KOJE OVCE ŠIŠATI?

Autor: Rodoljub Šabić

Siguran sam da nisam jedini koga nervira ona čuvena „mudrost" da „ovce treba šišati", pogotovo propraćena „duhovitim" dodatkom „da im runo brže raste". Razume se, ne u svom doslovnom značenju već u onom „filozofskom", u kome pretenduje na to da bude izraz prave mere u odnosu „malih" i „velikih", „pametnih" i „glupih", „jakih" i „slabih"... A posebno me nervira sve češće suočavanje sa praktičnim nastojanjima da se istinitost ove mudrosti potvrdi u praksi.

Na jedan takav primer ukazuju i obraćanja Povereniku građana i NVO iz nekih gradova u unutrašnjosti, obraćanja u kojima se ukazuje na to da njihove lokalne vlasti razmišljaju o uvođenju administrativnih taksa na zahteve na slobodan pristup informacijama od javnog značaja, odnosno da su to već učinile.

Inače, kad je reč o troškovima o ostvarivanju prava na slobodan pristup informacijama može se reći da postoji nešto što, u globalnim evropskim razmerama predstavlja standard. Pravilo je dakle da je ostvarivanje ovog prava (skoro) besplatno. Bolje rečeno uvid u dokument je besplatan, a plaća se samo izrada kopije dokumenta. I to se plaćaju samo neopohodni troškovi izrade kopije.

Upravo sledeći tu logiku u Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, uneta je, od strane njegovih liberalno nastrojenih autora, još na početku, u vreme njegovog usvajanja, odredba po kojoj je uvid u dokument besplatan, a za kopiju dokumenta koji sadrži traženu informaciju, organ vlasti može naplatiti isključivo nužne troškove izrade kopije.

Kako su neki organi vlasti izuzetno široko tumačili pojam „nužni" troškovi, na insistiranje Poverenika, Vlada Republike Srbije je donela Uredbu o visini naknade nužnih troškova za izdavanje kopije dokumenata na kojima se informacije od javnog značaja nalaze. Na taj način svela je te troškove na sasvim prihvatljiv, racionalan nivo. Ko ne veruje neka pogleda Uredbu ("Sl. glasnik RS" br.8/ 06).

Da bi se stvar do kraja učinila nespornom, Poverenik je inicirao i uspeo, prilikom poslednjih izmena i dopuna, Zakonom o republičkim administrativnim taksama da se izričito propiše da se administrativna taksa ne plaća na zahteve za pristup informacijama od javnog značaja.

I sad i pored svega toga stižu vesti o novim administrativnim taksama. Zanimljiv, aktuelan primer je Odluka o administrativnim taksama koju je donela Skupština opštine M.... - a, gradića iz unutrašnjosti. „Cena" zahteva za slobodan pristup informacijama je 1000 dinara. Ali za slučaj da vam padne na pamet a može vam izgledati logično, da jednim zahtevom zatražite nekoliko informacija, „lepo" je „razjašnjeno" da će vas svaka od njih pojedinačno koštati po hiljadarku. Zanima vas na primer kolika je plata gradonačelnika, ali i koliko troši za reprezentaciju, za putovanja u inostranstvo, za službeni auto, za službene poklone, i to će vas koštati „okruglih" pet hiljada. Lepa, okrugla svota. A još ako poželite i da zavirite u dokumente koji sadrže tu informaciju platićete po 350 dinara za svaki „započeti sat". Logika prihvatljiva, ali kad je parking u pitanju. Kad je u pitanju slobodan pristup informacijama stvarno je nejasno zašto biste opštini plaćali za to što trošite sopstveno vreme. Ali da prestanemo sa „analizom" ove Odluke o administrativnim taksama. Njena primena, kao i primena svih sličnih, prosto mora biti sprečena.

Jer, ne samo da je u očiglednoj, direktnoj suprotnosti sa zakonskim odredbama, i da njena eventualna primena mora imati direktne štetne posledice po ostvarivanje ljudskog prava garantovanog Ustavom i zakonom, nego je i pokušaj da se na građanima naplaćivanjem nečeg što bez sumnje ne duguju, potvrdi „mudrost" o ovcama koje „treba šišati". A sve troje je neprihvatljivo.