Vilinska saga VII/2

Posle jela krenuše kroz šumu, vodeći konje za sobom, da se još malo odmore. Izbivši na put oni uzjahaše. Kju belca, a devojke vilenjačkog prugastog pastuva.
Vilenjak pogleda u nebo. Nad njima su se navukli preteći crni oblaci. Pokrivali su čitavu površinu neba, dokle god je oko dosezalo. On obode Grona i reče saputnicama:
- Moramo naći neko prenoćište sa krovom nad glavom. Noćas će sigurno padati kiša. -
Un ćutke potera Torora, ne znajući šta da kaže. Frija joj se pridruži u tom ćutanju, jer ni ona nije imala nikakvu predstavu o tome gde bi mogli da provedu noć. 

Putovanje je teklo u tišini, kao da se onaj stari zid straha i neizvesnosti, od pre četiri dana, vratio. U stvari, bili su zabrinuti što jašu po ljudskom putu i opterećivala ih je misao o skloništu za iduću noć.
Vijenjak se sekirao zbog devojaka, jer njemu ova situacija nije bila nikakav problem. One nisu imale nikakvog iskustva u potucanju po putevima pa im se svaka prepreka činila nerešiva i strašna. Tamnokosa je još nešto i putovala, ali to je uvek bilo sa ocem, ili stricem, koji su bili omiljeni ljudii a ta putovanja odvijala su se po etapama od jednog do drugog gostoljubivog domaćina. Nije imala iskustva sa nepogodama na otvorenom kao ni sa odsustvom krova u toj prilici. Što se Un ticalo, ona se nikada nije mnogo udaljavala od roditeljske kuće. Ovo joj bilo najduže putovanje u životu.
Predveče su napustili glavni put i krenuli nekom šumskom stazom, širokom jedva toliko da se dva konja mimoiđu. Kiša je počela da sipi. Još njie pravila ozbiljne smetnje, ali nije bilo zgoreg da se sklone dok su im odela još bila suva. Kju im reče da će, čim budu našli neki zgodan proplanak, podići šator od pokrivača za Torora i Grona. Međutim, kako je veme prolazilo, šuma oko njih ostajala je jednolično gusta i puna šipražija.
Na kraju, kad ih je već uhvatila nervoza, na šumskoj stazi pojavi se jedno proširenje, od nekoliko ari. Na njemu se nalazila prilično velika, kupasta koliba. Imala je sedam do devet metara u prečniku. Pored nje je bilo naslagano dosta drva i pruća. Bio je tu i drveni bunar, sa čekrkom i nadstrešnicom, jedno usamljeno visoko drvo na kome se nalazila nekakva osmatračnica, a pored svega toga uzdizala se poluukopana ograda, očito namenjena stoci.
Kju sjaha i opezno uđe u zgradu. Nije mu trebalo mnogo da utvrdi kako već duže vreme tu niko ne živi, pa doviknu devojkama da uvedu konje.
Unutršnjost je bila prazna, izuzimajući uređeno ognjište na sredini i nekoliko potpornih stubova koju su držali krov. Devojke privezaše konje za drvene stubove, a Kju izađe napolje, po ogrev. Donese ogroman naramak suvog drveta koji je izvukao sa dna gomile, pa se vrati po još, jer nije znao koliko će dugo kiša potrajati. U međuvremenu, Un je skinula bisage i u jednom uglu kolibe postavila logor. Frija je dotle nekakvom krpom obrisala konje, kako ne bi možda nazebli, iako je to stvarno bilo nemoguće po tako toplom vremenu.
Kju se vrati se trećim naramkom drva, pa založi vatru. Topla crvenkasta svetlost preplavi kolibu. Raskopčali su vreću koja je postala mekan ležaj veličine kraljevskog bračnog kreveta. Un se izvali na nju protežući se. Frija i Kju spremiše jelo na vilenjački način, jer su prase već bili pojeli. Vilenjak uze lonac i ode po vodu. Vratio se trćeći, jer je napolju već počeo pljusak. Letnja nepogoda sručila se svom svojom žestinom. Curilo je čak i kroz otvor sa odvođenje dima, iznad vatre, pa su morali da je izmaknu u stranu.
