Vilinska saga IX/1

Evo i jedne kratke glave.

Autor je tu negde - ako ga viknete, verovatno se i pojavi! 

SUSRET NA GAZU

Devojke su htele da postave još mnoga pitanja, ali Kju im reče da su iz njegove priče mogle da saznaju ono najvažnije. Činjenicu, da je magični prolaz zaista postojao, ali da ga vilenjaci nikad nisu koristili. Nisu znali kako.
Frija pomalo razočarano zaključi, kako je očito da postoji magija mnogo jača od vilinske, i da su ti ljudi-zmajevi po svemu sudeći, bili najmoćniji u tome.

- Prvo, nisu zmajevi, - pobuni se vilenjak - Purpurna knjiga prirode Evelona, vrlo jasno definiše zmajeve i čemu oni služe. To ćeš morati da naučiš kada postaneš vila, jer su naši stari tako odredili, u strahu da će potomci kolonije na Midgradu, potpuno zaboraviti na svet sa koga potiču. -
Un je malo nije bilo jasno zašto učiti o nečemu što sigurno u životu nećeš videti. Friji, sa njenom strašću za porodičnu istoriju, naprotiv, to je bilo vrlo logično, te se tu zamalo ponovo ne razvi prepirka između njih dve. Kju prekide Un jednostavnim pitanjem:
- Ti očevidno mnogo voliš priče o vilinskom svetu, kao i tvoja prijateljica? -
- Da, pa naravno. Tako su čudesne. Čak mnogo bolje od onih koje naš narod priča o tvom. - odgovori Un ne dvoumeći se.
- Dobro, a ko će da ih priča, kad svi vilenjaci koji su videli svetlo Araksa budu mrtvi? Ako ne budemo pamtili naš svet, kako ćemo našoj deci da pripovedamo o njemu? -
Un ostade po malo zbunjena. Oduvek je smatrala kako stari ljudi i žene znaju priče onako, sami po sebi, bez ikakvog napora učenja. Za nju su priče bile razonoda, a za to obično nije trebalo puno napora. Bilo je bitno znati samo kostur događaja, za ostalo bi se postarala mašta. Ali... Izgleda da je Kju prepričavao stvarne događaje, a oni se ne mogu menjati od jednog do drugog pripovedanja. Sve to je činilo stvari još zamršenijim. Iskreno se nadala da će u Šumi Trolova uvek tu biti neka starija vila raspoložena da umesto nje deci priča priče.
Vilenjak se podiže i objavi kako je vreme za pokret. Siti i odmorni sada su jahali u mnogo boljem raspoloženju. Časkom su izbili iz šume na put i zagalopirali po njemu, dižući prašinu, onako iz čistog zadovoljstva. Ubrzo zatim smiriše konjski korak, da ih ne bi premarali bez ikakvog razloga. Bilo je divno, toplo popodne i pesma ptica odzvanjala je iz krošnji pored puta. Naši junaci veselo su jahali, zbijajući šale i razgovarajući. Srca su im bila puna. Kju je sada jahao sa Frijom, koja je bila do pola naga kao i on, pa se kontakt njihovih mladih tela pretvori u svojevrsnu igru erotskih začikavanja i izazivanja. Un je sve to posmatrala sa osmehom i činilo se da zaista nije ni malo ljubomorna.
Frija je bila potpuno sigurna da će se na sledećem odmorištu njihov spasitelj konačno prepustiti užicima ljubavi. Osećala je to po čvrstini vilenjakove muškosti ispod grubog platna donjeg dela kamuflažnog kostima. Jedna od njih dve će ga noćas imati, ali trebalo je sačekati veče. U takvom veselom raspoloženju nastaviše putem koji je sada vijugao niz udolinu rečice. Iznenada, iza jedne skupine mladih vrba, naleteše na poprište skore bitke.
