Vilinska saga (XII/2)

Sledi, naravno, bitka.

Prvi deo iste. 

P.S.

Kome treba XI glava, i Autor i dalje odgovara na pp. ;) 

„Govoriš gluposti!", pobunih se ja, „Znaš sigurno da ću pasti pored tebe, ako ti ostaneš na brodu. Nadam se da ćemo oboje pobeći u šume i nastaviti tamo da živimo, sa mojim narodom. Što se kraljevih ljudi tiče, ti nespretnjakovići nikada ne bi mogli da uhvate vilenjaka u šumi, čak i kad bi im čučao na grani iznad glave. Mogli bi smo otići do Šume Trolova, potražiti pomoć u ljudstvu i našim brzim brodovima i ponovo zagospodariti morem, pretvarajući Onundove drakare u prah i pepeo. Zašto to odmah ne uradimo? Obala je tako blizu!"

„I ja bih volela da vidim tvoj narod i šume o kojima si mi toliko pričao. Naročito sada, kada me na moru čeka samo smrt. Ali, ja sam vikinški vođa. Ne mogu da ostavim svoje ljude koji su za mnom krenuli protiv svog kralja, sada, kada treba ginuti. To nikada sebi ne bih oprostila, dok sam živa. Kako bih i jednom od ljudi iz mog kraja pogledala u oči? Moje je da pobedim, ili umrem sa njima. Možda ću na kraju bitke, kada sve već bude izgubljeno, imati pravo da potražim spas. Samo to treba doživeti, vilenjče", reče ona, i po prvi put u životu mi se, jecajući, obesi o vrat. 

 Zatim, kroz nemi plač, promuca:

