Vradžbine i još po nešto, čemu? (III)

Jevrejima je ionako svega preko glave (Filip Rot: Profesor žudnje)

Evo trećeg (i poslednjeg) nastavka ove kratke „afričke serije". Prvobitna namera mi je bila da u sledećim nastavcima pišem o tradicionalnim verovanjima Zambijaca (polazeći  od toga da vradžbine i magija čine deo tih verovanja),  pored ostalog i zato što „sa terena" imam više zabeležaka u začudjenosti svojoj. Medjutim, ipak odlučujem da završim seriju sa razgovorom koji sam imao sa jednim dvadesetosmogodišnjim Zambijcem.

Tunde Siakaula mi priča, dok sedimo ispod razgranatog mangovog drveta:

„Mi, Afrikanci (kao i drugi Zambijci u kontaktima sa belcima, on govori „Mi, Afrikanci", ne ograničava se, dakle, samo na Zambijce), uvek ćemo ostati Afrikanci, ma koliko da se vremena menjaju". U njegovom glasu nema tuge zbog toga, a ni ponosa, on smatra da time iskazuje samo jednu jednostavnu činjenicu, koju treba prihvatiti bez traženja objašnjenja.

Tunde je jedna čestita duša, prava „anima candida". Dobar je do prostodušnosti, da mi se čini da se pod tom jednostavnošću krije autohtono dostojanstvo afričkog čoveka. Dosta je ćutljiv, i ponekad deluje nespretno dok razgovara sa mnom. Nema sumnje da je otresit, mada se olako zbunjuje, ali na bezazlen način, a ta njegova bezazlenost deluje prilično dirljivo. Naročito biva zbunjen kada razgovor navodim na „apstraktna razmišljanja", odnosno kada pokušavam da „proniknem u srž stvari", usput pokušavajući da budem duhovit, šaleći se s njim; tada se u njegovim očima opaža blaga ukočenost.

U vezi sa afričkom tradicijom i religijskim verovanjima (za njega je to - isto), on nastavlja tiho, kao da je u blagom zanosu, koji se često primećuje kod Zambijaca kada o tome govore:

„Čovek mora da veruje. Samo budala može smatrati da ono što vidi jeste sve što postoji. Kada sam bio dete moji stari su mi govorili da je dužnost nas, Afrikanaca, da poštujemo misterije, da ne tražimo previše objašnjnja u vezi sa njima i da živimo sadašnji trenutak u svakom dobu naših života. Kako ja razumem, to je osnov afričkog pristupa tradicionalnim verovanjima, ali i življenju uopšte".

Dodaje zamišljeno: „Bog i priroda jesu - jedno. Tome je pridodat čovek, s tim što je njegova uloga izuzetno važna. Bog i priroda bili bi bez svrhe i smisla kad ne bi bilo - ljudi".

To me podseća na Zaratustrine reči: „Kakva bi bila tvoja sreća, o velika zvezdo, da nemaš one koje osvetljavaš", ali brzo shvatam da nema svrhe pominjati mu Ničea, pa ništa ne kažem, kako ga ne bih zbunjivao, odnosno prekidao u mislima.

On primećuje da ga pažljivo slušam, dok ja povremeno klimam glavom, kao učtiv čovek. Smerno spušta pogled i svojim tankim, izduženim prstima, kao u pijaniste, čupka travu na kojoj sedimo, pa nastavlja: „Naš tradicionalni način življenja reflektuje život takvim kakav on ovde jeste, a ne takvim kakav bi trebalo da bude. Čovek mora da saradjuje sa večnim višim silama, umesto da nastoji da ih potčini sebi; mora uskladjivati svoje instinkte sa njima, kao što riba usaglašava svoje bivstvovanje sa opasnim vodenim strujama. A kako riba ne sme biti žedna u vodi, tako ni čovek ne sme biti u neskladu sa prirodom. Od čoveka se očekuje da živi, da se razmnožava, da uživa blagodeti Boga i prirode. Istovremeno, od njega se očekuje da bude dobar prema drugima, da ne čini zlodela, da greši što manje može, jer greh čovekov je uvreda za božanstva, a u prvom redu uvreda za duhove predaka. Tako mi, Afrikanci, živimo naše male živote, zadovoljni sa onim što imamo i bez prevelike žudnje za onim  što nemamo".