To nije bila obična kiša. Voda je bukvalno padala sa neba. Prava provala oblaka. Gromovi su se prolamali a munje su osvetljavle nebo, kao da se Tor borio sa Midgradskom zmijom. Njihovo tutnjanje zaglušivalo je razgovor. Un reće da je biblijski potop, morao izgleati, u namanju ruku, baš tako. Kju joj odvrati da je to sigurno bila neka lokalna poplava, jer se nekog velikog potopa ovde na severu niko ne seća, a to je isti svet. Neverovatno je kako su ljudi, sve svoje sitne nesreće kitili natprirodnim silama, i okrivljavali nekog za njih. Frija dobaci kako se to radilo kako bi se uplašili grešnici koji nisu poštovali važeća pravila ponašanja svoje zajednice. Kju je upita da li se plaši? Ona reče, da ima mnogo veće šanse da nesreću preživi ovde, uz njega, nego prosti seljaci koji u takvim prilikama sede u kući i mole se Bogu.
- Molitva ne pomaže nikom. Osim, kao način da se smiriš i da povratiš samopouzdanje. Međutim, da bi rešio bilo kakav problem, čovek mora samsebi da pomogne. - zaključi Kju ovo čisto materijalističko razmišljanje.
Posle večere, kiša poče da posustaje. Un se opruži, spustivši glavu vilenjaku u krilo i zadrema. On je malo pomazi, pa nastavi živi razgovor o lovu i životu životinja, sa Frijom. Tamnokosa tako saznade, kako se prikrada srni, gde se čeka lisica, kako se strelom ubija medved, što je za strelce ljudi bilo potpuno nemoguće, kao i još mnogo drugih korisnih stvari.
Sumrak je počeo da skriva, već i onako tamno, oblačno nebo. Un polako otvori oči i pošto se upilji u svoju drugaricu koja je žestoko diskutovala, neprimetno je gurnu nogom. Tamnokosa shvati poruku, pa posle nekoliko rečenica, zamoli Kjua da joj pozajmi njegov luk i strele, jer ima žarku želju da se u sumrak malo promuva po okolini. Kju joj ih dade, opomenuvši je da čovek u šumi posle zalaska sunca ne može videti ni prst pred nosem, pogotovo ako pada kiša. Zato joj skrenu pažnju da se ne udaljava, rekavši joj zabrinuto:
- Ako misliš da se vratiš, moraš to da učiniš još za videla. -
- A ako se ne vratim, ti ćeš me, sa svojim sposobnostima, lako pronaći, pa ne moram uopšte da se brinem. - odgovori ona pola u šali, a pola ozbiljno.
- Samo bi mi večeras još to trebalo? - progunđa Kju mrzovoljno - Možeš da zamisliš kako je to tražiti „slepu" ženu po ovolikoj šumetini. Sem toga morao bi da ovde ostavim ovu „bebicu", a ovo je ipak koliba na putu. Svakakvi putnici mogu ovde da naiđu. -
Frija skoči na noge, pa, sagnuvši se da namesti kapuljaču, izađe iz kolibe, baćivši preko ramena jedan vragolast pogled na svoje prijatelje. Un joj odgovori širokim osmehom ne menjajući pozu.
