Jedna (ne)obična ljubavna priča

Pošto se bliži onaj čuveni Trivundan (da ne kažem Valentinovo), vreme je za ljubavne priče.

A i odavno sam obećala Gordancu da ću ispričati ovu: 

Ovo je jedna ljubavna priča koja je uzdrmala dva kontinenta.

Što se njih dvoje ticalo, tu nije bilo ničeg čudnog ni neobičnog, još manje zemljotresnog. Za njih je to bila jedna obična priča o dvoje mladih koji su se sreli na jednoj sedeljci, zapričali o džezu koji su oboje voleli, zaljubili se i odlučili da se venčaju...

On je bio visok, lep, sa brčićima ala Klerk Gebl. Šarmantan, vispren, duhovit, osećajan, vizionar i sanjar. Ona - sitna, krhka, plava, sa kovrdžama, isto tako šarmantna, ali realista i odlučna.

Njemu je 26, njoj 24.

Godina je 1947.

Rat se tek završio.

On ga nije ni osetio - iz njegove zemlje u tom ratu učestvovalo je tek nekoliko desetina ljudi. Ona ga je proživela i odslužila je svoj „dug otadžbini" - vozila je sanitet.

On je bio iz kraljevske porodice. Princ. Stric-regent vladao je u njegovo ime još od kako mu je otac umro. Kada je naš princ imao 4 godine. Čekalo se da princ završi školovanje pa da preuzme vlast. Ona je bila činovnica, dete penzionisanog oficira. 

E, ali...

Problem je bio u jednoj jedinoj sitnici.

On je bio crn. Afrikanac. Mocvana. Ona je bila bela. Engleskinja.

I ta činjenica bila je dovoljna da izazove zemljotres.

U njegovom plemenu. U vladi Velike Britanije. U Anglikanskoj crkvi. U celom južnom delu Afrike.

On se zvao Serece Kama. Ona se zvala Rut Vilijams.

Da je ikako mogla, vlada Velike Britanije i BUKVALNO bi im zabranila da se venčaju. Međutim, to nije mogla.

Ali crkva jeste. Po naređenju londonskog biskupa, anglikanski pastor odbio je da ih venča. Biskup se vadio da to ne sme da učini bez dozvole vlade! Rut je uzvratila otvorenim pismom koje je počinjalo istorijskim rečima:

„Zašto me moja sopstvena crkva primorava da živim u grehu?"

Ipak su se venčali. U opštini. Mlada je, iz protesta, na venčanju nosila crno.

No, to nije okončalo zemljotrese.

Kada je pismo sa obaveštenjem o planovima za venčanje stiglo do plemena Bamangvao, nastao je haos. Sereceov stric ga je otvoreno zabranio, što je tvrdoglave mladence samo navelo da se venčaju dve nedelje ranije od predviđenog! Posle toga, Serece je dobio naređenje da se smesta SAM vrati kući i objasni svoj postupak pred Khotlom. Khotla je, u tradiciji Bocvane, nešto kao seoski savet. Okupljanje celog sela, ili bar njegovih najznačajnijih predstavnika i ima i savetodavnu, zakonodavnu i sudsku vlast. Khotla donosi važne odluke vezane za selo ili pleme, razrešava nesporazume, a po potrebi, izriče i kazne...

Serece je otišao da se suoči sa Khotlom. I ljutitim stricem. Ta, prva u nizu Khotli trajala je četiri dana, novembra 1948. Zaključak je bio jednoglasan - Serece mora da poništi svoj brak, i njegova žena ne sme ni da kroči na zemlju njihovog plemena! On je to odbio. Posle nepunih mesec dana, Khotla je ponovo sazvana. Ovog puta pojavile su se sumnje da njegov stric pokušava da ga istisne sa prestola. Mnogi iz plemena tražili su garancije da Serece neće biti svrgnut i da će moći mirno da se vrati kada završi studije u Britaniji. Ni ta Khotla nije uspela da pokoleba Serecea. Otišao je u Britaniju, ali vratio se juna 1949, kada je sazvana je i treća Khotla. Ovog puta, Sereceu je svega bilo dosta. Jasno je saopštio - Ili Rut, ili ništa! Na to je njegov stric otvoreno zapretio da će napustiti pleme ako pojedinci i dalje nastave da podržavaju Sereceovu „ludost".

Međutim, ta je pretnja, uz prinčevu nepokolebljivost, samo učvrstila simpatije za mladi par. Khotla je odlučila da princ ima pravo. Stric je napustio pleme a Rut je došla u Bocvanu. (Tadašnji Bečulend).

Od kako sam prvi put čula za ovu njihovu priču, pokušavala sam da zamislim kako li se Rut osećala kada je prvi put stigla u Serove... To je i dan-danji malo mesto, među brdima, u sred Bocvane. U to doba to nije bilo ništa više od sela sa tradicionalnim kućama i nekoliko zgrada (od kojih je jedna bila misionarska). Sa strujom u pokušaju, bez vodovoda i kanalizacije...