Ovo pominjanje kulta predaka tera me da ga indiskretno ankuražiram da mi govori o tome. On mi ukazuje da u Zambiji, kao i u drugim delovima Afrike, imaju mnogo poštovanja prema duhovima predaka, citirajući reči jednog pesnika: „Tradicionalni Afrikanci osluškuju govor prirodnih sila, glasove vatre i vode, fijuke vetra, šapat drveća, plač stena, šuštanje trave, ječanje šuma, uzdahe noći, pesmu meseca - u njima prepoznajući poruke svojih neumrlih predaka". A onda, kao da ponovo zanos ovlada njime, on poče recitovati stihove:

„Mrtvi nisu mrtvi.

Slušaj stvari više nego bića.

Čuj glas vatre, čuj glas vode.

Slušaj uzdahe šiblja koje donosi vetar.

To je disanje predaka koji nisu otišli,

Koji nisu ispod zemlje, koji nisu stvarno mrtvi.

Oni koji su umrli nisu zauvek otišli.

Oni su u mraku koji postaje svetliji,

Oni su u mraku koji postaje tamniji...

Mrtvi nisu mrtvi, oni koji su umrli nisu zauvek otišli...". 

Kaže da Afrikanci veruju da do nesreća ljudi dolazi zbog gneva duhova predaka ili zbog - vradžbina. Kada ga navodim da govori o vradžbinama, malo se snebiva, kao da instinktivno oseća da o „nekim stvarima" ne treba previše govoriti jednom Evropljaninu (on uvek radije kaže „vi, Evropljani", nego „vi, belci"), smatrajući da Evropljanin, ma koliko bio dobronameran, ne može to potpuno razumeti. Pada mi na pamet da bi se verovatno Srbin (ili Vlah iz Homoljskog kraja) slično osećao i snebivao kada bi se našao u situaciji da nekom radoznalom, zalutalom Japancu objašnjava „vlašku magiju", odnosno stari lokalni tradicionalni obićaj „ubijanja staraca s hlebom" (u uslovima velike oskudice, neki su prinudjeni da ubijaju svoje roditelje, iako će kasnije iskusiti istu sudbinu: starcu, koji se smatra parazitom, sin stavlja hleb na glavu, pa ga preko hleba udara drvenim maljem, uz reči: „Ne ubijam te ja, nego to ubija ovaj hleb"!). Srećom, taj običaj se više ne praktikuje, ali se pominje; Ispričao sam mu to, kako bih ga odobrovoljio da se više otvori  u razgovoru.

On me gleda bezazleno: „Ja ne mogu komentarisati taj primer iz vaše zemlje, vi Evropljani imate svoje običaje i praksu, koje se umnogome razlikuju od naših. I neka je tako. Opet, načelno govoreći, čini mi se da smo mi Afrikanci više vezani za tradiciju. Pored pomenutog poštovanja kulta predaka, mi u Zambiji imamo i neke tradicionalne običaje koji su, na odredjeni način, veoma neobični. Neki od njih su naizgled primitivni i teško shvatljivi vama Evropljanima; oni se ne mogu objasniti trezvenim rasudjivanjem, ali se održavaju, jer naše življenje se umnogome odvija u zavisnosti od tradicije. Pomenuću jedan običaj u koji sam ja lično bio uvučen, koji je i danas rasprostranjen, manje ili više, kod svih plemena u Zambiji, a to je tzv. 'seksualno čišćenje udovica'.

U njegovim kestenjastim očima, ustalasanim osećanjima, pokazuje se neizreciva tuga. „Kada sam završio srednju školu, moj stariji brat, koji je bio oženjen i sa malom decom, umro je od - side. Posle  odredjenog vremena, običaj je nalagao da se njegova udovica 'seksualno očisti',  kako bi se mogla preudati i otići iz naše šire porodice. Ja sam bio drugi po redu, medju braćom (mladji od mene bili su još golobradi dečaci), pa se od mene očekivalo i tražilo da obavim tu dužnost, što je bukvalno značilo da, uz prethodnu molitvu seoskog vrača, jednu noć provedem u kolibi moje snahe, kako bih imao seksualne odnose s njom, i tako je 'očistio' od uspomene na pokojnog muža. Običaj nalaže da to najčešće radi jedan od braće pokojnika. Time bi ona dobila 'zeleno svetlo' da može krenuti svojim novim putem, udajom za novog čoveka i radjanjem njegove dece, pored siročića koje već ima.      