Bio je to širok, plitak gaz, sa velikom zaravni sa jedne i dugim šljunkovitim žalom sa druge strane. Po tom gazu bila su razbacana tela ljudi i konja, kao i razno upotrebljavano oružje. Prvo što su ugledali, bila su dva crna riterska konja, očito iz ergele erla Hakona, koji su brstili travu pored puta. Malo niže, niz potok, pasao je veliki, žutoriđi konj u opremi živih boja.
Na samoj obali rečice ležao je još jedan Hakonov vranac sa glavom u vodi i groteskno ispupčenim stomakom. Na oslonjen na njega ležao je, izgleda, jedini preživeli učesnik bitke, u sjajno uglačanom oklopu i pocepanoj crvenoj odori sa žutim grbom koji se nije više mogao prepoznati. On se već na prvi pogled razlikovao od svojih razbacanih protivnika u crnim verižnjačama, pa Kju zaključi kako sigurno nije odavde. Oni poteraše konje prema njemu, osvrćući se naokolo da vide nema li još nekog ko još daje znakove života. Muve su već uveliko zujale oko ostalih leševa, kupeći se na ivicama velikih rana i po krvlju natopljenoj zemlji. Jedan belac, u ne tako sjajnoj opremi, ležao je u rečici, a pored njega, nasukan na kamenje malog brzaka, bio je njegov jahač u kratkom kožnom kaputu i crvenim pantalonama. Kju stiže do ranjenog viteza naslonjenog na kojnjski leš. Ispod gustih smeđih veđa pogledaše ga dva umorna oka.
- Vode, - zavapi ranjenik.
Frija, koja je upravo skočila sa konja, dohvati čuturu i kleče pored njega. Pažljivo ga držeći za potiljak ona usu nekoliko gutljaja u njegova ispucala usta. Izgledalo je ironično da je on umirao od žeđi svega dva metra od bistre šumeće vode.
- Hvala, plemenita gospo. - prostenja vitez.
Na ono „plemenita gospo" Frija pocrvene i poče hitro navlačiti gornji deo vilinskog kostima. I ako teško ranjen, vitez je još uvek bio muškarac koji je znao da prepozna izuzetnu lepotu. Kao mlad, na turnirima se borio za lepe gospe sa kojima zapravo ništa nije imao. On reče:
- O, gospo, kako si lepa, ti mora da si vila! -
Frija ne odgovori, nije željela da laže umirućeg čoveka. Kju to uradi umesto nje:
- Naravno da je vila. Mi smo vilinski narod. Možda si čuo za nas? -
- Onda možda za mene i nije sve izgubljeno... Kažu da ste vi dobri i da pomažete junacima u nevolji... Kad sam je ugledao pomislio sam da je valkira iz ovdašnjih legendi, mada, sada vidim da bi to bolje pristajalo onoj drugoj lepotici, tamo, na konju. - ranjenik je i dale neštedimice delio komplimente devojkama.
Kju pogleda njegove noge i pomisli: „ E moja budalo, možeš se udvarati koliko god hoćeš, nikad više nećeš okusiti radost ljubavi". Zatim ga ozbiljno upita:
- Šta se ovde zapravo dogodilo? Kako si se sukobio sa Hakonovim nasilnicima. -
Vitez reče da se zove ser Alfred, i da je doputovao sa juga u potrazi za riterskom slavom. Ovde se ulogorio i zauzeo prelaz, nameravajući da izazove sve riterere koji tu prolaze. Onda su naišla tri oklopnika erla Hakona. On im je preprečio put namislivši da se sa njima ogleda. Erlovi ljudi kao da nikad nisu čuli ni za kakva pravila viteštva. Navalili su sva trojca odlednom, ne sa namerom da ga izbace iz sedla, već da ga ubiju. Mada daleko bolji borac, izvežban na viteškim turnirima kraljevstava na jugu, ser Alfred se našao u prilično teškom položaju. Mnogo mu je pomogao njegov odličan konj, koji je aktivno učestvovao u bici ritajući i ujedajući ne samo protivnočke konje, nego i jahače.
