Kako je nastao slon

Ovaj se blog, moglo bi se reči, odavno krčkao, ali, eto, trebao mi je šlagvort. A onda Albicila napisa svoj blog o slonovima (http://blog.b92.net/text/16847/OTKRIVENA-NOVA-VRSTA-SLONA/) i podseti me. A Jelica zatraži da čuje priču. I htela sam, prvo, da vam legendu o postanku slona prepričam svojim rečima ali, onda sam se setila da postoji neko ko je to već uradio mnogo bolje i izvornije.

Velika mi je čast i zadovoljstvo da vam predstavim jednu od mojih najdražih prijateljica iz Mauna - Bontekanje Botumile, za prijatelje, Bonti.

Bonti je višestruko nagrađivana dečija spisateljica iz Bocvane koja piše priče na osnovu legendi i predanja koje je slušala od svojih starijih. Priča pred vama je legenda plemena Jei (Bayei), koje živi na severu zemlje u oblasti oko Mauna i delte Okavanga.

Reč ima Bonti: 

Tlou, priča o slonovima

Mma Pelo se trgla iz sna. Sanjala je nešto vrlo čudno. U snu su joj se pojavili preci, da bi joj rekli kako će njihovo selo, Tubu, toga dana imati jednog posebnog posetioca. U njenom snu oni su pažljivo pregledali dno korpe za prosejavanje brašna. Možda će se nešto veličanstveno desiti nekome iz sela? Mma Pelo nije znala šta taj san znači. Niko, nikada nije znao koga će preci posetiti niti šta su naumili da urade.

Prestala je da se čudi i požurila je da ustane. Ako će već imati posetioce u svojoj kolibi, onda ih neće dočekati nespremna. Pomela je patos, prikupila drva za vatru, oprala je glinene lonce koje je potom okačila da se osuše. Sve vreme se pitala ko li će biti ti posetioci i zbog čega li dolaze u Tubu?

Dok se tako užurbano muvala uokolo, čula je mladu Tlou koja je pevala uspavanku svojoj uplakanoj bebi. Kao i sve batsetsi, mlada majka morala je da ostane zatvorena u svojoj kolibi dok joj beba ne bude dovoljno ojačala. Beba je plakala jer je bila gladna. Ta majka i njena beba stalno su bile gladne.

Mma Pelo je znala da ih Tlouin muž svakog jutra napušta kako bi otišao u selo i napio se. Nije ga bilo briga za njih, niti imaju li dovoljno da jedu.

Mma Pelo je delila sve što je imala sa svojom susetkom. Znala je da bi majka i dete bez njene pomoći umrli od gladi. Mma Pelo se za trenutak zaustavila. Treba li da napravi kašu i da im je odnese, sada? Ili bi trebalo da se pripremi za nepoznate posetioce? Odlučila je da nastavi sa radom. Nije bilo vremena.

Tlou i njeno dete moraće da pričekaju dok tajanstveni gosti ne budu otišli.

Jadna, izgladnela Tlou, jadno, izgladnelo dete. Šta da radi? Hoće li toga dana moći išta da jedu? Tlou je počela da plače. Mrzela je što je stalno bila gladna. Nije više želela da ostane u toj kolibi. Više nije mogla da podnese taj život gladi i iznurenosti, niti da svakoga dana sluša gladno jaukanje svoje bebe. Bila je umorna od toga što je stalno bila sama, ljuta na svog muža koji se opijao, dan za danom. Provirila je preko lape. Mora da postoji neki način da se išunja iz ograđenog prostora a da je niko ne vidi. Odmahnula je glavom kada je shvatila kako nikuda ne može da ode. Morala je da bude zatvorena u svojoj kolibi sve dok se ne završi tradicionalni period izolacije.

Kako je samo želela da su joj majka i otac još uvek živi. Kada bi imala roditelje, život bi joj bio drugačiji. Mogla bi da napusti ovaj nedostojan život i da pređe kod njih. Ona i njena beba onda bi bile zdrave. Mnogo su joj nedostajali roditelji.

A tada se neočekivano ukočila. Osećala je kako je prožima čudan osećaj. Čula je neko šuškanje. Njena beba smesta prestade da plače. Neko je ušao u njenu lapu. Panično je gledala po ograđenom prostoru. Osećala je oči koje je posmatraju. A opet, nikoga nije videla. Nije bilo nikoga.