U pitanju je delikatan običaj koji se praktikuje od drevnih vremena. Ja sam imao jedva osamnaest godina i bio sam prvi u porodici koji je završio srednju školu. To je značilo da sam bio učeniji, odnosno više načitan od drugih, da sam znao više o sidi, pošasti koja u poslednje vreme vidno hara Zambijom i susednim zemljama. Sama ideja da se sida prenosi seksualnim putem mene je užasavala i nalagala mi oprez. Stoga sam smogao hrabrosti da kažem 'ne', jer sam se, budući mlad i neiskusan, bojao da intimno budem blizak sa ženom koja je pre toga delila postelju sa bolesnikom od side, makar on bio i moj rodjeni brat. Ni danas ne znam da li sam pravilno postupio, mada se tada nisam kolebao. Ovde u Africi postoji mudra izreka da i pametnom čoveku, da bi pametno postupio, nije samo pamet dovoljna. Ako nisam pravilno postupio, neka mi duhovi predaka oproste moje tadašnje slabićstvo. Sa današnje distance, verujem da sam dobro postupio, mada sam tada imam utisak da prekoračujem sopstvene granice.

Naravno, moj negativan odgovor nikome nije bio po volji. Moji roditelji su bili zbunjeni i razočarani, kao i svi stariji u našoj široj porodici, a i u seoskoj zajednici, jer to nije privatna stvar, to je stvar zajednice. A najviše od svih je bila razočarana - moja jadna snaha. Naime, običaj je nalagao to što se od mene tražilo, jer se veruje da udovica, koja se preudaje a prethodno nije 'očišćena', neće imati mira, duh umrlog muža će joj se javljati kao prividjenje i večno je progoniti, od čega se ona može izgubiti duševno, odnosno poludeti. A teško je afričko ludilo. Strah od ludila je veoma jak kod nas, jači od strahova od gladi, žedji i drugih fizičkih nedaća kroz koje čovek može prolaziti. Sve se lakše izdrži i preboli nego - ludilo. Ludih ima dosta, skoro u svakom selu ima po nekog ludaka, zbog nečega. Stoga, svaka udovica preklinje braću svog pokojnog muža da dobije 'očišćenje' kako bi se mogla obratiti senima pokojnika sa molitvom u stilu: 'Tvoj brat me je očistio, oprosti mi što odlazim s drugim čovekom, ne progoni me, počivaj u miru'. Ako se njoj to pravo na 'očišćenje' uskrati, ona će ne samo biti nesrećna, već može i podneti tužbu lokalnom sudskom (starešinskom) veću, koje uglavnom donosi presudu u njenu korist - da joj neko od braće pokojnog muža mora izaći u susret kako bi ona čiste savesti krenula svojim novim putem. Čak i novi izabranik udovice preklinje da joj se izadje u susret, jer niko ne voli oženiti ženu koja prethodno nije 'očišćena', iz bojazni da bi naknadno mogla - poludeti. Elem, posle mog odbijanja potraženo je alternativno rešenje, jer alternativa ima ako ljudi istinski žele rešiti problem. Stvar je okončana tako što je nadjen jedan od moje polubraće po ocu, pet godina stariji od mene, da umesto mene, završi posao 'seksualnog čišćenja' obudovele udovice mog brata. Ona se potom preudala i srećno danas živi u novoj sredini. (Na moje naivno pitanje da li se obred seksualnog čišćenja praktikuje i u obrnutim slučajevima, kada čoveku umre supruga, pa da ga svastika mora seksualno oslobadjati, Tunde odgovara potvrdno). Od tada je proteklo pet-šest godina. Ja sam se, idući za svojom sudbinom, doselio u Lusaku, ovde našao posao i živim svoj skromni život Našao sam i ženu s kojom ću se jednog dana oženiti. Nastojim da se dalje obrazujem, pohadjam večernje kurseve iz računovodstva, voleo bih postati bankarski činovnik. Usput budi rečeno, moj polubrat, koji je umesto mene obavio tradicionalnu dužnost 'seksualnog čišćenja' moje bivše snahe nije dobio sidu, on je i danas živ i zdrav; u svom rodnom selu danas živi sa svoje - tri žene, kako mu to lokalni običaji dozvoljavaju. Da čovek istovremeno ima tri/četiri žene još uvek se dogadja u ruralnim krajevima, dok je u Lusaki takvih praktikovanja sve manje". S tim u vezi, Tunde dodaje da su afrička tradicionalna verovanja, u svojoj suštini afirmativna i maksimalno prirodna, usmerena ka ovozemaljskom, sadašnjem životu. Stoga je za Afrikanca uglavnom neprihvatljiv celibat, jer se smatra da nije normalno da se čovek ne ženi/žena ne udaje, te da ne stvaraju decu. Nije dozvoljeno da žena/muškarac odbije stupanje u brak. Žena ponekad bez pitanja ulazi u poligamni brak, dakle biva jedna od više žena jednog muškarca, smatrajući da je i to bolje nego da ostane neudata. S druge strane, neudata žena se smatra opasnošću po društvo, pošto može dovoditi u iskušenje čestite neoženjene ljude, uključujući i nadobudne mladiće. A ako neki muškarac kojim slučajem nema ženu, on je uglavnom  ignorisan u svom okruženju. Čovek bez žene smatra se polovinom čoveka, a možda još i manje, pa zato neoženjenih uglavnom i nema. Svi afrički bogovi su oženjeni, a boginje su udate. Afrikancima je zato neprirodno da čovek sebe samovoljno kažnjava celibatom, zbog nekih uzvišenih ciljeva, što nameće, recimo, katolicizam, ne dozvoljavajući sveštenicima da se žene. A katoličkih crkava ima sve više u Lusaki. (Zambija je jedina afrička zemlja koja se zvanično proglasila „hrišćanskom", uz laičko objašnjenje da ako neke druge zemlje mogu sebe proglašavati džamahirijama, onda i Zambija može sebe proglasiti hrišćanskom zemljom). Zambijcima teško pada taj princip celibata katoličkog sveštenstva; ima dosta mladih pobožnih ljudi koji iskreno (ali na svoj način) prihvataju katolicizam, ali se ne usudjuju ići u sveštenike, jer ne mogu ostati neoženjeni celog života, to im izgleda neprirodno. Smatraju da Bog u hrišćanstvu (katolicizmu) nema prava da traži od čoveka da čini ono što je neprirodno. (Stoga, primetno je da u supsaharskoj Africi uglavnom nema manastira, sa monasima i monahinjama koji žive u celibatu. Nema ni pustinjaka koji život provode u traženju uzvišenog, radi spasenja duše, kao što je slučaj u Indiji. Nema asketizma. Nema mučnih meditacija u samoći koje bi dovodile do pojedinačnih ekstaza. Medjutim, svojevrsna brza ekstatična stanja, kako kolektivna tako i pojedinačna, u Africi se postižu  svetom igrom, uz tam-tam muziku i pesmu, što se smatra jednim od najboljih iskazivanja verovanja... Još se setih da Dž. Frejzer, u Zlatnoj grani pominje da se od supruge očekuje, dok joj je muž odsustvuje više dana, „da nikoga na pušta da prodje iza nje, ili da stoji pred njom dok ona sedi, a u krevetu mora sve vreme ležati na stomaku". Žene to znaju, pa se, kažu, obično ne upuštaju u ljubavne pustolovine dok su im muževi u lovu).   