„Gledaj da do kraja ostaneš živ, lepi moj šumski prinče. Ako ja danas padnem, nemoj poginuti uzalud. Pamti svoju gordu Morsku Lastu. Srešćemo se valjda jednom ponovo u Valhali."
„Nemoj slutiti na zlo", prošaputah ja ljubeći je. „Možda ću danas samo ja pasti... Možda ćemo se oboje izvući."
„Ni meni ne treba mnogo života bez tebe", nastavi ona mnogo odlučnije, kao da se neka nova snaga probudila u njoj. „Sada ne treba tugovati. Sada se treba boriti. Žive samo oni koji se bore!"
„Pa, to je ono što najviše volim da radim. Osim da budem kraj tebe, naravno", zlobno se nasmejah, i pritom podigoh svoj strašni luk. Njemu su Rusalini borci čak i ime nadenuli, verovale vi to, ili ne.
Rusala se pope na pramac i povika svojim kapetanima:
„Nećemo više bežati ispred tih sitih kraljevih pasa! Nedaleko odavde nalazi se jedan mali fjord, sakriven među stenjem. Tu ćemo uploviti i čekati da nam prilaze u formaciji ništa jačoj od naše. Tako se možemo boriti. Ko preživi, neka priča o ovome!"
Sa svih trinaest preostalih brodova zaori se:
„Dan je divan za umiranje, gospodarice!!!"
Ja sam do tada skoro i bio zaboravio da su se ovi smrtnici nadali izuzetno povlašćenom statusu u zagrobnom životu, ukoliko umru sa oružjem u ruci. Zašto su se svi gurali da stignu baš u Odinovu dvoranu, a ne recimo u Torovu, ili Nojdovu? To je, za mene, zauvek ostalo misterija, ali u tom trenutku nije mi bilo do teoloških gledišta Vikinga. Jedino je bilo važno da su svi oni bili spremni da umru za svoju gospodaricu, Morsku Lastu, Rusalu.
Uvukosmo svoju flotu u procep među stenama i preprečismo moreuz drakarima koji su se mal' ne dodirivali bokovima. Stražnji deo tog malog fjorda, nije bio od visokih kamenih litica kao prednji, nego je imao široku, blago uzdignutu, šljunkovitu plažu, na koju se odmah nastavljala četinarska prašuma što je prekrivala sva brda u pozadini. Bio sam zadovoljan time, jer je to značilo da smo ja i moja voljena obezbedili dobr put za bekstvo, u slučaju prilično izvesnog poraza.
Pojavili su se i kraljevi brodovi. Naravno, oni Litingovi bili su na čelu. Kada se njegov drakar približio, redovi ratnika na našim brodovima uskomešaše se. Njegovo je ime značilo strah. Urođenim instiktiktom vođe, Rusala je znala šta treba učiniti. Ona mi doviknu da ustrelim gada koji se šepurio na pramcu. Bio je izvanredno dobro opremljen i prilično daleko. Predaleko za ljudske strelce. Ja mu zabih jednu strelu između vrata i grudnog oklopa. Pogodak koji je prošao kroz svu tu njegovu gvozdenu odbranu, bio je u paraboli i pronašao je tačno ono mesto koje je za posmatrača zaklanjao štit. To izazva oduševljenje na našim brodovima. Litingovi ratnici su bili zatečeni činjenicom da je njihov strašni vođa, ubjen jednom jedinom strelom, još pre početka bitke. Oni počeše, potpuno zbunjeni, da se muvaju po palubi, a najveći deo okupi se oko tela da vidi pogodak.
Vikinzi se baš nisu mnogo pouzdavali u strele. Nihove vojske imale su vrlo mali broj strelaca i praćkaša. Severnjaci su mnogo više voleli da se pouzdaju u mač i sekiru. Nasuprot tome, ja sam priličan broj Lastinih ljudi bio obučio u streličarstvu, i napravio im duge lukove od tisovine. Čak i oni koji su bili ravni onim čuvenim britanskim, nisu ni iz bliza imali domet moga luka. Zato su Litingovi saborci bili, takoreći, u šoku. Kako im je brod bio prvi na klinu kraljeve flote, oni i ne primetiše kada su dospeli na normalan strelomet. Rusala spusti ruku s odlučnošću i hladnoćom jedne valkire.
Strele sa naša tri broda zasuše palibu Litingovog sa svih strana. Paluba im se zacrvene od krvi. Samo je oko četvrtina posade još uvek stajala na nogama, a i oni su bili pretežno izranavljeni. Taj je brod bio jednostavno izbačen iz stroja. U narednih nekoliko trenutaka, svojim strelama pobio sam najjače preživele na njemu. Tada i ostali neprijateljski brodovi stigoše na strelomet. Oblak strela polete sa obe strane, ali se većina odbi o štitove i drugu zaštitnu opremu. Mnoge promašiše čak i brodove neprijatelja, pa su bezopasno pljuštale po vodi. Ja sam iz svog zaklona, u osnovi zmajske glave na drakaru, sejao smrt preciznim pogocima. Lasta kao da je na trenutak zaboravila svoj položaj vođe. Klečala je pored mene i dodavala mi svežnjeve strela, zadivljena mojom brzinom i efikasnošću.
Borba strelama potraja još nekoliko minuta, a mi smo, zahvaljujući našim dugim lukovima, naneli neprijatelju neuporedivo veće gubitke. Tada se Litingov drakar, ostavši potpuno bez kontrole, ispreči između nas i nadiruće kraljevske flote. Nekoliko njihovih brodova, koji su kasno primetili njegovu promenu pravca, nalete na njega svojim kljunovima, praktično ga potopivši. Ostali su, manevrišući, nastojali da zaobiđu tu gomilu izlomljenog drveta, neprezno nam otkrivajući bokove. Mi to iskoristismo, doduše, pri tom pokvarismo formaciju i uskoro je još šest neprijateljskih brodova tonulo, a samo jedan naš. Međutim, na mesto potopljenih napadača dolazili su novi i uskoro otpoče borba prsa u prsa.
Litingovi berserci, iako ostali bez vođe nisu se ni malo obeshrabrili. Pod komandom svojih odvažnih kapetana oni su napuštali tonuće drakare, prelazili na druge i bili ponovo u prvim redovima Onundove borbene mašine. Naši brodovi počeše jedan po jedan tonuti. Već smo izgubili četiri. Moja Morska Lasta isuka mač i naredi da zaplovimo u najveću gužvu bitke. Naš vešti krmanoš, Skagi zari drakar u bok navećeg protivničkog broda. Grupa Lastinih ratnika odmah preskoči na njega i napade mnogobrojnu posadu. Moje strele i dalje su kosile sada nezaštićene neprijatelje koji su bili zauzeti borbom sa njima.