Krajem oka primetila je neki pokret. Bila je to leselo. Ravna korpa za prosejavanje brašna okretala se poput točka. Kao da ju je neko pomerao. Nežno se dokotrljala do nje i spustila joj se pred noge. Tlou polako priđe korpi. Zbunjena, podiže je i obrnu. Brzo pogleda ka mestu sa kog se dokotrljala. Tamo još uvek nije bilo nikoga. Još je osećala oči koje je posmatraju. Ponovo pogleda leselo. Šta to korpa pokušava da joj kaže? Ko se nalazio s njom u lapi? Šta li želi?

Stresla se od straha. Zatvorila je oči, pokušavajući da se smiri i pribere. Promrmljala je bezglasnu molitvu precima, za zaštitu sebe i svoje bebe. Dok se molila, začula je vrlo tih glas. Činilo se da dopire sa nekog jako udaljenog mesta. Taj glas joj je pomoga da se smiri. Glas ju je nagovarao da upotrebi leselo kako bi pobegla. Sada je počela da shvata šta se događa. Oči i glas pripadali su njenim precima! Došli su da joj pomognu. Ta će joj korpa pomoći da pobegne iz ovog života, punog gladi i bede.

Bacila je korpu. Onda je brzo prikupila svoje najdragocenije stvari. Uzela je dve meseme na kojima su ona i njen sin spavali, i spustila je te prostirke za spavanje pored leselo. Onda je uzela kiku i motshe i spustila je stupu i tučak blizu mesema. Nije bilo vremena da prikupi ostale stvari iz kuće. Morala je sve da uradi vrlo brzo, pre nego što joj se vrati muž, pre nego što Mma Pelo dođe u posetu, pre nego što se predomisli. Morala je da ode, bila je spremna da ode. Život će biti drugačiji. Bilo je vreme da otpočne novi život. Sada je sve bilo spremno.

Tlou spusti stopalo u leselo i ponovo poče da plače. Plakala je, ne zato što je bila gladna, ne zato što je bila uplašena, niti zato što je bila sama. Plakala je, jer je došlo vreme da ostavi stari život za sobom. Nedostajaće joj zvuk večernjih pesama. Više nikada neće sedeti pored vatre u noći, osećajući na licu njenu toplotu. A iznad svega će joj nedostajati njena prijateljica, Mma Pelo. Još jednom pogleda po svojoj lapi. Ovo će biti njen poslednji dan u ovom domu.

Ona podiže motshe i poče da udara. Gore, dole, gore, dole, grmelo je. Zvuk je kratko odjekivao pre nego što Tlou poče da peva čistim glasom. Njen je zov prodirao duboko u srca predaka. Klikatala je da spasu nju i njenu bebu, da ih osobode života u siromaštvu i bedi. Molila ih je da joj podare moći pomoću kojih će im leselo omogućiti da pobegnu. Gore, dole, gore, dole, pevala je.

Čujte moj zov, preci,
Sažalite se na nas, veliki!
Mi smo potpuno sami.
Nemamo nikog kome bi smo se obratili.
Molimo za vašu beskrajnu milost!
Nemamo hrane, nemamo ljubavi.
Samo nade, samo želje.
Kakav prazan život!
Vodite nas svojom ljubavlju.

Lagano, njeno telo poče da se menja, deo po deo. Noge počeše da joj se rastu, raširiše se do veličine debla drveta i postadoše zadnje noge. Onda joj se kosti leđa izdužiše ka njenoj pognutoj glavi. Ona i beba, koju je nosila na leđima, sjediniše se u džinovsko telo.

Dve meseme lagano su se pretvarale u ogromne uši.

Ruke joj se postepeno stopiše sa kikom i pretvoriše u prednje noge. Lice poče da joj se menja. Nadimalo se postajući ogromna glava. Njene predivne, duge trepavice postaše još duže i još gušće. Konačno, motshe se pretvori u dugu, snažnu, sivu surlu.

Prestala je da peva. Tlou je, zapanjena, proučavala svoje novo telo. Potpuno je promenila oblik. Njen muž je nikada neće prepoznati. Sada je mogla da napusti selo. Niko neće moći da je zaustavi. Nikada više neće biti gladna! Obradovala se zbog te pomisli. Puna zahvalnosti, zatoptala je nogama pokušavajući da uputi još jednu bezglasnu molitvu svojim precima. Stresla se i stupila napolje iz lape. Kada je izronila na sunčevu svetlost, odjednom se zaustavila, zaprepašćena.

Napolju je bilo okupljeno celo selo. Muškarci su čekali, s oružjem na gotovs, spremni da je ubiju. Ovo je bila najčudnija životinja koju su ikada videli. Primetilu su kako ova džinovska životinja neuobičajeno tiho korača. Jedini zvuk koji se čuo od tih ogromnih stopala bilo je krckanje trske polomljene lape. Tlou, u tišini, pogleda gomilu ljudi koji su piljili u nju. Osetila se vrlo nesigurno i zato je stajala veoma mirno. Iako je sada bila slon od pet tona, duboko u sebi ona je još uvek bila isto biće. Oduvek je bila tiha i nežna. Sva ova buka i pažnja su je zbunjivali. Poče da plače.  