Tunde je zaćutao i gledao u tamnozeleno lišće mangovog drveta. Na moje pitanje čime se bavio njegov otac, pored obrade zemlje kako bi prehranjivao porodicu, kaže da se bavio onim čime se bave mnogi drugi - pravljenjem drvenih skulptura, koje se koriste u tradicionalnim verovanjima. (To me podseća da afrička umetnost uopšte ima prvenstveno religijski karakter, a da glavni oblik umetničkog izražavanja Afrikanaca jeste skulptura, za koju učeni ljudi tvrde „da se karakteriše rigoroznom shematizacijom i visokom stilizacijom, s potpunim ignorisanjem anatomske realnosti, pri čemu se svodi na dekorativnu ekspresiju i statički simbolizam; potenciranje na preteranom isticanju pojedinih elemenata i deformisanim anatomskim detaljima, ili na jakom uprošćavanju oblika, za rezultat ima intenzivam ‘ritam oblika' ili 'ritam linije', jer je ritam za Afrikance vrhunac estetskog doživljaja, bilo da se radi o muzici ili plastičnim umetnostima". Stoga mnogi smatraju da se afrička skulptura ne može razumeti samo gledanjem, za pravo razumevanje potrebno je saznanje zašto je napravljena, čemu je namenjena; ona nije stvorena 'umetnosti radi', već u prvom redu radi zadovoljavanja religijskih potreba, bilo pri izvodjenju rituala, bilo za stavljanje u hramovne postaje).