Borba na gazu bila je u punom zamahu, voda je prskala ispod konjskih kopita, kada Alfredov štitonoša, videvši da su svi viteški maniri odavno napušteni, zgrabi nešto rezervnog oružja i požuri u pomoć svome gospodaru. On navali na grupu koja se borila, i zabi sekiru u leđa prvaom erlovom čoveku do koga je stigao. Drugi Hakonov oklopnik ubi konja pod hrabrim slugom i izgazi ga svojim. Dok je to radio, neoprezno se otkrio, pa ga je, iako već ranjen na više mesta ser Alfred jednim zamahom mača ubio. Treći severnjački riter za to vreme, zario mu je ispod štita, mač u bedro.
Razljućeni vitez potera svog dobrog konja, koji je grudima gurao neprijateljskog vranca i jahača, sve dok ih ne sruši na klizavoj obali. Ser Alfred je celo vreme tog napada zasipao protivnika kišom udaraca, od kojih su mnogi prolazili kroz njegovu odbranu. Kada mu je konj pao, erlov čovek je verovatno već bio mrtav, ili veoma blizu toga. Njegov crni konj panično se ritao sa zemlje, ispod nogu vitezovog riđana, pa ga ovaj, videvši da će neminoivno pasti, udari mačem po izvijenoj glavi. To ga, međutim, nije spaslo. U samrtnom ropcu vranac prebaci Alfreda i njegovog konja preko sebe. Vitez se u padu nađe ispod svog riđana, i tu teško ozledi kičmu. Njegov verni koj bar se nije povredio, ali nije mogao nikako da mu pomogne, osim da ga njuši i liže. Ser Alfred se jedva uspeo pomeriti jedno pola metra kako bi se udobnije namestio, jer su ga leđa strahovito bolela, a noge su mu bile oduzete. Kju mu pogleda dostupne rane, pa onda odvede Friju i Un na stranu da se dogovore šta će da rade.
- Izgleda mi vrlo loše - reče on otvoreno - Čini mi se da mu je povređeno ono jedino što mi vilenjaci ne znamo da zakrpimo. -
- Zar ne možemo da mu stavimo jedno, od ona dva velika padčeta dooua koje imamo? Tebi je takođe izlečilo kost. - reče Frija sa puno nade.
- Ali ovo je sasvim drugačija kost. Ako je srž kičme prekinuta, noge nikada u životu više neće pokrenuti. Isto kao Fjuud iz priče sa mog sveta. Ipak, doou ne može da mu škodi. Samo, moraćemo da ga isečemo, jer će nam trebati još na nekim mestima gde su rane izuzetno duboke. - Kju napravi raspored ukazivanja prve pomoći - Prvo moramo najnežnije da mu skinemo oklop i halju. Sem toga, moraćemo dobro da pazimo kada ga budemo okretali, jer mogli bi da napravimo više zla nego dobra na polomljenoj kičmi. -
- Jadna budala! - reče Un - Baš je našao gde će da se igra viteza. I to baš sa Hakonovim ubicama! -
- Meni je to zaposedanje mostova i raskršća od strane naobudnih vitezova uvek delovalo kao čisto siledžistvo. Potpuno je zaslužio ono što mu se dogodilo. - iznese vilenjak svoje poglede na viteštvo, ni malo sentimentalan zbog teškog stanja ranjenika. - Ipak šta je, tu je. Moraćemo da mu pomognemo.
- Treba ga najpre pripremiti i lepo ga namestiti. Najvažnije je da kada otvorimo doou radimo brzo - Frija otresito iznese svoje viđenje operacije pomaganja.
- Ima tu još jedna stvar koja me brine. - Mnogo je iskrvario. Ja mislim da u ovakvom stanju neće dočekati ni zalazak sunca.
- Mora postojati neki način da mu se pomogne. Ti mora da ga znaš? - molećivo će Frija, skrećući pogled ka ranjenom ser Alfredu, kad se odjednom ukoči.