Susret sa potpuno stranim ljudima, nepoznatim običajima, novom kulturom... Uz to je kod kuće ostavila ljutitog oca koji je odbio da razgovara sa njom jer se udala za crnca, majku i sestru za koju je posebno bila vezana. I još je, povrh svega ostala trudna. I ponovo sama.

Serece je bio pozvan u London gde je trebalo da se potvrdi njegovo pravo da vlada svojim narodom. (U to vreme Bečulend je bio britanski protektorat). Umesto toga, pod izgovorom da je njegova vladavina nemoguća, (Južnoafrička Unija upravo je bila uvela aparthejd, a tadašnja prestonica Bečulenda, Mafeking, nalazi se u njoj, a Britaniji je tada zbog svojih ekonomskih potreba podržavala JU), Sereceu ne samo da titula nije potvrđena, nego mu je stavljena zabrana povratka u Bečulend!

Dakle, Rut se nalazila sama u potpuno stranoj zemlji, sa potpuno stranim narodom, iščekujući svoju prvu bebu! Nisam sigurna da ćemo se zvanična istorija i ja složiti, ali, po onome što sam slušala od starijih žena u Bocvani, upravo to je bio presudan momenat kada je „Lejdi Kej" kako su je iz milošte zvali, zauvek ušla u srca Mocvana. Jer je ostala tu, u tom seocetu u brdima da sačeka muža a potom je „kao prava Afrikanka" rodila ćerku, Žaklinu Teboho. Ponovo jedna zanimljivost - iako se vladavina prenosi po muškoj liniji, Mocvane rođenje ćerke smatraju posebnim blagoslovom. Drugi put ću pisati zašto je to tako.

Međutim, još nije bilo vreme za Happy End. Sereceu je dopušteno da se vrati u zemlju za porođaj, ali samo da bi poveo ženu i novorođenu ćerku sa sobom, nazad u Britaniju. Njihovo izgnanstvo potrajaće sve do 1956. U Britaniji dobijaju prvog sina, Jana, (punim imenom Serece Kama Jan Kama), sadašnjeg predsednika Bocvane. Konačno, kada im je dopušteno da se vrate, to je bilo pod uslovom da se Serece odrekne svog prava na presto i da se vrati kao običan građanin. I tako se Serece, koji je, inače bio advokat, oksfordski đak, pretvorio u uzgajivača stoke...

Ali, ne zadugo.

Duvali su neki novi vetrovi, stvari su se menjale, a Serece nije mogao da se drži podalje od politike. Sa grupom istomišljenika 1962. osnovao je BDP (Betchuland Democratic Party) a 1965. uspeo je da dobije na izborima i postne premijer Bečulenda. To je bio uvod u priznavanje nezavisnosti Bocvane naredne godine.

Po dobijanju nezavisnosti, Serece je postao prvi predsednik. On i Rut prešli su u novosagrađenu prestonicu, Gaboron zajedno sa svoje četvoro dece. Po povratku su dobili i blizance, Tshekedija Stanforda (poznatijeg kao Ti Kej) i Antonija Goitsebenga. (Njihova Secvana imena izgovaraju se kao Cekedi i Hoicebenh).

Te, 1966. kada je Bocvana dobila nezavisnost, Sereceu je engleska kraljica dala titulu „Ser". Po mišljenju mnogih, da bi se iskupila za prethodno ponašanje britanskih vlada...

Serece je ostao predsednik do 1980, kada je umro u naručju svoje Rut.

Iako su mnogi predviđali da će se po njegovoj smrti vratiti u Britaniju, Rut je ostala u Bocvani i sve do svoje smrti, 2002. bila je predsednica Crvenog krsta.

To bi bila istorija.

A sad, malo lične priče.

Igrom slučaja imala sam priliku da se nekoliko puta sretnem sa protagonistkinjom ove priče, lejdi Rut. Kao i sa ljudima koji su bili bliski sa njima (i privatno, i profesionalno).

Moj prvi susret sa Lejdi Kej bio je vrlo spontan, ali, za mene, pravi „otvarač za oči". Daklem, igrom slučaja, firma za koju sam tada radila imala je kancelariju u istoj zgradi u kojoj se nalazio i Crveni krst Bocvane. Pošto je, u celoj zgradi, pušenje bilo najstrožije zabranjeno, ja sam morala da silazim pred ulaz i da se tu, u jednom ćošku dvorišta, bavim svojim porokom...

I tako, jednog dana, sedim ja na zidiću, u mom ćošku, kada se pred zgradu uparkirava crni mercedes. Iz njega istrčava zadihan postariji vozač, ali, nije ni stigao do vrata kad je iz auta već iskočila jedna sitna plava bakica i odlučno odmarširala u pravcu zgrade. Dobro. Nije prošlo ni pet minuta, kad, eto ti bakice nazad. Kaže vozaču da uđe i donese nešto iz zgrade.