Tunde dodaje da umetnički predmeti imaju za cilj da privuku i zadrže duhovne sile, kako onoga ko ih pravi tako i onoga ko ih poseduje. U mnogim sredinama ljudi više vole da sami prave figure, naročito maske, nego da naručuju od profesionalnog zanatlije iz drugog kraja, iz straha da on, namerno ili slučajno, dozvoli da u njih, dok ih pravi, udju neke zlonamerne sile, koje drugima mogu naneti štetu i bol. Otuda, za oko Evropljana, ima mnogo amaterski napravljenih skulpturalnih predmeta, pošto ih nisu pravili pravi majstori, već priučeni ljudi, pridajući manje značaja njihovom estetskom oblikovanju a više svrsi zbog koje su ih pravili. A kako se veruje da u materijalu od koga se prave skulpture prebivaju duhovi, nekim drvenim skulpturama, u čovečjem ili životinjskom obliku, dodaju se 'magične supstance' (krv čovečja izmešana sa prahom dobijenim od istucanih osušenih repova guštera ili drugih gmizavaca, dlake sa glave, razni minerali i slično), što se stavlja u naprsline, najčeše na stomaku ili na zadnjem delu glave. Naprslina se onda zamaskira strugotinom natopljenom katranom i prefarba, tako da se ne primećuje. Veruje se da te supstance korisniku skulpture obezbedjuju posebnu moć za kontakt sa duhovima.  

Vraćamo se na situaciju u kojoj živi Tunde. Za razliku od svog polubrata on se opredelio, naravno, za - jednu ženu. Našao ju je pre dve godine, ali se u njegovom slučaju pre radi o veridbi nego o braku. Naime, pošto još nije u celosti isplatio lobolu (miraz) ženinim roditeljima, kako to drevni običaj nalaže (isplaćuje ga u ratama), njegova izabranica još ne živi stalno s njim, već odvojeno, kod svoje tetke, kod koje je uposlena kao prodavačica u dućanu. Tako on i dalje živi sam u Kalingalingi, predgradju Lusake (Ja ne mogu a da se ne nasmešim kada on pominje naziv kraja u kome živi, pošto mi je ovo Kalingalinga veoma zvučno i simpatično). U medjuvremenu, dobili su jedno dete, o kome brine majka, a on pomaže, sa distance (Pol deteta se obično ne pominje, pošto roditelji računaju na još puno dece). Naravno, on povremeno posećuje ženu i dete, posećuju i oni njega i tako će biti sve dok jednog dana (što nije daleko) on ne finalizuje formalnost oko plaćanja miraza. Tada će prirediti skromnu svadbenu svečanost i oni će otpočeti zajednički život. Ne žali se zbog stanja 'produžene veridbe', ta praksa je dosta česta, mnogi Zambijci izrode i više dece pre nego što se zvanično venčaju.  

Pokušavajući da ga malo provociram, pitam ga da li zavidi svom pomenutom polubratu zbog njegove - tri supruge, tamo u selu iz kojega je on otišao. Tunde odgovara bez razmišljanja: „Nimalo". A onda, u nameri da bude pravičan u prosudjivanju situacije, uz dečački osmeh, sa dopadljivom iskrenošću, kaže da on zapravo ne zna ko je od njih dvojice - srećniji. Medjutim, vidi se da potajno veruje da je to on, Tunde Siakaula, ali mu stidljivost ne dozvoljava da to jasno pokaže.