Kju munjevito pogleda za njom, svestan nečega neobičnog. Na obali pored vode koja je glasno žuborela, razbojnici su stajali oko ser Alfreda. Njihov krupni mrki vođa zakorači ka vilenjakovoj grupi vičući:
- Odlazite odavde! Ovo je naš plen. Naš izviđač ga je video daleko pre vas. -
Bilo je očito da je lagao, jer jer na njihovim daleko sporijim konjima, nikako nisu mogli biti ispred Kjuove grupe. Vilenjaku nije bilo do svađe i htede da im prepusti sav plen, samo neka mu dozvole da neometano obradi ranjenika i povede ga sa sobom. On pokuša da se nagodi.
Još nije stigao ni da zausti prve reči svoje ponude, kad iz pravca razbojnoka dopre bolan krik, koji se ugušio u krkljanju. Hjort je klečao kraj Alfredovog uzglavlja, a Kol se podizao vraćajući svoju kamu u korice. Oko njih su stajali njihovi drugovi, preteći gledajući prema vilenjaku. Frija je bila preneražena, jer je bilo očito šta su uradili.
- Odlazite, ludi vilenjaci! - vikao je Urlik, mašući svijom okovanom batinom - Ovo su stvari ljudi i vi nemate ništa sa tim. -
Kjuu ovoga puta nije padalo na pamet da se pokrene sa mesta. Bio je besan i nije nameravao da tom ološu čini više nikakve ustupke.
- Zar mislite da ću se sa vama otimati oko opreme pokojnika, đubradi lešinarska? Jedino ću uzeti riđeg vitezovog konja. Jer nije zaslužio da dopadne vaših prljavih šaka. - objavi Kju niskim glasom, što je nedvosmisleno značilo, onima koji su ga poznavali, da će sada pasti krv. Urlikova banda ga, na sopstvenu žalost, nije tako dobro znala.
- To nikako neće ići! - nasmeja se Urlik grohotno - Taj konj vredi mnogo. -
Kako se ser Alfredov konj nalazio pored Grona i Torota, iza Kjua i Frije sa zategnutim lukom, vilenjak spokojno reče:
- Ako ga hoćeš, moraćeš da dođeš po njega. -
Urlik na trenutak neodlučno zastade. Jedan razboojnik iz grupe dođe da ga podrži, ali mu to nije mnogo pomoglo. Obojca nisu zakoračila ni korak bliže Kjuu. Tada se Kol pokrenu daleko pozadi, urlajući i psujući:
- Zar je moguće da se toliko plašite tih duguhih prokletnika? Vidite da samo blefiraju! Sada ću... -
Frija otpusti tetivu. Vilenjačka strela se skoro do plovine zabila u mesto na Kolovim grudima, gde se, po devojčinom mišljenju, nalazilo srce razbojnika. Ono je, doduše, bilo postavljeno malo više ka sredini, ali pogodak je svejedno bio smrtonosan.
Kju se u tom trenutku ustremi na Urlika. Vođin pomoćnik isturi koplje da zaustavi vilenjakov nalet, ali ga ovaj preseče kosim zamahom mača, kao srp trsku. Crnobradi razbojnik poče panično da se povlači, odbacivši svoje grozno oružje. To mu spase život. Jednim zamahom vilnjačkog sečiva, Kju razreza verižnjaču od kožnog okovratnika do između nogu, gotovo ga ne povredivši. Razbojnički vođa odskoči unazad, smešno podsećajući na raspukli krastavac u svom rasparanom panciru. Kroz taj široki otvor, ispao mu je ogroman, snežno beli stomak i sve onako đuture. Pri tom je iskidanim pokretima, u krajnjem strahu, panično mahao svojim prekratkim rukama. ViIenjak se munjevito okrenu ka kopljaniku, ali ovaj pade na zemlju i pokri lice rukama, jaučući iz sveg glasa. Kju odvrati svoju pažnju od te ljudske bede, pa ponovo sustiže Urlika, nabivši mu vrh mača u bradu, tačno pod grkljan. Nekoliko trenutaka dvoumio se da li da reši taj razbojnički problem kratkim trzajem ruke, ali, na kraju, odustade pa reče:
- Šta je sad bilo silniče? Ne deluješ mi više onako jarosno, kao kad tvoji psi kolju ranjenike. -
- Samo smo mu prekratili muke! Njemu i onako vše nije bilo spasa. - cvilio je Urlik, ne verujući ni sam u ono što priča.