U početku su naši imali dosta uspeha, ali, vremenom, žestina njihovog napada poče da slabi. Rusala povede novi napad, lično skočivši na protivnički brod. Za njom preskoči još jedanaest ratnika. Nisam krenuo za njima, jer sam smatrao kako je efikasnije da joj dam podršku strelama. Ustrelih petoricu protivnika moje drage, a ona sama poseče jednog i dotuče dvojcu ranjenih, koji su se nekako još držali na nogama. Onda se vrati na naš brod, jer je na napadnutom voda stigla do polovine palube.
Pokušali smo da se izvučemo manevrom unazad, ali se nekoliko kraljevih lađa veđ ustremilo na nas. Prvi do nas stiže omanji drakar sa prugastim, žuto-crvenim, kožnim jedrom. On zbog našeg manevra nije dobro procenio ugao napada, pa samo skliznu niz naš bok lomeći naša i svoja vesla. Pošto je njihova paluba bila niža, mi ih zasusmo kopljima i strelama u trenutku kada su bili još potreseni od sudara. Gotovo polovina njihove posade izginu od toga. Neki od njih baciše kuke na naš brod, što je u takvoj situaciji bilo nešto najgore što su mogli da učine. Felmir u stilu pravog berserka preskoči na njihov brod, a za njim još desetak najsrčanijih. Na malom drakaru nasta haos. Borbu nisu odlučivale minute nego sekunde.
Dok je Lasta pratila pokolj na nižoj palubi, ja sam se okrenuo novom brodu koji nas je sa druge strane napadao. Izgleda da se posada sastojala od samih berseraka. Najverovatnije su pre borbe uzeli haluciogene gljive da ih dovedu u stanje borbene mahnitosti. Potpuno otvoreni stajali su, igrajući i mašući oružjem, ne osvrćući se na koplja i strele. Četvorica naših strelaca već su bili ubili nekolicinu. Neki loše pogođeni stajali su, načičkani strelama, i pretili nam sekirama, potpuno nesvesni da obilno krvare.
Za mene je to bio pravi raj. Usporivši vreme do maksimuma, odapeo sam poslednjih šesnaest strela, svakom ugasivši po jedan život. Hteo sam da uzmem još koju od naše posade, kad primetih da oni čupaju neprijateljske iz bokova broda i služe se njima. Tada mi sinu da sam ja sve njihove strele sigurno već davno potrošio. Viknuh Rusali na uvo da smo napadnuti sa druge strane, dok sam sa vrata zmajeve glave skidao dve strele koje su izgledale prilično čitavo. Ona okrenu ljude na drugu stranu, a ja ustrelih još dvojcu najkupnijih bersraka.
Udaljenost između naša dva broda iznosila je još samo nekoliko metara kada se na palubu ispe Felmir sa još trojcom preživelih iz svoje grupe. Mali drakar otplovio je, prekriven leševima, kao kakav avetinjski brod iz najdubljih košmara. Kljun neprijateljskog broda pogodi nas i svi posrnusmo od toga. Moj mač kliznu iz korica, kao leptir koji iz čaure izlazi na svetlost dana i radost života. Prvi mahniti napadač koji je preskočio na naš brod bi tako udaren njime da se sruši kao gromom pogođen. Dok su drugi bersarci preskakali, ja posekoh još jednog zapenušalog protivnika.
Za divno čudo, valjda zbog umora i stalne blizine smrti, naši ljudi nisu ih se plašili. Oni ih dočekaše hladni i čvrsti, kao gvozdeni zid, preciznim udarcima odbijajući njihove sumanute napade. Bersarci se povukoše na kratko i ja utvrdih da ih je svega četvrtina od prvobitnog broja. Ovaj neuspeli napad i moje strele uzeli su veliki danak među njima.
Tada se još jedan brod zabi u naš bok. Sveži ratnici pokuljaše. Felmir se našao u samom centru tog napada. Svojom teškom sekirom prosto je napunio dno broda telima napadača, ali ubrzo pade sa nekoliko kopalja u svom grudnom panciru. Ni smrtno ranjen, ležeći na palubi, nije se predavao. Odsekao je nogu do kolena neprijateljskom kapetanu, a onda ga tela zakloniše. Berserci ponovo navališe. Brodovi su nam sada bili malo razmaknuti, ali oni to u svom stanju ne primetiše, pa petorica od njih upadoše u vodu. Jedan se gotovo sam natače na koplje našeg umirućeg krmanoša koji ga je jedva držao, ali ostali napadoše sa žestinom koja je odgovarala njihovom imenu. Rusala i ja zađosmo im sa leđa ubijajući ih iznenađene, jer su zbog malobrojnosti svi bili u prvom redu. Za nama je krenulo još nekoliko naših sa pramca. Više se nije znalo ko su berserci, a ko normalni ljudi.
Već sam pomislio da ćemo ja i Lasta utopiti svoju mladost u toj krvavoj vrevi, kad uz naš drugi, zdravi bok pristade još jedan brod. Bio je to Olaf Silni, jedan od najsposobnijih Rusalinih kapetana, čiji je nadimak posle ove bitke bio promenjen u Olaf Strašni, i to od strane samih naših neprijatelja. On je tm svojim manevrom, razbio bok još jednog kraljevskog drakara, koji je pokušao da nam priđe sa krme. Otklonivši tu opasnost, Olaf sa svojim ratnicima polete da nam pomogne.
„Morska Lasta! Morska Lasta!", zaori se poklič iz preko pedeset grla, dok su on i njegovi ljudi upadali na naš brod sekući sve pred sobom. Čak se i preživeli berserci nađoše uzdrmani ovim iznenadnim žestokim napadom. Njihov vođa, Hagum Nos Kao Kuka, krenu na Olafa da zapodene megdan između drogiranog i prirodnog berserka. Mada su svi prisutni od tog sudara mnogo očekivali, Olaf ga reši gotovo u trenutku. Takvom je silinom spustio svoju tešku sekiru na Hagumovu gvozdenu kacigu, da su se plavi plamenovi i varnice razleteli na sve strane.