O kravama, sreći i Evropskoj Uniji

Našla sam krave. Što nije bilo ni malo lako, posebno kad se uzme u obzir da ih nisam ni izgubila. To je bio korak do sreće i potvrda kako  čoveku zapravo malo treba da mu bude srce na mestu.

Cele prošle nedelje sam bila srećna k'o prase u blatu povodom pomenutih krava. One su mi, naime, bile najteži zadatak, jer ma koliko lako izgledalo na prvi pogled, krave nije tako jednostavno naći. U stvari, možete ih naći, ako obratite pažnju ima ih svuda oko nas. Različitih. Pasu u bočnom pogledu iz automobila, na pijacama su posredno preko svojih mlečnih proizvoda, aktivno nastupaju u poređenjima...ali je problem u vlasnicima, koji nisu baš oduševljeni kada njihovim sredstvima proizvodnje nenajavljeno prilazi horda naoružana kamerama, motkastim mikrofonima maskiranim u maltezere i nemerljivim količinama žica i gajtana. A ja sam dobila zadatak da baš to organizujem.

Naime, prošle nedelje su u Sloveniji boravile filmske ekipe iz matice. Snimale su film o Sloveniji u EU. Tim povodom sam pozvana da se stavim na raspoloženje kao savetnica, što baš predivno zvuči, jedino što se prebacivanjem te reči u stvarnost postiže dnevno ludilo na kub. Tako sam se ja kubirala i prihvatila da savetujem i organizujem snimanja po Sloveniji koja će u konačnoj filmskoj formi predstaviti život u Evropskoj Uniji. I nije mi bio problem da ostvarim sve predloge koje sam dala, da kao ilustracije na'vatam političare, direktore, vlasnike, umetnike na slobodi i ostale obične i neobične ljude. Problem je nastao kada je režiser poželeo – krave. Zato što krave daju sir i kajmak, a oni su nezanemarljiva srpska pitanja, koja se uz rakiju i svinjske daće, uz dodatak krivih krastavaca, postavljaju od strane Srbije kao veliki znak pitanja Evropskoj Uniji. I uskličnik.

Dakle, krave. Na prvi pogled se čini da krave vrve svuda oko nas. Al' zamalo. Nisu ni sve krave krave...trebalo je naći krave čiji vlasnici neće da izvade tandžaru kad ugledaju filmsku ekipu i organizuju nam neplaniranu jurnjavu po seoskoj idili. A ja nešto ovde ne poznajem poljoprivredne proizvođače. Bar ne one koji imaju krave...Uz to sam još zamislila da se dotične nađu u alpskom kadru, jer slikati krave u običnijoj sredini bi gostujuće filmske ekipe mogle i u Sremčici da urade. Obaška što bi bilo zgodno da te krave imaju nešto zajedničko sa Evropskom Unijom. Sem toga što žive i daju mleko u njoj.

Sa namerom ispunjenja tog cilja – krave, Alpi, Evropska Unija, danima sam tumarala naokolo kao puštena na produženi vikend i konspirativno pripitavala poznanike i prijatelje znaju li neke krave...ali prave, ne plišane. Naravno da se većina ispitanika koliko odmah zabrinula za moje mentalno zdravlje i razgovarala sa mnom strpljivim, tolerantnim tonom...doduše bez korisnog kraja. Svi su znali da ima okolo krava koliko hoćeš, ali gde su stacionirane i da li su spremne da nastupe u filmu, to nisam mogla da precizno saznam.

Kravlji problem se sa dana preselio i na noćne termine, nateravši me da se i podsvesno njime bavim, sanjajući sve dosadašnje krave koje sam srela. Od onih dvonožnih, do pravih krava koje su se kretale kroz moje detinjstvo. Posebno krava Cveta koja je nastanjivala, sa još par svojih koleginica, štalu moga dede. Na sred čela je nosila razlog svog imena, razdeljak u obliku cveta. Sa strane je imala uši kojima je uspešno terala muve i par rogova kojih se trebalo paziti uprkos njenoj dobroj naravi. Između rogova je posedovala par velikih očiju, obdanih metlastim trepavicama, koje su mirotvorno posmatrale svet oko nje. Centralna pojava na Cvetinom licu je bila velika, mokra njuška, sa dve nozdrve veličinom bliske auspusima, kroz koje je Cveta izbacivala nosne uzdahe i nema pitanja, prilikom svake moje posete štali. Tom velikom, reljefno tačkastom njuškom, Cveta je omirisavala svakog štalskog gosta, pokušavajući da mu poliže od znoja slane ruke, pojede dugmad ili bar požvaće pertle.

Pored  do sada nabrojanih delova, Cveta je imala i zavidno velike trbe, po pola sa svake strane tela, burastog stila, po kojima je naročito u letnje doba oplitala repom tvrdog kraja. Rep je takođe spadao u Cvetine delove kojih se trebalo čuvati, čak i onda kada je bila gandijevski raspoložena. Repni šamar, doduše namenjen dosadnim muvama, je bio nezaboravno životno iskustvo koje je bilo dobro izbegavati. Ispod trbe je Cveta imala simbol i svrhu svog postojanja – vime. Sa visećim sisicama, koje su nas decu zasmejavale i impresionirale bez zastarivanja. Iz tih sisica je deda Pera vešto muzao mleko, metalnog mlaznog zvuka u emajlirano tufnasto lonče. Toplo, mužom zapenjeno mleko je bilo pojam zdravlja u selu i njime su nas neštedimice pojili. Jedini konkurenti su nam bila Cvetina telad, jer tada se svo njeno mleko ostavljalo beskrajno zabavnom potomku koje se saplitalo o rođene krive noge i gladno muvalo Cvetino vime.

