NOVELA ili IZDAJA?

 

Milan Nikolić

PROLOG NA NEBU: U svakom stadu  postoje zaslužni građani i partibrejkeri. Danas, 31.decembra 2010., kada mi predsednik države poručuje da u Novoj godini moram "više da se trudim", a premijer anticipira nastavak "napretka" (?!), ja bih morao, kako red nalaže, da nađem i neki pozitivan utisak iz sveukupne "zbilje". U suprotnom, ostadoh "mnogo mračan breee" i večiti partibrejker. Pozitivan utisak? Imam! Imam kec u rukavu za inkluziju u srećno stado. Zove se - JK! Voleo bih ja da Srbi imaju Idu Prester, ali nemaju. Jer, ove naše "urbane", sve deluju kao nekakvi urbani Pinkovi, jebiga. Turbo mu dođe autentičniji. Neočekivani uspon Jelene Karleuše, prve i jedine ličnosti sa te - "turbo strane", koja je, likom i delom, tokom ove tužne godine, stala iza jednog sistema vrednosti, takođe neočekivanog i neimanentnog silikonskim dekolteima, bahatom životu, "ludo i brzo" image-u; Uspon do "Utiska nedelje", "Peščanika" i komplimenata Biljane Srbljanović - pozitivan je utisak prvog reda! Da se razumemo, jedan moj poznanik je za sebe napisao da je "devoted Madonnist", ja mogu za sebe da kažem da sam "devoted Biljanist", i zaista mislim da se za njen kompliment treba ozbiljno potruditi. Zbog toga vam, sve u ime pozitivnih utisaka, kao biser pronađen na dnu mračnog okeana :))), poklanjam  jedan primer zalaganja za ljudska prava, od nekoga od koga se tome "nismo nadali" (opet predrasude!) i bez obzira na opaske da je  "JK sve to izvela zarad lične koristi i

promocije i da je ona, privatno  - grozna!". Ma super, dok god "izvodimo" stvari koje su istinski korisne za ovo društvo, ja nemam problem sa tim. Možda je Aleksandra Janković, da ne ređam sad brojne slične joj primere,  privatno divna i sva stakana od empatije, ali  ono što čini u javnosti  svojim "impact-om"  na društvo (onoliko daleko koliko joj  munje dosežu) - ukopava nas u mestu i mobiliše stare/nove  horde "čuvara čistote i zdravlja naciona". Uostalom, nije li to jednostavno, staro pitanje - KAKO SVE ČOVEK MOŽE DA UPOTREBI SVOJE IME?

* prvobitni naslov ovog bloga "Novela o Divi ili Izdaja intelektualaca" promenjen je u skladu sa komentarima koji su potvrdili mučne momente same (analizirane) emisije. Uostalom, zahvaljujući reakcijama, sad sam sasvim u miru sa tim, što neko "Novelu" vidi kao "izdaju intelektualaca". O tim i takvim "intelektualcima" sam više puta rekao šta mislim. :)

(U nastavku sledi tekst, napisan povodom gostovanja JK u "Utisku nedelje", 24.10.2010., u cilju "rifrešovanja" potkrepljen snimkom emisije i "upakovan" u svojevrsnu novogodišnju poslanicu)

Novela o Divi, Nekorektnoj, Humanistkinji, Panseksualnom Teatrologu Bukvalisti i Ozbiljnom Čiki Uredniku iz Ringijera

Odlučio sam da ovo bude novela, a ne bajka,  iako je ova druga prozna vrsta popularnija i možda, kao fiktivna alternativa stvarnosti i siguran poligon za naivni eskapizam - poželjnija i delotvornija u ovom trenutku. Bez obzira na to da li je reč o Andersenu na koga se može primeniti V.Prop ("Morfologija bajki") ili  o "Politici" i "Pravdi" na koje se može primeniti jedino klometol, prvenstveno zbog zaštite čitaočevog želuca. Bensedin se podrazumeva. Bez njega eskapizam, ni u najnaivnijim pokušajima "dosezanja", nije lako ostvariv, a tromost nerava je preduslov za što mirnije prihvatanje svega serviranog masnom štampom na jeftinom papiru. Osim ukoliko se, u međuvremenu, nije sasvim otupelo, a žgaravica iz akutne faze prešla u podnošljivu everyday dozu. Ponosni smo što Andersena, mimo poetske lepote, vremenom prerastamo, dok se ove niskomimetske novinarske forme, s godinama ne samo ne čine bezazlenijim, već podrazumevaju medikamentaciju pre konzumacije. Ništa od navedenog ne važi ukoliko baš imate sreće, pa  se rodite kao flegma (uvek u 'ladovini), hulja (š'a to beše savest?), budala ("pevaj brate!") ili glupak ("a?"). Tada vam ni Novosti ne mogu ništa.