- Da, duboka humanost vam je osnovni princip. To sam već primetio. Čini mi se da ovde vidim jednog mogućeg ranjenika, kome će uskoro biti potrebna takva pomoć. - Izgovorivši to, vilenjak zari mač nekoliko milimetara u Urlikovu kožu.
- Šta smo mi mogli? Mi smo hajduci, a ne vidari. Čak si ga i ti napustio i ostavio da polako umre. - plakao je vođa, trudeći se da izgleda što uverljivije.
- Tebi ni balega nije ravna - zaključi vilenak spuštajući mač sa razbojnikovog vrata.
Urlik je još bio ukočen, prosto ne verujući da je ostao živ. Vilin ratnik je stajao pred njim gledajući ga svojim neljudskim očima. Ledena hladnoća izbijala je, kako se razbojniku činilo, iz njegovih kristalno sjanih, svetloplavih zenica. Smrtni strah je još uvek, svojim kandžama, držao vođinu dušu. Videvši mu to na licu, Kju progovori:
- Sad ćeš, pošto si došao da lešinariš, sve poginule, posle pljačke, lepo da sahraniš. Učiniš li drugačije, mnogo ćeš me naljutiti. Pokupi svoje smrdljivce, pa na posao. Red je da jednom učinite nešto korisno za ljudski rod, kome, na žalost, pripadate. -
Bradti razbojnik, otvorenih usta, stade klimati glavom kao da mu se potpuno oduzela moć govora. Zaista je bio propisno uplašen, i spreman da izvrši svako naređenje. Dok je on gledao u vilenjaka, zenicama širokim kao glava brodskog eksera, Kju se lagano okrenu i vrati devojkama koje su držale konje.
Sada su mogli mnogo brže da putuju. Svako od njih je imao svoga konja. Kju uzjaha novog riđana, i utvrdi da nije tako nepodesan za upravljanje, kako se iz priče ranjenika moglo zaključiti. Urlik se za to vreme odgega do svoje grupe, i oni počeše motkama i komadima oružja da kopaju rupu na obali rečice.
- Ne na tom mestu. - doviknu im vilenjak - Nećete valjda da mrtve stavljate u blato? Kopajte gore, među onim drvećem, na bregu. To mesto je baš lepo za groblje. -
Razbojnici potrčaše uzbrdo kao da ih gone sami demoni pakla. Činilo se da su vrlo ozbiljno shvatili Kjuovo naređenje, i da su mislili kako im od njegovog hitrog izvršenja koža zavisi. Videvši to, Kju se nasmeja i reče devojkama:
- Volim kada vidim da ljudi rade nešto sa voljom. To je danas tako retko. -
- Zašto si ih uopšte poslao da kopaju? Prestaće čim budemo okrenuli leđa. Ako nekoga i zakopaju, verujem da će iz mržnje raskopati grob i uraditi sa njegovim lešom neku gadost. Znam ja dobro takvu sortu ljudi. - prozbori Un sa izrazom gađenja na licu.