Kada je izašla, prve kapi sa krova kolibe padoše na njen šareni kostim. Kiša je gotovo sasvim uminula, ali ju je svaka grana ili visoka travka kvasila ako bi ih dodirnula. Poseban problem su joj predstavljali oko metar visoko cvetovi sa neuglednom žutom cvasti. Oni su imali stabiljku gusto prekrivenu fišekasto sraslim listovima koji su bili pravi rezervori za zaostalu kišnicu. Kada bi neki od njih slučajno dotakla u prolazu, u cipelu bi joj se sjurio hladan mlaz vode. Bez obzira na te sitne neprijatnosti, ona se osećala dosta dobro. Još je dobro videla u sumraku pa se probijala prilično oprezno, nadajući se da će u smiraj letnjeg dana uspeti da iznenadi neku sitniju životinju. Šuma je odisala čistoćom i svežinom posle kiše, pa je Frija disala punim plućima, uživajući. Možda se tome malo previše prepustila, jer joj sa leve strane prhnu fazan i preletevši ispred nje nesta u granju šipražija. Ona nije stigla ni da podigne luk dok je bio pored nje. Ljuta na samu sebe ona nastavi u drugom pravcu jer nije imalo nikakvog smisla goniti pticu koja se već jednom uplašila. Pogledala je još jednom u grane sa kojih je kapala voda, jer ih je fazan u letu zakačio, pa onda nastavi dalje daleko bolje koncentrisana.
Prošlo je više od pola sata od kako je izašla iz kolibe. Sumrak je postao mnogo gušći. Ona reši da pođe nazad, ne toliko iz straha da će se izgubiti, nego zato što nije želela Kjuu da priređuje neprijatnosti. Odlučila je da još malo sačeka ispred ulaza kolibe, kako bi ih pustila da na miru završe. To joj se činilo kao najbolje rešenje, jer će biti tu i neće se izgubiti, a moći će da spreči Kjua ako pre vremena bude hteo da je potraži. Pomisli da će, ako se privuče, po zvukovima moći da odredi kakva je situacija unutra, pa se nasmela svojoj domišljatosti. Plan je razvijala i dalje, setila se da joj čekanje neće biti toliko dosadno, jer bi mogla malo da zvirne, pošto ju je neobično zanimalo da li vilenjak vodi ljubav kao i svi ostali ljudi. Razum joj je govorio da tu nema ništa novo da se izmisli, ali radoznalost je bila jača.
Hodajući tako nazad ona pimeti, iza jedne grane pored koje je promicala, poznati obris srne. Životinja se ukočila i direktno je gledala razmičući nozdrve pri disanju. Lovkinja, koja je imala strelu na tetivi polako podiže luk, zatežući ga. Kao da je tim laganim pokretom razbila magiju zaleđenog trenutka, njen plen poskoči i potrča kroz šiprag. Ali, ovoga puta i ona je bila spremna. Pošto je videla samo prvi skok srne, ona oceni gde se iza lišća u tom trenutku nalazi, i naslepo odape strelu u tom pravcu. Žbun se zaleluja, otresajući sa sebe dosadnu vodu i to je bilo sve. Frija nije bila ni malo sigurna je li pogodila ili ne. Ona namesti sledeću strelu na tetivu, i uputi se u šiprag, bez mnogo nade. Dva metra od mesta na koje je ciljala, ležala je srna, smešno uzdignutog zadnjeg dela, pružena preko žbuna koji se iz osnove račvao. Plavo pero vilenjačke strele virilo je samo desetak santimetara iz tela, negde u visini desnog bubrega. Bila je zabijena pod uglom, a prednji deo završio je sigurno negde u okolini srca, ukoso ga probadajući. Zato je smrt bila trenutna, a životinja se nije koprcala.
Kjuov luk stvarno je imao neverovatnu snagu. Frija ga još jednom odmeri u ruci držeći ga za njegov masivan, anatomski prilagođen, rukohvat. Pošto je, po ne znam koji put, ocenila da izvrsno leži, poče razmišljati kako će da se pohvali ovako sjajnim, mada slučajnim pogotkom. Doduše, morala je prvo srnu da odvuče u logor, kako bi je Kju i Un videli. Bila je preteška. Pade joj na pamet kako bi bilo najbolje da odmah otrči do kolibe i pozove Kjua. Međutim tu zamisao smesta napusti jer, ne samo da bi vrlo teško našli mesto gde je ustrelila srnu, nego joj je bilo van pameti da diže vilenjaka sa Un, samo zato da bi se pohvalila svojim trofejom. Morala je sama da se snađe.