Još u osnovnim školama su nas podučavali razlikama između ove dve, male prozne vrste govoreći o tome da u novelama nema zmajeva, vila i princeza, kao u bajkama, već da su njihovi likovi – tipični predstavnici

svakodnevlja – popovi, trgovci, učitelji.  E, baš  ta naivna dihotomija mi je neophodna za razmatranje savremenog društvenog konteksta naše drage Zemlje trećeg sveta, Srbije i njenih “tipičnih likova”.

U  “Utisku nedelje” gostovala je Jelena Karleusa,  koja je za status Dive, u početku samoodabrani, sada dobila kredibilitet elitne klase intelektualaca (Srbljanović, Pančić, dve Cece, a nijedna od njih nije “udova sa Dedinja”, Basare i drugih). I ja se svom snagom

sa tim slažem. Štaviše, kličem!  Jelena samo u jednoj stvari u emisiji nije uspela. U kratkom sukobu sa Ćirilovim oko odabira pravog imena za nedavno održani Pride.  Marš Tolerancije (Ćirilov) ili Parada Ponosa (JK & brojne LGBT osobe od Stonewall-a do danas)? U ovom “agonu” (Aristotelov pojam za dramski sukob, čisto kao izraz mog respekta za Ćirilova) selektor BITEF-a je tvrdio da seksualnost nije jedina dimenzija ličnosti (APSOLUTNO ISTINITO I NEOPOZIVO) i da nije razlog za paradiranje i ponos. U načelu, nije. U kontekstu 1969.godine, kada su se goloruki homoseksualci danima borili sa policijom – jeste! Jer, šta je to značilo? Verovatno sledeće – NE STIDIMO SE ONOGA ŠTO JESMO I U STANJU SMO TO PONOSNO DA BRANIMO. Tako je rođena sintagma “PARADA PONOSA”, koja je u mnogim ustima zapela za umnjak ili donje sekutiće. Tako je rođen “ponos” u ozloglašenoj, za prefinjene duhove, uznemirujućoj sintagmi!  Čovek teatra se neočekivano u svom razumevanju jednog pojma afirmiše kao bukvalista (žargonsko – huliganski : BUKVA)  i to jako zbunjuje. Ako razumete Meterlinka, T.S.Eliota, Beketa, kako ne možete ovo?

Onda je na Jeleninu pruženu šansu da se ispravi kao “jedan od”

izjavio: “Kako vi možete tako sigurno da govorite o mojoj sekusualnosti kada je ja do kraja ne poznajem?” U redu, dopada mi se. Seksualnost jeste fluidna, zamišljam je kao dinamični kontinuum prirode.  Jedna sociološkinja kulture sa one strane Atlantika, govorila je da određene “etikete identiteta” (seksualnog, Ćirilov bi, poetskije rekao – "erotskog") u savremenom diskursu postaju represivne i tu ima istine. Etikete ne govore šta mi ZAISTA JESMO. Njoj su se (sociološkinji), kao i meni, dopadali filmovi druge polovine XX veka u kojima su Žana Moro, Dominik Sanda i Katrin Denev išle u krevet sa muškarcem, pa sa ženom, pa opet sa muškarcem, pa sa ženom. I ja, kao i ona, mislim da je to sofisticirano. Ali, Teatrolog je to morao u emisiji na neki sličan ili bilo kakav način i da objasni, a ne da se vrpolji na stolici u maniru “selo gori, a deda se češlja.” Mogao je da se pozove na PANSEKSULANOST i time pokrije sva naša (erotična) lica. Ali, nažalost, nije.