Ovo ispoljavanje osećajnosti uzbunilo je seljane. To je bio najveći sisar koga su ikada videli. Lako je mogao da ubije bilo koga od njih. Ako je suditi po veličini, trebalo bi da može da ide kud god mu se prohte. Međutim, stajao je tu i plakao. Seljani su stajali, piljeći u neverici. Ovo je, sasvim sigurno, neka vrlo posebna životinja. Gomila poče glasno da žamori, raspravljajući šta da učini sa Tlou.

Onda, jedan jasan glas nadjača tu buku.

„Nitishire Kando!"

Svi okrenuše glave.

Ponovo se začu pozdrav na Sejei jeziku.

„Nitishire Kando!"

Mma Pelo se pojavi iz gomile i krenu ka životinji. Svi spustiše oružje i razmakoše se da je propuste. Ona je polako napredovala ka slonu, nežno pljeskajući polusavijenim dlanovima, u znak poštovanja. Kada je stigla do Tlou, klekla je, mrmljajući reči zahvalnosti i divljenja na Sejei jeziku. Ni ona nije bila sigurna šta je ovo ogromno stvorenje. Je li ovo, možda, posebni posetilac o kome su joj preci govorili u snu? Ili je to neko od predaka u životinjskom obliku? Naravno, ona uopšte nije prepoznala Tlou. Tlou nežno podiže Mma Pelo na noge, pokušavajući da joj objasni šta se dogodilo. Zaprepastila se kad je shvatila da ispušta samo meku riku i mumlanje. Izgubila je svoj ljudski glas.

Mma Pelo pogleda lice čudne životinje koja je nešto pokušavala da joj kaže. Tužne oči i duge trepavice delovale su joj poznato. Ona pogleda malo bolje i prepoznade crte lica Tlou. Iznenada joj je bilo sasvim jasno šta se dogodilo. Ova životinja bila je posetilac o kome su joj preci govorili. To nije bio niko drugi do mlada, izgladnela majka, Tlou. Preci su došli u Tubu i nije bilo sumnje da su je bili posetili.

Mma Pelo požuri do svoje kolibe i iznese štap za kopanje i koplje. Uhvati Tlou za jedno od njenih velikih ušiju i nežno je povede iz sela. Seljani pustiše da se njih dve udalje. Sada su svi shvatali da je ta životinja delo predaka. Međutim, još uvek nisu znali da su to, nekada, bili majka i dete. 

Dok su njih dve koračale prema kraju sela, Tlou je bacala poslednji pogled na sve oko sebe. Koračala je polako, izvlačeći utehu iz prisustva Mma Pelo. Znala je da će uskoro ostati sasvim sama. Kada su stigle do ivice šume, zaustavile su se. Bilo je vreme za rastanak. Nežno su dodirnule jedna drugu. Mma Pelo izvuče svoje poklone. Tlou nije mogla da ih nosi, pa joj Mma Pelo uglavi štap za kopanje sa jedne, a koplje sa druge strane usta. Tlou će moći da ih upotrebi kako bi iskopavala hranu, ili ako bude u opasnosti, za odbranu. Još važnije je bilo što će je oni podsećati da je nekada bila ljudsko biće. A najvažnije je bilo što će je pokloni podsećati na Mma Pelo, njenu jedinu pravu prijateljicu.

Potom njih dve zapevaše precima. Zahvaljivale su se što su spasili Tlou. Molile su pretke da vode Tlou u njenom novom životu, da je štite i podare joj dug i miran vek. Dok su pevale, štap za kopanje i koplje polako su se pretvorili u duge kljove. Sada nikada više nije bilo opasnosti da ih Tlou zagubi. Mma Pelo ih pažljivo pregleda. Bila se čvrste i oštre.

Ona se okrete ka Tlou i reče: „Ti ćeš biti kraljica svoje vrste. Preko tebe će se preneti svo znanje i mudrost o ljudima i životinjskom svetu. Reci ovo svima koji budu došli za tobom. Neka znaju da ste ti i tvoja vrsta najbliži rođaci ljudi. Prema svim ljudskim bićima koje budeš sretala odnosi se sa istim tihim dostojanstvom koje si oduvek imala. Uvek pamti da smo bili, i da smo još uvek, jedno isto. Konačno, poštuj divljinu i sve u njoj. Pazi na prirodu i ona će paziti na tebe. Neka ti preci nikada ne okrenu leđa. Neka bi te vodili tokom mnogih dana u divljini." Tada nežno poprska pljuvačkom lice Tlou, zarad blagoslova i dobre sreće.

