Pismo prijatelju

Vaša želja me je zatekla! Kada sam razmislio i ponovo pročitao vaše pismo, shvatio sam da tražite od mene da vam napišem još nešto vezano za vreme mojeg srednjoškolskog življenja. Pišete da je to vreme formiranja ali i začinjanje životnih stavova koji će u većoj ili manjoj meri određivati budući život svakog od od nas.Takođe, da bez obzira na mnoge sličnosti  koje su neminovne u procesu školovanja, postoje i lokalne ili bar individualne razlike koje mogu i moraju biti zanimljive i karakteristične za samo jedno vreme i jedan prostor. Prisećajući se tog doba setio sam se događaja vezanog upravo za mene.

Naš profesor književnosti koji je istovremeno bio i sekretar partijske organizacije gimnazije u T. koju sam pohađao 1964 godine, saopštio nam je da će nas sutra posetiti Republički školski inspektor. Dakle vreme dešavanja je doba socijalizma, moja zemlja se zvala Socijalistička Federatvna Republika Jugoslavija, na vlasti je bila Komunistička partija, odnosno, tada već Savez Komunista Jugoslavije. Zašto je to značajan podatak, shvatićete iz nastavka. Strogo nas je podsetio na pravila i odredio one koji će pred inspektorom govoriti. Po nastavnom planu i programu tada smo obrađivali Romantizam u našoj književnosti.Elem,inspektor je došao,bio je to jedan stariji gospodin, delovao je uglađeno, tiho i nenametljivo je  seo u poslednju klupu, prekrstio nogu preko noge,pažljivo vodeći računa o izuzetno dobro ispeglanom bridu svojih pantalona. Inspektor je pripadao tz. predratnom kadru. Kasnije sam saznao da je pre rata (Drugi svetski) diplomirao svetsku književnost i čistu filosofiju.

Profesor je ukratko objasnio dokle smo stigli po planu i programu, istakao značaj Romantizma za buđenje nacionalne svesti kod naših naroda i onda prozvao mene da odrecitujem jednu, po svom izboru, pesmu Milana Rakića.  Podrazumevalo se da neću odstupiti od zacrtanog klišea, naime, u saglasju sa socijalizmom  recitovane su samo određene pesme, ne samo od Rakića.Pesme su birane po „ključu" rodoljublja, socijalne tematike i slično. Od Rakića su to bile pesme SIMONIDA, JEFIMIJA, NA GAZIMESTANU, DOLAP.

Kada sam ustao i izgovorio naziv pesme koju ću recitovati, moj profesor je vidno pocrveneo, mišići vilice su počeli da mu se pokreću kao da nešto žvaće. Inspektor se iz prividnog mira i relativne nezainteresovanosti pokrenuo i pogledao me sa zanimanjem. Naslov pesme je bio :NAPUŠTENA CRKVA.

NAPUŠTENA CRKVA

Leži stara slika raspetoga Hrista.

Mlaz mu krvi curi niz slomljena rebra;

Oči mrtve,usne blede,Samrt ista;

Nad glavom oreol od kovanog srebra.

Dar negdašnjeg plemstva i pobožnog sebra,

Đerdan od dukata o vratu mu blista;

Po okviru utisnuta srma čista,

A okvir je rez,o umetnik iz Debra.

Takav leži Hristos sred pustoga hrama.

I dok,postepeno,svuda pada tama,

I jato se noćnih ptica na plen sprema,

Sam u pustoj crkvi,gde kruže vampiri,

Očajan i strašan Hristos ruke širi,

Večno čekajući pastvu,koje nema...

Kada sam završio recitovanje, nastao je tajac. Profesor je unezvereno izbegavao da pogleda bilo mene, bilo inspektora.Tada se začuo inspektorov staložen glas : „Odlično mladiću. Da li biste nam obrazložili zašto ste odabrali baš ovu pesmu?"

Kratko i suvislo sam ispričao kako me je potresla fascinantno dočarana atmosfera, progovorio sam i o „kratkom pamćenju" narodnom, o nebrizi za sopstvenu istoriju...Inspektor me još jednom pohvalio i vratio se u prethodni položaj.

Ostatak časa je protekao kako je protekao ali su svi bili pod utiskom da sam napravio prestup.

Kako bilo, do kraja školovanja pa i na samom maturskom ispitu, iz književnosti nisam mogao da dobijem bolju ocenu od četvorke!

Nije to bio neki moj gaf, skupljanje poena kod drugova iz odelenja, ne, to je zaista bio moj najiskreniji izbor. Vaspitavan sam u socijalističkom duhu, moje okruženje je bilo socijalističko, kada sam na predlog svojih drugova iduće godine primljen u Savez Komunista Jugoslavije, bio sam ponosan. Dakle, nije to bio nekakav početni disidentski korak, naprosto sam počinjao da mislim svojom glavom.

Geslo moje žene je: Živele razlike. Usvojio sam ga jer jasno odražava i moj životni stav.

Kada danas gledam kroz taj filter, shvatam da je to ipak bio moj podsvesni protest protiv nametnutih pravila, shema i šablona.

Kasnije sam čitajući Voltera našao i u potpunosti se složio s njim, ono njegovo:

Gospodine ne slažem se s vašim mišljenjem ali ću dati život da imate mogućnost da ga javno iznesete.

Svrstavanja iza jednoumlja, religijskog, ideološkog i kakvog god, neminovnodovodi do katastrofe u društvu, o prolivenoj krvi i žrtvama kao već ustaljenoj posledici da i ne govorim.

Najdrastičniji primeri jednoumlja (Fašizam, Nacizam, Komunizam) su propali, pali i za sobom ostavili pustoš.

Niče/Zaratustra kaže : Ono strašno nije visina već pad.