S druge strane, Borka je kao i uvek bila Borka – brend (evo reči koja će je izbezumiti) slobode  a bez kompromisa, borac za istinske reforme,  za osnovni konsenzus o osnovnim vrednostima (pominjem to u svaakom tekstu kad god je "u skladu sa temom). Kada sam je prvi put, pre devet godina intervjuisao, nehotice sam pomenuo reč “humanizam”. Nasmešila se. To joj je prijalo. Reč je o tradiciji intelektualnog mišljenja koje seže do XV veka, a posebno je bilo bitno u dvadesetovekovnim filozofskim trvenjima što nimalo ne iznenađuje. I ja  više volim Sartrov princip REVOLUCIJE, od Kamijeve INDIVIDUALNE POBUNE.  Sartrove potonje iluzije o Staljinu su ljudsko pravo na zabludu i tačka. Whatever, na kraju sve uvek nekako završi kao u Mitu o Sizifu.

Tragajući za metaforičnim imenom za Borku, odlučio sam se za taj – HUMANISTKINJA. U gostima kod VEČITO NEKOREKTNE (“Nikada neću pristati, nikada na tu korektnost!” urlala je  Olja) umalo

da HUMANISTKINJA postane DIKTATORKA.  Sve je u Srbiji moguće i obično tako biva. Jer Borka je, dramaturški lepo i efektno, objasnila zašto ne bi trebalo "OŽIVLJAVATI MRTVA LICA", odnosno u javni prostor uvoditi i time im kredibilitet davati – sve zagovornike nepoštovanja ljudskih prava, od salonskih fašista (koji su samo “fini intelektalci” – od MATIJE, TOHOLJA, MATEMATIČARA ŠAMIJA, TATE DOBRICE, NOGA, ĐOGA I...MA UZALUD,  TU BI TREBALO NEKOLIKO  STRANA) do huligana na ulicama sve preko repera ŠKABA. "Zašto, kada je non plus ultra princip demokratije da se suoče različita mišljenja" -  zadihano su se borili VAZDA NEKOREKTNA I FINI ČIKA, NADOBUDNI UREDNIK NIN- a, AROGANTAN I SAMOUVEREN KAO DA JE UREDNIK TIMES-a.  Jeste Olja i jeste Čiko, ali u društvima zrele, a ne krhke demokratije, u zemljama u kojima se zna šta je crno, a šta belo, u zemljama u kojima su VREDNOSTI usvojene i precizno definisane, u zemljama gde zbog NASILJA NAD MANJINAMA – PADA VLADA! U zemljama u kojima se zbog fašizma ide u zatvor!  Ali ne i ovde, gde se gradonačelnik prestonog ("smradom zagađenog" – A.Radović) grada čudi nečijem istrajavanju u borbi za ostvarivanje osnovnih ljudskih prava, kao da će "neka šetnja nešto promeniti". Ovde gde lete kamenice, padaju  bandere, gde su zločinci heroji, a fantomke traženije od Zarinih majica, dostupnih za gotovo svačiji novčanik!

Ali, Olja neće da bude Ceca Lukić. Ona zauvek ostaje promuklo čedo poraženog i nekorektnog rokenrola, cvet nekadašnje beogradske mladeži “ugušene” titoizmom, i, samim tim, vazda osetljivim na svaki vid (potencijalne) diktature! Sa akcentom na "verbalnom deliktu", jer joj se korektnost često doima kao revival pomenutog. Mada i dalje niko ne zna, u čemu je ŠKABO, kao gost, nedelju dana pre JK, pomogao Olji? U ostvarivanju kog tog VRHUNSKOG DEMOKRATSKOG PRINCIPA? U do te mere frekventnoj upotrebi poštapalice “ZNAČI” da  su mnogi gledaoci kraj emisije sačekali HIPNOTISANI? Škabo, koji je repovao na kamionu, praćen

“porodičnim ljudima” (u njihovoj isključivo MRŽNJOM motivisanoj šetnji) dok su uzvikivali “SEIG HEIL” popovima. I popovi su svaki pokret ruke im desanke blagosiljali. Tu mi je nejasna Oljina privrženost mantijama, tako nespojivih sa rokenrolom, tom zaista važnom umetničkom formom, koja gubi na snazi kada postane korektna. Mik Džeger je umetnik, a Olja činilac JAVNOG MNJENJA za čijim kreatorima je tokom emisija nemoćno tragala.