Poče prevrtati po džepovima svoje odeće. Imala je svoj mali nož, koji joj je Kju dao, pre ulaska u zamak. U jednom unutrašnjem džepu pronađe parče konopca, vilenjačke izrade. Bio je vrlo jak i tanak, ali nije sekao ruke, a čak je, na dodir, delovao veoma mekano. Prvo joj pade na pamet da od grana koje bi povezala napravi nosila, koja bi jednim krajem vukla po zemlji i tako prebaci trupinu. Onda utvrdi da malim nožem ne može seći grane, a one već oborene nisu ništa vredele jer su bile trule.
Našavši se pred skoro nerešivim problemom, Frija reši da sama improvizuje, jer je mrak već padao. Prvo raspori životinju i izvadi drob, da je tako bar donekle olakša. Zatim joj veza zadnje noge, pa, podigavši ih najviše što je mogla, nabaci omču oko jedne debele grane drveta pod kojim su bile. Tobolac veza oko struka, za njega zakači dugi luk, koji joj se sada činio neverovatno nezgrapan, a onda izvadi jednu krpu, ili bolje rečeno maramu, koju je takođe pronašla u džepovima. Nju namesti preko kose i ramena da se mnogo ne ukrvavi, pa, pošto je čučnula poče da gura životinju, kao da je u pitanju čovek na ljuljašci, istovremeno se podvlačeći pod nju. Uprvši iz sve snage ramenom, ona se udaljavala od stabla, dobijavši na visini tereta. Kada je sa tim bila zadovoljna Frija se iskrenu i glava joj se nađe izmrđu srninih prednjih i zadnjih nogu. Ona ih prihvati rukama i namesti bolje na ramena.
Sa malim naporom ispravivši noge, devojka preseče konopac i krenu put kolibe. Težina je bila prilična, iako dobro raspoređena. Frija je jedva čekala trenutak kada će stići. Mrak se gotovo potpuno spustio i ona se sve teže kretala. Molila se samo da ne padne preko nečega u tami, znajući da neće imati snage da srnu još jednom podiže sama. Hodala je na način koji ju je otac naučio još dok je bila devojćica, spuštajući prvo petu na zemlju. Tako se veoma smanjivala mogućnost saplitanja u pomrčini.
Konačno, na vidiku se ukaza narandžasta tačka svetlosti vatre. Friji srce brže zakuca i ona sva srećna požuri ka udaljenom ulazu kolibe. Već je zamišljala kakva će lica Kju i Un napraviti kad je vide sa ovolikim plenom. Još više se radovala njihovoj zbuljenosti kada ih bude zatekla na gomili. Imaće valjan izgovor pred Un, jer je jedva donela ovoliku životinju, a sa njom nije mogla da čeka napolju. Vilenjaku se nije morala ni izvinjavati, jer je on sam tvrdio da njegov narod ne zna za stid tela, nego samo za stid pogrešnih postupaka. Za tako nešto vredelo se pomučiti. Ona skupi poslednje atome snage i pred ulazom se ispravi, otkači veliki luk i uzevši ga u desnu ruku, namesti gord izraz lica. Zatim žustro zakorači u kolibu, smejući se u sebi.
Un i Kju sedeli su na mestu gde ih je ostavila, ćuteći. Kada je ušla podigoše poglede prema zbunjenoj devojci. Posle prve mikrosekunde iznenađenja Frija ugleda sedam ljudskih prilika kako sede i leže razbacani po drugoj strani kolibe. Nije joj ostalo ništa drugo nego da i dalje igra svoju ulogu, mada sada to više nije bilo samo iz šale. Ona hladnim pogledom odmeri pridošlice, pa krupnim koracima ode do svojih prijatelja. Tresnu srnu o zemlju ispred njih i mirnim glasom upita:
- Nisam znala da imamo goste na večeri, inače bih donela nešto sa više mesa. Ko su oni i šta traže ovde? -
- Putnici, kao i mi. Samo od mekane, ljudske sorte. Još se suše od toga što su malo pokisli. Kažu da su trgovci. Vode sa sobom šest dobro uhranjenih ponija. Neki su natovareni. - sažeto joj odgovori plavuša.
Kju ne reče ništa, samo je ukočeno sedeo i gledao u pridošlice. Po izgledu spodoba koje su se tamo izvalile, pre bi se moglo reći da su bilo šta drugo, nego pošteni trgovci. Mirisali su mnogo više na pljačkaše bojišta posle bitaka ili neko slično prefinjeno razbojničko zanimanje.
Njihov vođa, Urlik, ogromna crnobrada ljudina, glatke, ćelave glave za koju se nikad ne bi reklo da je tu nekad rasla kosa, bio je obučen u nekakvu staru verižnjaču, zakrpljenu ili proširenu oko vrata, debelom pelerinicom od crne kože po kojoj su bili udareni zakivci. Ona mu je dosezala do kraja ramena i ostavljala ruke slobodne. Na nogama je imao stare prljave čizme, pantalone su mu bile od nekog neodeđenog materijala, toliko prljavog i iznošenog da mu se više ni boja ni vrsta nisu mogli na prvi pogled prepoznati.
Osim dugog noža o pojasu, bio je naoružan samo ogromnom batinom okovanom obručima i načičkanom ekserima. Svako je mogao da zamisli kakve je sve stašne povrede to oružje moglo da napravi. Ostali su bili obučeni kako ko, ali su svi bili naoružani do zuba. Time je samo dolazila do izražaja nadmoćna ležernost njihovog vođe, koji se među njima pouzdao samo u batinu.
Friji je posebno upao u oči jedan mladić ružnih, izbačenih zuba, koji je uz pomoć lanca i nekakve kožne kape improvizovao nešto što je trebalo da liči na kacigu. On je sedeo u ćošku, zavijen u dugi, izbledeli, plavi plašt od nekog izuzetno finog materijala. Frija odvrati pogled od njih i, čučnuvši, poče da radi oko srne. Prvo joj rukom iščupa džigericu i bubrege, pa ih, pošto ih opra u vedrici vode donete sa bunara, odmah stavi na vatru iznad koje je Kju postavio neku skljopljivu metalnu rešetku koja je bila standardni deo njegove opreme. Kju nije previše voleo da je koristi, jer je, kako je govorio, bila prava gnjavaža očistiti je posle upotrebe. Naročito kada nemaš u blizini rečnog peska. Pošto su ti, najkvaviji, delovi plena počeli da se peku iznad žara, tamnokosa devojka uz Uninu pomoć okači srnu na gredu iznad njih i majstorski je odra. Čerečeći meso Frija primeti da ga ima isuviše čak i ako butove budu ostavili za put, te stoga reši da bude velikodušna:
- Hej, vi, seoski narode! - obrati se ona ljudima - Ko je gladan, može se poslužiti džigericom. Ono bolje stići će tek posle završenog posla. -
Sva sedmorica baciše se na jelo i ono munjevito nestade, mada nikoga nije zasitilo. Frija poče peći meso. Kju joj dade drvenu kutiju punu bele soli, što je u ono vreme bila izuzetna retkost. Meso je uskoro bilo dobro pečeno, mada malo tvrdo i posno. Poslužiše svoje izgladnele komšije, kao gest dobre volje. Hleb nije služen i jedina hrana je bilo samo meso, ali bilo ga je u izobilju. Obe grupe večerale su u tišini. Napetost se osećala. Na kraju, od srne ostaše smo oni delovi koje su devojke odredile da spreme za sutrašnji put. Glavu i još neke delove ostaviše za doručak. Tako završi prva srna koju je Frija odstrelila u svom novom, vilenjačkom životu.