Cvetu sam sanjala noćima. I nju i njene potomke i partnerke u proizvodnji mleka i mlečnih proizvoda. Pored nje su mi pred zatvorenim očima promicali kadrovi iz vremena kada smo otac i ja tumarali lepotama nekadašnje domovine. Tom prilikom smo u gudurama kičastih foto-tapeta pejzaža sretali autohtone kravice, buše koje su pasle pod ručnom. Ako mene pitate najlepše postojeće krave. Sivkasto mrke, pitomog tamnog pogleda i badem-očiju uokvirenih beličastom senkom. Mogla bih da se kladim da je upravo šarm njihovih očiju naveo starog Homera da Zevsovu zakonitu gospođu iskoplimentira rečima »kravooka Hera«.

Kravlji rebus sam rešila na shvativši da ankete javnog mnenja ne pomažu i da problemu treba pristupiti naizgled najamaterskije. Uzevši u obzir činjenicu da se u tom delu Slovenije dobro snalazim, kao i da isti predstavlja definiciju alpskog plakata, pozvala sam turističku organizaciju prirodne lepote zvane Bohinj. U početku iznenađene turističke radnice, spremne da vam nađu sve od sobe do vodenog tobogana, pokazale su se kao pravi pogodak. Nakon tri uvodna pasusa razgovora, kada su shvatile da ipak nemaju posla sa stanovnicom glavnog grada koja je postala nosilac dijagnoze duševno ometene sadržine, dobre bohinjske službenice su mi servirale ceo spisak posednika krava u njihovom kraju, sve zahvaljujući mi se što sam se uopšte setila da Bohinj postoji na geografskoj karti Slovenije. Našle su mi ne samo krave, nego i siraru evropskim sredstvima finansiranu. Usput su se izvinjavale što budući objekti snimanja neće biti dovoljno reprezentativni, jer je Bohinj u crno-sivom izdanju povodom pomanjkanja snega, a i krave bi mogle da budu blatnjave. Što se mene tiče mogle su da budu i brkate, samo da ih ima i da su spremne da nastupe u filmu.

Vlasnici budućih filmskih junakinja su u prvih nekoliko minuta razgovora bili zbunjeni, a onda su oduševljeno prihvatili da nastupe u snimanju zajedno sa svojim kravama. Odlično. Konačno je bilo sigurno da nas neće dočekati vilama i ostalim oruđima koja se koriste u seoskim bunama.

Tako su krave konačno ispunile rupu u planu petodnevnog snimanja filma, povodom čega su filmske ekipe u nedelju krenule ka objektima snimanje. Vođene mnome zalutale su samo jednom, da bi nakon vraćanja planinskim putem rezervisanim za mršave bicikliste, uspele da se probiju do seoskog imanja na obali Save Bohinjke stisnute među Julijskim Alpima. Dakle, sve po propisima: krave-Alpi-Evropska Unija.

Čim su se tri automobila parkirala na rub seoskog dvorišta, poštujući široka mahanja domaćina na osnovu kojih bi i avion mogao bezbedno da pristane, dugo tražene krave su koliko odmah pohrlile ka ogradi. I ne samo to, njihov društveni trk je pratilo i oduševljeno mukanje. Moram da priznam da ni jedan od dotadašnjih sagovornika nije pokazao takvo oduševljenje budućim nastupom kakav su demonstrirale bohinjske krave, koje su gratis ubrzano mahale ušima. I dok se ostatak filmske ekipe batrgao sa kablovima, kamerama i reflektorima, pokušavajući da izbegne trajno oštećivanje seoskih nam domaćina, ja sam prosto morala da se pozdravim sa kravama oduševljeno načičkanim uz ogradu. Isto kao Cveta su dobroćudno treptale, mlatile repovima i iz nosnih dubina izbacivale uzdahe koji su se na mrazu istog trenutka pretvarali u bele oblake.

Narednih sat vremena su opušteno i bez treme nastupale u snimanjima, dok smo se tonac i ja grejali u seoskoj kuhinji koja je mirisala na drva i hlebno, kiselkasto, kvascem naraslo testo. U dve vangle, kao što je to i red. A na stolu, umesto snega koji je bojkotovao snimanja, belilo se mleko. Pravo, pravcato mleko. Zaboravljene boje i mirisa. Onakvo kakvo nikada ne može da poteče ni iz jednog tetrapaka, kese ili kutije. Zato kada za koji mesec budete gledali film o Sloveniji i njenom životu u Evropskoj Uniji, nemojte da vam promaknu krave, one koje u lancu proizvodnje i prodaje mleka ostaju zaboravljene i neplaćene. Filmske zvezde.