Ali, tek ovde nastaje drama. NIN! Urednik, uvaljen u zagrljaj moćne kompanije  i u skladu sa tim konsekventno redizajniran. Kaže, nadobudni čika, kome ponekad izleti ono "bre!", da je kolumna JK skrenula pažnju javnim statusom autorke, nikako sadržajem. Malo sutra! U bajci, ne u noveli! Zašto bismo više verovali  političkim analitičarima, nego JK? Pa, oni su kao astrolozi ili ispitivači javnog mnjanja, pričaju u korist onoga koji ih "kupi" ili im je "srcu mio". Pozivanje na Bodrijara nije bilo ubedljivo.

U Jeleninoj kolumni  piše da u Srbiji “NACIONALNI HEROJ POSTAJE SVAKA BUDALA KOJA UBIJE VIŠE OD STO LJUDI DRUGE VEROSIPOVESTI”.  Kada je to, u poslednjih 10 godina, pisalo u NIN-u? A, nije da nije istina.

U onom istom NIN-u

čiji su se lobotomisani eksperti mesecima upinjali da dokažu da je Čeda Jovanović inspirator, nalogodavac, zamalo i egzekutor ubistva Zorana Đinđića? DSS-ovskom, KOŠTUNIČARSKO–JOČIĆEVSKOM NINU?

Šta? Nemate veze sa tim, bio je drugi vlasnik, druga struktura? Pa, izvolite, "izlustrurajte" ta tri slova od njihove zazorne prošlosti. Ja bih se na vašem mestu, pokrio Oljinim blejzerom, što je ost'o u režiji i

bio bih manje nadobudan. Ili, bih prosto - zaposlio Karleušu.  I Borki Pavićević ponudio poziciju supervizora.

Drugo, što se SADRŽAJA KOLUMNE tiče, ko je to tako efektno, u komičnoj vizuri, kroz sičicu iz supružničkog života, ZUVEK SRUŠIO PREDRASUDU DA JE HOMOSEKSUALNOST BOLEST? Ko je ZANAVEK ućutkao NADRILEKARE, LAŽNE INTELEKTUALCE, RELIGIOZNE FANATIKE, MLADENA I MIŠU? Efektnim POREĐEM svrhe i namene, da prosti uvek svedena i decentna OLJA – DVE RUPE – ANALNE I ORALNE? Samo JK.  Zbog armije fanova,  same JK kao "otelotvorenja  simulakruma", jednostavnog rečnika - svejedno.

I na kraju, sporni stav : "HULIGANI NISU NAŠA DECA". Ona su deca nekih loših ili samo nemoćnih tata i mama, i vreme je (tu može PINK AIR da pomogne, ako je JAT u stisci) da se oni lepo ubace u nekoliko aviona i isporuče negde. U neku divljinu, na obronke Kilimandžara, sa i bez snegova. Negde gde je civilizacijski touch izostao ili zakasnio. Bilo gde. Who cares? Negde gde ima lijana da se seku klještima ili zubima, visokog drveća bez skela za veranje što je još uzbudljivije,beskrajnih  poljana za seks u prirodi, kao nekada, pre konzumiranja jabuke sa drveta spoznanja!

EPILOG NA ZEMLJI/ISKRCAVANJE: Srećna nova 2011. Objavio sam svoj prvi blog u kategoriji  "Nostalgija" i sad idem da čitam Vijona. Mnogo volim tog lupeža, ali nikako da nešto stvarno naučim od njega. Mada moja nostalgija i nostalgija "Stare šlemarke" nisu iste kakvoće. Njena je životnija.

Emisiju u celini možete pogledati u TV arhivi  na ovom sajtu, evo isečka sa YouTube: