Умберто Еко: Слом кодекса лицемерја

Некада, у Орвелова времена, сила се могла замислити као Велики Брат који надзире сваки покрет својих поданика. Орвелијанско пророчанство потпуно се обистинило оног тренутка када је силама постало могуће да надзиру сваки телефонски позив било ког грађанина, сваки хотел у ком је одсео, сваки аутопут којим је прошао и тако даље. Грађанин је постао тотална жртва надзирућег ока државе. Али када се покаже, као што се сад показало, да чак и катакомбе државних тајни нису изван хакерског домашаја, надзирање престаје да буде једносмерно и постаје кружно.

Афера WikiLeaks има двоструку вредност. С једне стране, испоставља се да је то лажни скандал, скандал који само изгледа као скандал наспрам лицемерног окружења у ком се развијају односи између државе, грађанства и штампе. С друге, он означава огромну промену у међународној

комуникацији - и најављује регресивну будућност напретка "раковим кораком".

Али, кренимо редом. Најпре, WikiLeaks потврђује чињеницу да је сваки досије који састави тајна служба (било које државе) сачињен искључиво од исечака из штампе."Запањујућа" америчка открића о Берлусконијевим сексуалним навикама у ствари откривају оно што се месецима могло читати у било којим новинама (осим, наравно, у оним чији је власник сам Берлускони), док узнемирујући приказ Гадафија већ одавно чини штиво за кабаретске фарсе.

Амбасаде су се претвориле у шпијунске центре

Правило које каже да тајни досијеи морају садржати само вести које су већ свима знане, од суштинског је значаја за разумевање динамике тајних служби, не само у овом веку. Свратите у било коју књижару са езотеријским насловима и открићете да свака књига у понуди (о Светом Гралу, "мистерији" Rennes-le-Château [шарлатанској теорији измишљеној да привуче туристе], о Темпларима или Розенкројцерима) само понавља, од речи до речи, оно што је већ написано у старијим књигама. И то не само зато што окултни аутори беже од истраживања (или не знају где да траже вести о не-постојећем), већ и зато што посвећеници окултног верују у оно што већ знају и у оно што потврђује све што су већ чули. То је и формула успеха Дена Брауна.
Исто важи и за тајна досијеа. Доушник је лењ. Лењ је и шеф тајне службе (или је, у најмању руку, ограничен - иначе би био, шта ја знам, уредник у Liberasionu): он ће као истинито оценити само оно што препознаје. Врхунске тајне о Берлусконију, које је америчка амбасада из Рима дотурила у Вашингтон, део су исте приче која се појавила у Newsweeku недељу дана раније.
Па чему онда толика бука око ових открића? Пре свега, leaks говоре о ономе што свако ко је упућен већ зна: да су амбасаде, бар од краја Другог светског рата - а с обзиром да шефови држава могу једни другима да телефонирају или одлете код колеге на вечеру - изгубиле своју дипломатску функцију и, осим повремене церемонијалне улоге, претвориле се у центре за шпијунажу. Свако ко гледа истраживачке документарце зна то врло добро, и само из лицемерја фолирамо незнање. Ипак, изговорити то јавно представља кршење обавезе лицемерја и баца нимало ласкаво светло на америчку дипломатију.

 

Права тајна је празна тајна

Друго, сама идеја да било који стари хакер може заронити у најтајније тајне најмоћније земље света, задала је тежак ударац престижу Стејт Департмента. Тако да скандал заправо штети "починиоцима" више него "жртвама".
Али, окренимо се дубљем значају онога што се овде десило. Некада, у Орвелова времена, сила се могла замислити као Велики Брат који надзире сваки покрет својих поданика. Орвелијанско пророчанство потпуно се обистинило оног тренутка када је силама постало могуће да надзиру сваки телефонски позив било ког грађанина, сваки хотел у ком је одсео, сваки аутопут којим је прошао и тако даље. Грађанин је постао тотална жртва надзирућег ока државе. Али када се покаже, као што се сад показало, да чак и катакомбе државних тајни нису изван хакерског домашаја, надзирање престаје да буде једносмерно и постаје кружно. Држава сваког грађанина држи на оку али и сваки грађанин, или бар сваки хакер - самопрокламовани грађански осветник - може да гурне нос у сваку државну тајну.
Како се сила може одржати ако више није у стању да сачува чак ни сопствене тајне? Истина је, како је Georg Simmel једном приметио, да је права тајна - празна тајна (која се никад не може разоткрити); такође је истина и да је све што се зна о карактерима Берлусконија или Меркелове заправо празна тајна, тајна без тајне, јер је већ у јавном домену. Али заиста разоткрити, као што је то WикиЛеакс учинио, да су тајне Хилари Клинтон празне тајне - значи одузети јој моћ. WikiLeaks није наштетио Саркозију или Меркеловој, већ је непоправљиву штету нанео Клинтоновој и Обами.

Технологија сада напредује раковим кораком

Какве ће бити последице ове штете, нанете веома моћној сили? Очигледно је да, у будућности, државе више неће моћи да стављају своје поверљиве податке онлине: то би било исто као залепити их на неком скривеном уличном ћошку. Али, подједнако је јасно и да је, с обзиром на савремене технологије, бесмислено надати се тајности разговора телефоном. Ништа лакше него открити да ли је шеф државе долетео или одлетео, или контактирао неког од својих колега. Како ће се онда тајне ствари обављати у будућности? Знам да је, засад, моја прогноза још увек сциенце-фицтион, дакле, фантастичка, али не могу се отети призору државних агената који дискретно путују у кочијама, рутама које се не могу пратити, носећи поруке у свом памћењу или, не више од тога, тек понеки документ сакривен у ципели. Само по једна копија ће се чувати, и то - у закључаној ладици. Коначно, и покушај провале у Watergate комплекс био је мање успешан од WikiLeaksa.
Једном сам био у прилици да констатујем како технологија сада напредује раковим кораком, тј уназад. Читав век након што је бежични телеграф унео револуцију у комуникације, Интернет је обновио телеграф који ради на (телефонске) жице. (Аналогне) видео касете омогућавале су филмофилима да претресају снимке фрејм по фрејм, премотавањем унапред или уназад, како би разоткрили све тајне монтажног поступка, али (дигитални) дискови данас омогућавају само скокове са једног поглавља на друго. Брзим возом стићи ћемо од Рима до Милана за три сата, док ће лет на истој рути, рачунајући и трансфер до аеродрома и назад, трајати три и по сата. Тако да не би било необично ни ако се политичке и комуникационе технологије врате на коњску запрегу.
У прадавна времена, штампа би покушавала да открије шта се кува испод жита по амбасадама. Данас, инсајдерске информације амбасаде траже од штампе.

Текст објављен у Liberasionu