- Iz čistog vica - objasni vilenjak - Sem toga, kada se dobro umore od kopanja, biće mnogo manje orni da ponovo jurnu za nama. Tako sam ih sprečio da pljačkaju leševe, dok smi još uvek tu, i tako uštede na vremenu. Siguran sam da ih nećemo ovako lako skinuti sa vrata. Oni nas se plaše, ali isuviše nas mrze, da bi tek kako odustali. Nastaviće da nas prate, pouzdajući se u to, da će im njihova dobra sreća, pružiti šansu da nas pokolju. -
- Kakve budale? - zavrte glavom Frija - Napljačkali su sada dovoljno da dobro žive do kraja života. Sam ser Alfredov oklop vredi koliko jedno osrednje selo! Sa vrednim stvarima koje imaju na svojim ponijima mogli bi od kralja ili nekog erla da kupe nekoliko sela i ostatak svojih dana da provedu kao sitno plemstvo. Ali, oni će sad da srljaju za nama, dok ih Kju ne pobije do poslednjeg. -
- Šta misliš zašto tvoj otac nije sa vojim blagom, otišao kod kralja Ostrika, Otonovog oca, i za novac kupio titulu sa feudom? -
- Uvek sam se pitala? - reče Frija zamišljeno - Ja nisam smela nigde da se pojavim sa nekim većim novcem. Ja sam slabo žensko i verovatno bi vladar naredio da me ubiju i oduzmu mi novac. Feudalci su obavezni na vojnu službu kralju, a ja nemam ni braću ni sinove ovenčane ratničkom slavom. Jednostavno ne trebam mu. -
- Možeš mi verovati, da bi tvoj otac naverovatnije isto prošao, - reče joj vilenjak, pokušavajući da zvuči poučno - I ako je bio poznati ratnik, nije iza sebe imao ni jaku familiju, ni klan. Takvog čoveka je lako ubiti i zadržati njegov novac ponuđen za feud. Ovde, na severu, skoro svaki vladar bi tako učinio. Shvati da su odnosi među plemstvom isti kao u onoj razbojničkoj družini koja kopa. Samo su se oni ranije napljačkali i zauzeli pozicije koje ljubomorno čuvaju. Toliko o ljudima! -
Frija se skrušeno zagleda u zemlju. U dubini srca znala je kako je Kju u pravu. Svi, u pesmama opevani, ratovi, vodili su se zbog plačke i otimačine, ali na mnogo višem nivou. Samo što su onda to bili pohodi, naroda i plemena, a ne bandi. Tešila ju je samo činjenica, da su razbojnici nedela činili u sopstvenim kraljevstvima, a vladari van njih.
Un je zaustila da nešto kaže vilenjaku, ali reči joj jednostavno nisu izlazile. I ona je shvatila da je Hakon bio samo moćnija i možda još surovija verzija samog Urlika ili Hjorta. Bilo je malo obeshrabrujuće priznati da živimo u takvom svetu.
Da bi prekinuo močno ćutanje, vilenjak pogleda u nebo, pa obode konja i žustro ga potera govoreći:
- Ovde smo se i suviše zadržali. Planirao sam gde ćemo večeras noćiti i ne nameravam da odustanem od toga. Naročito ne posle najnovijih događaja. -
Krenuše mirno da se udaljuju sa mesta bitke, ali, čim su dovoljno odmakli od razbojnika koji su kopali, nateraše konje u galop po širokom putu. Jahali su tako neko vreme, uživajući u brzini. A onda, sa smirivanjem konjskog koraka, započe razgovor.
Un direktno upita svoju ljubavnicu:
- Frija, ti si sad prvi put ubila čoveka. Nisi ni okom trepnula. Ljudi pričaju da se čak i ozbiljni muškarci potresu kad prvi put to učine? -
- Našla si pogrešnu crkvu, da se Bogu moliš. Prvog sam ubila sa jedanaest. Bilo je, on ili ja. Ubila sam sledećeg sa devetnaest, u stvari dvojcu, pod sličnim okolnostima. I ovu lešinarsku životinju danas. U stvari, svi su oni bili životinje, i svaki put to je bila samodbrana. Šta je trebalo, da se krijem iza Kjua, sa napetim lukom u ruci? Imao je on dosta svojih briga i bez mnene. - odbrusi joj tamnokosa iznervirano.
