The Rise and Fall of Andy Warhol and the Spiders from Serbia

Posto nikako ne mogu da se oslobodim navike da pratim vesti i dogadjanja iz Srbije, ma koliko se trudio, nisam mogao a da ne primetim pojacanu aktivnost kako u produkciji, tako i u pracenju "rijalitija" na nasim televizijama ove zime.

Ne uzimam sebi neko ekskluzivno moralno pravo da komentarisem drustvene vrednosti u zemlji u kojoj sam rodjen, ali iz koje sam odavno otisao, ali kako se u Srbiji svaka stvar dovede do ekstrema (uglavnom negativnog), a onda i do apsurda (uvek tragikomicnog), tako se i mi "zadnjepozivci" po svim osnovama, osetimo pozvanim da komentarisemo i damo svoje misljenje, jer riplovi vejvova srpske medijske rijaliti scene richiraju jako, jako daleko.

Ali, onda sam se, kao, predomislio... U stvari, na vec uobicajeni nacin (duga voznja, BBC radio...) pre par nedelja bila je vest da je u Londonu neko otvorio, mislim da se zove "The Album Club", po uzoru na siroko rasprostranjenje "book clubs". Nekome je dojadilo kako ljudi arce i prekrajaju pesme i albume u ovo digitalno doba po svom nahodjenju, pa je osnovao klub, drustvo, gde ljudi dodju i onda na najboljem ozvucenju u totalnoj tisini, bez prekida (nema ni wc pauza) slusaju ploce u originalu od pocetka do kraja, i to sa vinila. Pa su tako vec preslusani Dark Side of the Moon, Sgt Pepper, itd, a u vreme reportaze slusali su The Rise and Fall of Ziggy Stardust and the Spiders from Mars...

I ja sad budem (ili ne budem) lenj, i po povratku kuci umesto da krenem sa blog-paljbom po "rijalitima" i zutoj stampi, ja pustim doticnu plocu (sa CD-a, doduse), nisam je odavno slusao, i kao neka svira dok odradim prvo neke kucne poslove, medjutim posle prvih taktova "Five Years", lepo sam se zavalio u fotelju, odvrnuo zvuk do kraja i narednih 40-tak minuta proveo u nekoj polu-nirvani, podsvesno srecan sto sam poslusao savet pametnijeg (ocigledno) i ponovo uzivao u jednom vrhunskom umetnickom ostvarenju.

Posle toga sam pustio opet (i opet ponovo u narednim danima), ali sam ovog puta odradio svoje kucne role (da neko ne pomisli pogresno)... Mislim, ono je stvarno toliko moderno i dobro, da je pomalo i perverzno. Opera dvadeset drugog veka (ne cak ni dvadeset prvog), muzicki-glasovno bez pogresnog i promasenog tona, kulturoloski hiljadama milja svetlosnih godina od mainstreama, ali opet mogu da slusaju i uzivaju svi. Kako se te pesme nadovezuju jedna na drugu, kako jedna drugu dopunjuju, svaka je hit-singl za sebe, ali zajedno im stvarno niko nista ne moze, jace su od sudbine.

I onda mi opet padose napamet srpske farme, svadbe, dvorovi, parovi, veliki bratovi i male sestrice... U redu, nismo izmislili format, ali zasto uvek moramo da dovedemo stvari do apsurda, da obesmislimo sve, i da non-stop i uporno sibamo mrtvog konja, kada nam odavno vise nicemu ne sluzi, vec se samo gusimo u smradu lesine.

Jer sta su ti rijaliti, ako ne ono najgore. VIP imena, da ne kazem selebritiz, se prodaju za pisljivu kintu (u redu, ekonomska situacija je katastrofalna), scenariji programa su svedeni na najmanji moguci zajednicki imenitelj (pa jos podeljeno sa dva), i sve je dovedeno do jednog primitivnog nivoa, prakticne medijsko-populisticko-psihloske prostitucije u kojoj niti ucesnici znaju tacno u cemu ucestvuju, niti narod zeli da zna zasto sve to gleda, a jos manje da prepozna da je sve to ne samo jedna sarena laza, vec precizno osmisljena predstava sa ciljem da iskrivi ocenu sopstvenog zivota prosecnog gledaoca (misleci kako zivot nije los jer uvek moze i gore), a onda i da nekim podsvesnim kanalima, valjda to ide automatski, pocnemo da verujemo da je laz istina, da je izmisljeno stvarno, da je nenormalno normalno i da je bolesno zdravo. A da ne pominjem one koje se svime time "analiticki bave"...

Necu da stavljam youtube klipove za Ziggija, ljudi bi trebalo vec da znaju, a ako ne, neka malo prekopaju sami (hm, dobro, priznacu, youtube mi je blokiran na poslu, u stvari...). Koju god pesmu izaberu da poslusaju nece pogresiti, ali ipak jedini pravi nacin da se uziva u albumu je da se odvoji sat i po vremena i pusti ploca od pocetka do kraja, bez prekida, dva puta, na najjace! Mnogo je jasnije sta, kako, zbog cega i zasto je autor hteo da nam kaze to sto je rekao...

Gosn Jones nam je, dakle, lepo jos '72 objasnio gde pocne i kako se zavrsi trka za slavom, a i Andy Warhol je rekao par reci na tu temu. Medjutim ja bih rekao da danas cak nije "in the future, everyone will be famous for 15 minutes", vec da je "everyone will be infamous for 15 minutes". Dok kod nas u Srbiji izgleda da smo dosli do toga da ce "everyone will be a fool for at least 15 minutes, hopefully forever"...

Na kraju se svaka dobra stvar uvek zavrsi sa "Rock 'n' Roll Suicide". Logicno...