseti opasnost, ponaša kao on, zar priliči nama, ratnicima, da mu se klanjamo? Suviše si dozvolio da njegove lepe reči hrane kukavičluk u tvom srcu, nudivši ti da sve tvoje probleme rešava strani Bog. Sve si stavio u ruke Gospoda, ništa nije ostalo u tvojim. Vera u Boga, po njihovim knjigama, ne znači razmišljati, nego samo pokoravati se. Zato ta nova vera, među vladarima ima veliku podršku... -
Sveštenik zarida kraj Otolfovih nogu:
- Ne slušajte ga, gospodaru. Satana je najjači u umetnosti da posvađa svoje neprijatelje. Zar ne vidite da su mu oči svetloplave, a ne ljudski plave. To je zbog odsjaja večnog leda pakla. Potpuno se uklapaju u njegovu demonsku prirodu. -
Otolf učimi još jedan napor da ga se oslobodi, pa onda odustade.
Frija, koja je stajala pored njega, iskapi još jedan pehar vina, pa pregazivši preko stola ode do Kjua, usput se osmehujući Hagenu:
- Zaista bih volela da smo se zadržali duže, ali mislim da je naša poseta, zbog poznatih neprijatnih okolnosti, završena pre vremena. -
- Ostanite bar da prenoćite. Napolju je hladno i opasno. - pokuša erl da se bar donekle opravda u njenim očima.
- Mi, vilinska stvorenja, daleko smo sigurniji u šumi, nego u najjačem zamku. - ponosno izjavi Frija, potpuno se uživljavajući u svoju ulogu.
- Da, mislim da nam posle svega, malo čistog vazduha neće škoditi. Bilo je dovoljno uzbuđenja, za jednu noć. - složi se Kju. Oni se okrenuše i pođoše. Un pogleda erla, sleže ramenima, pa požuri za njima.
Erl Otolf Hagen sedeo je za stolom u mračnom raspoloženju. Jednom u životu sreo je ženu koju bi mogao zaista da voli, i odmah je sebi pokopao sve šanse kod nje, zbog glupe verske svađe, koja uzgred, ničemu nije služila. Ispustio je iz ruku ne devojku, nego vilu, koja je imala još bolje poreklo nego on. Da stvar bure gora, lepo je pokazala da ni ona nije bila ravnovušna prema njemu. Osećao se kao potpuna budala i gubitnik. Sudbina mu ovog puta nikako nije bila naklonjena.
- Jesu li otišli ti strašni vilenjaci, koji služe Satanu? - sveštenik podiže glavu da proviri iznad ivice stola.
Otolf ga pogleda preko čaše, koju je u tom trenutku ispijao, pa pomislivši da se Torovi i Odinovi sveštenici nikad ne bi tako ponašali, upita:
- Gde je pomoć tvoga moćnog Boga, kome se uvek molimo pre jela i spavanja? -
- Gospod nas to iskušava, puštajući na nas grešne, demone iz najdubljih krugova pakla, da proveri kojiko smo čvrsti u veri, - spremno izrecitova ovaj.
- Demoni iz pakla, kažeš. Čini mi se da su postojale već mnoge stvari koje ste samo uključili u hrišćansku demonologiju. Moji preci, kao što si čuo, počinili su velika dela boreći se rame uz rame sa vilenjacima. -
- Oni su bili pagani koje je Satana zaveo. On, preko vilenjaka i drugih svojih posrednika, stalno traga za novim ljudskim dušama, jer duša za njega znači, duša manje za Boga, - objasni ovaj stručno.
- I tako se oni kockaju sa nama, a mi ginemo zbog toga. Isto kao Azi, koje smo prezreli. Nije baš lepo od njih. Šta možemo, izgleda da je osnovna priča uvek ista. Što se tiče vilenjaka i demona u njima; meni se čine kao sasvim pristojan svet, mada malo neobuzdan. - iznese Ottolf svoje teološko zapažanje.
Sveštenik odmah poče o tome, kako su zatrovali gospodarevu dušu, i šta ga sve čeka u paklu, ako se ne iskupi, i ostane pod njihovim uticajem. Zatim mu poče preporučivati post i molitve, da se vrati na pravi put.
Otolf Hagen, kome je danas bilo do guše i sveštenika i raznih uzbuđenja, jednostavno odmahnu rukom.
- Vodite mi ga sa očiju, - naredi on stražarima, koji to jedva dočekaše, jer su kao potomci ratničkog staleža bili vaspitani da najviše mrze kukavičluk.