Samo što je zamakao kroz vrata, a ona hitro stiže do mene, pita me za cigaretu, pali i žurno odbija dim.

- Ako vidiš da se vraća, uzimaj to, a ako te neko pita, to je tvoja cigareta! - kaže mi. Iako zbunjena, klimam glavom da se slažem, a ona nastavlja monolog. - Onaj doktor mi ne dopušta da pušim! Kao da je to sada bitno! Kao da će to nešto da promeni! Nego, odakle si ti? -

Konačno došavši do reči, predstavljam se i objašnjavam ko sam, odakle sam, kad i kako sam stigla u Bocvanu... Bakica je izuzetno radoznala. Sve je interesuje. Od toga koliko dece imam i kolika su, do toga kako je bilo tokom bombardovanja. Otvoreno je besna zbog istog.

- To je bombardovanje bilo čista glupost! Ratovi su glupost. Uvek nevini stradaju! Ja sam preživela bombardovanje Londona, - kaže mi. - To je užasno iskustvo. Pogotovo za decu! -

U to primetih da se šofer pojavljuje na vratima. Bakica mi vešto dodade cigaretu, a onda, da je on čuje, poče sa vakelom.

- I da se maneš tog pušenja, znaš! To ti nikako ne valja! To je loša navika! Tako je i moj muž pušio, ništa to ne valja! - a pri tom mi, konspirativno, namiguje.

Zbunjena, i dalje samo klimam glavom. Šta mi je drugo preostalo?

Bakica prilazi autu i počinje, očigledno uobičajenu, raspravu sa vozačem.

- Daj ključeve, ja vozim nazad! -

- Ali, mma, znate da je rra Jan naredio da moram ja da vozim! Vama je lekar zabranio! -

- Ne zanima me. Nije on meni roditelj, nego sin. Daj te ključeve, ja vozim! -

- Ali, mma... -

- Ja vozim. Ti si isuviše umoran! -

Treba li da kažem da je odlučna bakica odnela pobedu?

Naravno, kada sam ušla u zgradu, dočekala me je gomila radoznalaca koja me je pitala o čemu sam pričala sa lejdi Kej? S kim? Pa sa lejdi Kamom! Tek tu sam shvatila ko je dotična „bakica"! (Jan je, inače, u to vreme bio potpredsednik i glavnokomandujući oružanih snaga Bocvane)

Srela sam je još dvaput. Nažalost, oba puta na vrlo formalnim prigodama u Crvenom krstu za koji je Žmu tada radio. Svaki put bi mi se obešenjački osmehnula i zaverenički me upitala da li još uvek pušim. Žao mi je što su te druge dve prigode bile toliko zvanične, imala sam toliko pitanja za nju...

Umrla je otprilike godinu dana posle našeg prvog viđenja. Od raka grla.

Inače, iz razgovora sa porodicom moje prijateljice koja je bila vrlo bliska sa njom i pokojnim predsednikom (porodica, prijateljica je mnogo mlađa), saznala sam da je bila neverovatno požrtvovana i odana tokom njegove bolesti. Serece je bio dijabetičar, ali bolest mu je kasno dijagnostikovana. Prijatelji su se kleli da je samo Rutina nega, njeno insistiranje ne strogom pridržavanju dijete i redovnom uzimanju lekova i insulina, (pričali su mi da je znala da prekine sednicu vlade kako bi Serece dobio svoju dozu tačno u minut), produžilo njegov život za najmanje deset godina. Opšte je poznato da ga je pratila na svim putovanjima i da se ni za trenutak nije odvajala od njega kad je konačno posustao. Do poslednjeg trenutka.

Kao i da se uvek, od dobijanja nezavisnosti izjašnjavala samo i jedino kao Mocvana.

Žmuove kolege iz Crvenog krsta smatrale su je strogom ali pravednom. Međusobno su je zvali „Oko sokolovo", jer joj nikada ništa nije promaklo.

Obične žene pričale su mi cele legende o njenoj požrtvovanosti, o njenoj brizi za narod, pogotovo decu, o njenim posetama najudaljenijim selima i dobru koje je iz toga proisteklo...

Jednostvno, Lejdi Kej bila je, što se Mocvana ticalo, dobri anđeo koja je, eto, na njihovu sreću, postala jedna od njih..

Ne znam kako je bilo u drugim zemljama čiji su se predsednici oženili strankinjama, ali što se Bocvane i lejdi Kama tiče - ona je bila Mocvana. Od glave do pete. Još od onog dana kada je poslala ono pismo Anglikanskoj crkvi...

EDIT:
Dok sam tražila fotke da ubacim u tekst, naleteh i na ovo - očigledno, čaršija je smatrala da se itekako pita za mišljenje, pa pošto Rut i Serece nisu mogli da se pokolebaju, onda je paljba osuta na Rutinu majku i sestru.