Što se tiče verovanja u vradžbine, Tunde ne negira njihovo postojanje. Smatra, kao i svi oko njega, da vradžbine daju objašnjenja „koja nauka i uvezene religije, uz sve poštovanje, da mogu dati". Zatim dodaje, ponovo uz osmeh, bez vidnog nastojanja da bude mnogo ubedljiv: „Verovanja u vradžbine postoje, ali tome ne treba pridavati previše značaja. U njima ima dobrog i lošeg, ali je u svakom slučaju lošeg manje nego što na prvi pogled izgleda. Smatram da se sa vradžbinama ne sme ići u krajnosti, što se nažalaost ponekad dogadja, jer svrha tradicionalnih verovanja Afrike nije nikada bila bilo kakvo idenje u krajnosti. S druge strane, ta verovanja nisu vezana samo za većinu siromašnih ljudi u Zambiji, koji ne umeju otkriti razloge nesrećama koje im se dogadjaju, a siromašnima se nesreće stalno dogadjaju. Ona nisu strana ni bogatim Zambijcima, a što je još važnije, ni onima koji su se školovali na evropskim i američkim univerzitetima, pa se vratili da ovde žive i rade. To pokazuje da verovanja u vradžbine čine deo šireg afričkog mentaliteta... Nama se ovde ponekad učini da čoveka duševno potpuno zdravog uopšte i nema, pa je dobro da postoje vračevi. Sa manje ili više uspeha oni doprinose uspostavljanju nekakvog kosmičkog reda, kada životne situacije postanu haotične, a to neretko biva. Usluge vračeva mogu izbeći samo ljudi najjačih nerava i najoštrijeg uma, kojih je malo. Zapravo, baš medju takvima se i regrutuju - vračevi, jer vračem ne može postati neko ko je po prirodi zavisan od - vračeva. S druge strane, čovek treba da ima mnogo hrabrosti pa da se javno usprotivi onome što je u ovoj zemlji opšte verovanje. Manje se postavlja pitanje u kojoj meri neko stvarno veruje u vradžbine, to je individualna stvar, ali javno neverovanje nije individualna stvar, pogotovu nije u ruralnim krajevima Zambije, gde živi većina stanovništva. Medjutim, iako stepen verovanja nije isti, nema osobe koja nimalo i nikako ne veruje, jer neverovanje ne rešava stvar. Na odredjeni način verovanje znači da se čovek boji, a strah kod čoveka je nešto prirodno, ne plašiti se nije prirodno. A tamo gde je straha, mora biti i vere, a sa verom ide i nada. Sve to čini naše živote lakšim. Nadam se da razumete šta želim da kažem, premda ne znam koliko sam jasan, jer ja o tome do sada nisam na ovaj način razmišljao, ja sam sa tim živeo, a čovek prvo nauči da živi pa tek onda da razmišlja. Zapravo, ja sada uvidjam da ja ne umem da razmišljam na neki drukčiji način".

Zaključuje snishodljivo, sa stalno prisutnim osmehom na usnama: „Dok ima ljudi, biće raznih verovanja, više ili manje ispravnih. Bez vere se ne može. Osnovno je da se čovek trudi da ne nanosi veće štete i nevolje drugima zbog bilo kakvih svojih ubedjenja ili verovanja; sve ostalo će doći na svoje mesto u - svoje vreme. Kao što se običaj 'seksualnog čišćenja udovica' postepeno, ipak, napušta u gradovima, tako će biti i sa onim vradžbinama koje imaju izrazito negativne, sirove i surove društvene aspekte, premda verovatno nikada neće biti - potpuno iskorenjene. Takodje, ostaće zauvek, dok je veka i sveta, verovanja koja imaju pozitivne forme, a vradžbine sadrže i pozitivnog".  (Svojevremeno, svetski mediji zabeležili su Madonin protest protiv rituala seksualnog čišćenja u Malaviju, istočnom susedu Zambije; Zambijci su veoma bliski Malavijcima, više nego Angolcima na zapadu).

Ponovo je ućutao. Shvatio sam da mu moram dozvoliti da oćuti izvesno vreme, da ne menjam naglo tok njegovih misli. Stoga sam i ja ćutao, ne gledajući u njega. Onda sam mu iznenadno pružio ruku, ne toliko da najavim odlazak koliko da mu stavim do znanja da ga razumem, a i zbog toga što znam da Afrikanci vole da se rukuju, ne samo pri rastajanju; njima stisak ruke, izgleda, više znači nego većini belaca. On se trže, kao iz polusna, steže grčevito moju ruku i držeći je neko vreme u svojoj, smireno nastavi: „Usled nekog nestašluka prirode, mi, Afrikanci, jesmo takvi kakvi jesmo. U našim knjigama piše: Ako Afrika kasni u odnosu na druge kontinente, to ne znači da je izgubljen rat za sva vremena. Afrika je večna. Majka Afrika, vrlo stara ali uvek mladolika, tužna i zbunjena, sa kojom su surovo postupali Evropljani, uveć će ostati Afrika. Nikada neće postati isto što Evropa ili neki drugi svet, to tako mora da bude". Tu Tunde ućuta, dajući utisak da o pomenutim temama više ne treba pričati.

Tu je u pravu, pošto prevelika objašnjnja ponekad bivaju nesvrsishodna.

Na rastanku, Tunde se srdačno nasmeja, kao čovek ko je obavio neki vrlo težak posao. Njegov osmeh, kao i jagodice koje su se sijale, učiniše da za trenutak poverujem da u nasmejanom licu afričkog čoveka ima posebne, iskonske lepote. Blago blaženima. Odlazim.