Mma Pelo baci poslednji pogled na Tlou, pa krenu nazad u selo. Tlou je tužno zatrubi. Nije želela da njena jedina prijateljica ode. Međutim, Mma Pelo nastavi da hoda, spuštene glave. Tada, u pesku, primeti nešto veoma neobično. Otisci koje je Tlou ostavila izgledali su baš kao dno lesele. Mma Pelo je konačno shvatila zašto su preci, u njenom snu, tako pomno ispitivali leselo. Konačno joj je sinulo da je Tlou stala na leselo i da se tako pretvorila u slona. Kada je stigla do svoje kolibe, čvrsto je zatvorila vrata i rasplakala se.

Pozadi, u šumi, ptice ponovo počeše da pevaju. Izvijale su pesmu dobrodošlice za Tlou. Vetar joj do surle doduva miris plodova morule. Od njega joj zakrča stomak. Njen novi dom dočekivao ju je dobrodošlicom. Poče da korača u ritmu ptičje pesme. Bila je spremna za novi život. Više neće biti suze, neće biti gladi, neće biti tuge - samo novi život, pun uzbuđenja i avantura.

Rečnik pojmova iz Secvane: 

Motsetsi (množ. Batsetsi)- Žena koja ima novorođenče i koja mora da ostane u kući tri meseca ili duže kako bi beba bila zaštićena od uroka ili bolesti. Može da izađe tek kad beba može sama da sedi.

Lapa - deo dvorišta isped ulaza u kolibu, ograđen trskom ili ogradom od čerpiča koji služi kao kuhinja ili dnevni boravak.

Leselo - pljosnata korpa za prosejavanje istucanog zrnevlja.

Moseme (množ. Meseme) - prostirka za spavanje, napravljena od trske ili životinjskih koža.

Motshe - dugačak drveni štap, oblikovan kao tučak, koji se koristi za drobljenje zrnevlja u stupi.

Kika - drvena stupa za drobljenje zrnevlja.

Morula - slatko divlje voće koje slonovi veoma vole da jedu.

Uobičajena verovanja o slonovima u plemenu Jei (Bayei)

* Prvi slon nastao je kada je mlada izgladnela majka stala na leselo (plitku pletenu korpu)

* Slonovi su najbliži rođaci ljudi.

* Stanovnici Bocvane ne jedu slonove. Jedenje tog mesa smatra se kanibalizmom.

* Krdo slonova uvek predvodi matrijarh - to je zato što je prvi slon postao od žene.

* Prva žena koja je postala slon prenela je svoje znanje slonovima koji su nastali posle nje.

* Tradicionalno, matrijarh prenosi znanje koje je ona nasledila od svoje prethodnice, matrijarha.

* Slonovi većinu vremena provode jedući zato što je prvi slon bila mlada majka kojoj je trebalo puno hrane da bi mogla da daje mleko.

* Slonovi puno jedu i zato što su kao ljudska bića prošli kroz težak život pun nemaštine i gladi. Stalno hranjenje nadoknada je za tu glad.

* Slonovi vaspitavaju svoje sloniće, baš kao što ljudi vaspitavaju svoju decu.

* Slonovi instiktivno ne vole žene koje ih podsećaju na stanje u kome su bili dok su još bili ljudska bića. (Trudnice, udovice, mlade majke i žene koje imaju menstruaciju)

* Slonovski izmet najbolji je lek za sve ženske bolesti i tegobe kao što su neplodnost, bolne menstruacije, problemi sa matericom... Tako Tlou pazi na svoje ljudske sestre.

* Ako slon ubije čoveka u divljini, zakopaće njegovo telo. Onda će određeni period vremena oplakivati njegovu smrt.

* Slon, koji je ubio čoveka, ne sme da se pridruži ostatku svog krda dok ne odsluži „pokajanje". U suprotnom, krdo će ga rastrgnuti jer je ubio jednog od svojih.

* Ako slon ubije čoveka, stražariće nad telom i neće dopustiti strvinarima da ga opogane i raskomadaju.

* Slonovi imaju vrlo slične društvene norme kao i ljudi. Oni se međusobno prepoznaju i pozdravljaju, pokatuju poštovanje prema starijima i odavanje počasti svojim mrtvima.

* Leđa slona imaju isti oblik kao i leđa žene.

EDIT:
Prevod - Ja