Kju joj se osmehnu i dodade:
- Ja sm prvi put plakao, kad sam ubio divlju mačku strelom. Nije odmah umrla i morao sa da je dokrajčim rukama. Dva dana nisam mogao da se smirim. Otad više nikad ne gađam sitne životinje kao mete, što obesni mladi vilenjaci često rade. Lovim samo za hranu i trudim se da pogodak bude što precizniji.
Što se mog prvog čoveka tiče, nisu mi dali da razmislim o tome, iza njega je već nailazio drugi, urlajući od besa sa podignutom sekirom, pa treći, onda četvrti. Ukratko, u toj kratkoj bici ubio sam petoricu. Ostali su se povukli, kad su shvatili da sa viljenjacima nema šale. Tako smo odbranili jedno vandsko selo, a napadači su skinuli zmajevu glavu sa svog broda, smatrajući da nas je to u stvari naljutilo. Ljudi znaju da budu zaista čudni neki put. -
Un ne reče ništa, ali joj nije bilo pravo što je Kju branio Vande, od ratnika koji su očito bili neka vrsta njenih saplemenika. Frija nije imala tako jasno definisano mišljenje o dobru i zlu. Pošto je preživela tragediju u detinjstvu, za nju je neprijatelj bio svako ko potegne oružje na nju i njene bliske. Tu je sve počinjalo, i tu se završavalo. Na kraju krajeva, nisu li ljudi koje je ceo život poznavala, pre neki dan pokušali da je živu spale, a spasilo je biće koje, čak, nije ni čovek. Ona reši da promeni temu:
- Neću da se pravim pametna, ali moram nešto najozbiljnije da te pitam, - reče Frija oprezno - Šta ti bi da dva onako dobra Hakonova konja ostaviš onim razbojnicima? -
- U pravu si. Sa jedne strane to je bilo glupo. Sa njima, mogu daleko brže da nas prate, nego na svojim ponijima. Međutim, ja računam da se oni zbog sraha neće razdvajati, nego će, ako se usude nešto da pokušaju, krenuti svi zajedno. - poče da objašnjava svoje postupke vilenjak - Sa druge strane, ostavio sam ih, baš zato što su Hakonovi. Ima nešto što ovi šupljoglavci ne znaju. Svaki erlov konj žigosan je njegovim porodičnim grbom. Ako ih Hakonovi ljudi sretnu sa tim konjima, ili pokušaju da ih prodaju bilo gde u zemlji kralja Otona sa Gvozdenom Košuljom, biće uhvaćeni i obešeni na prvo drvo. Konj ovog ritera sa juga, možda i ima neki žig, ali on ovde nikome ništa ne znači, pa se možemo svuda slobodno kretati sa njim. -
Frija ga pogleda zadivljeno, pa mu odmah to i saopšti:
- Nisam znala da si toliko lukav. Mislila sam da se razumeš samo u šumu, vreme i rat. Sad vidim da si pun znanja. Ti dobro poznaješ, pravo, trgovinu i postupke vladarskih kuća. Imaš nepresušnu ruznicu znanja. Ja, recimo o ovom nisam imala ni pojma. Mene bi verovatno obesili, kao i te glupe razbojnike. Stvarno se divim, celokupnosti tvoga znanja. -
Jako mi je to znanje, pomisli Kju ali reče samo:
- Slušaj, Frija, šta ću ti sada reći:
Kada sam odlučio da vas spasem, nisam znao skoro ništa o zakonima vašeg kraljevstva, osim da se pred sudom govori u tačnim formulama. Prevario sam jednog čoveka, učenog u pravu, da mi kaže formulu za sudski dvoboj. Da je on posumnjao, ne smem ni da mislim šta bi se desilo. Najverovatnije bi uspeo da spasem samo jednu od vas. Možda bi smo svo troje bili i mrtvi. Ali, u raznim situacijama uvek možeš da se snađeš, da pokušaš drugim putem i ja to činim. Zato mi se ne divi previše, jer za to nema nikakvog razloga. -
Rekavši to, on odlučno pojaha dalje dok su ga, ipak zadivljene, devojke pratile.