Opet kampanja, mobilizacija je u toku, a dosadnog li cirkusa

 Pre neki dan, napisao moj drug Ninoslav Ranđelović: 

Ljudi dragi, psiholog sam i donekle sam svestan toga da sam covek plasljiv,  samoljubiv i sklon uzivanju svakojakih pogodnosti i pocasti koje idu sa mojim radnim mestom. Ipak, znam da sam dobar covek i dobar drug ovim momcicima iz moga kabineta i iz moje stranke. Eto, u poslednjih nekoliko godina, iz budžeta republike Srbije veliki je novac završio na računima nekoliko marketinških kompanija u vlasništvu tih mojih momcica. Ako bas zelite da saznate tacnu cifru bila bi potrebna istraga UBOPOK-a i tužilaštva, ali takva istraga, iskljucivo iz  državotvornog razloga, nece biti pokrenuta dok sam ja ovo sto jesam - predsednik Srbije. Ipak, reci cu vam rec-dve o tim parama, cisto da vidite kakav sam ja dobar drug svojim ljudima. 

(posle ovoga sledi dug popis firmi, ličnosti, privatnih i državnih preduzeća - ogroman spisak profitera tog za sve ostale štetnog  prijateljstva) 

Sjajna priča, nije smešna ni malo. Meni  je muka od  reči, i mislim se, možda crtežima da se obratim čitalaštvu, možda u stihovima, možda da pišem o pčelarenju i vrstama meda - o tome znam isto koliko o ovoj odvratnoj politici, pas im mater više i njima i nama koji ih gledamo

Osećam se kao ono dvoje igrača iz filma "I konje ubijaju, zar ne?" Naravno da ih ubijaju. Sve ubijaju. 

Ali, da ne mučim više strpljivog čitaoca,  prelazim na stvar:   Ne piše mi se dok traje kampanja i  pobegla bih na Mesec.

Ti odvratni izbori koji se bliže, onaj glupi osećaj značajnosti koji počinje da se budi u narodu (nek narod sebe naziva i građanima ili majmunima - kako želi);  u tom narodu,  na tim licima ponovo vidim ravnodušnost koja je na korak od eksplozije onog glupog osećanja da će nekad nešto zavisti od njega, tog nesrećnog naroda. Da se sada pita taj svet skriven iza nikova po raznim formumima, da je on nekakvo javno mnenje -  nema bre ljudi nikakvog javnog mnenja, nema javnosti, nema mišljenja, nema ničega. 

I počinje jeftin cirkuski program. Počinje regrutacija, " trka je u toku a ti vidi 'oćeš li skočiti na krivoga konja, neš stić' nigde" - razmišljaju urednici, novinari, razmišlja svet koji sedi u odborima, koji prelazi iz jedne u drugu stranku, kako da navijam za onog koji bi i jedno i drugo i treće i da ga se još naziva svetom, taj šljam koji ne bi postojao da nema ove bede. Poplava ih izbacila, i to  diktira  nekakva načela, izmišlja ideologije za potrebe dana, otima pare, diluje i prodaje sve i svima i osnova svega je znanje pijačnog nakupca koji zajebe seljaka pa građanina, zajebe i prodavca i kupca i broji svoje pare na kraju dana, donosi odlike polupijan, skida glave telefonskim pozivom,  svađa ljude, poput đavola računa na slabosti, manipuliše slabostima, polusvet. 

Da pišem tekstove i navijam za promene ili protiv promena, i da bulaznim iz teksta u tekst o promenama nijednom reči ne objasivši u čemu bi se promena ogledala ako je to ono što prizivamo i čemu se nadamo. Ili da  plašim čitaoca nekakvim mračnim avetima iz prošlosti koju smo uspeli da falsifikujemo za samo deset godina, da lupetam gluposti o devedesetim - pa evo "devedesetih", nema šećera po radnjama, bila sma u gostima i pila kafu sa šećerom u prahu - šta me briga kako se zove stranka, čovek, pokret nek se nose koliko ih ima, šta me briga za šta se zalaže neki Niko i Ništa koji sedi u studiju u skupom odelu i deklamuje socijalnu priču, i ne smeta mi to odelo nego činjenica da je Niko i Ništa to što je selo pred kamere i to što je selo u skupštinu i to što je selo na glavu svakome ko je željan zraka, a zraka nema dok god to sedi na glavama ljudi koji to podnose. I skupljaju zalihe šećera.

Napisala sam tekst  o tome kako je patetična priča o Dinkiću koji je kriv, a koju priča ekipa iz kartela. 

Ali sve je patetično dok traje kampanja,  jako je  patetična i ona armija koja juri da obuče uniforme, oni nesrećni intelektualci, pisci koji se guraju da budu deo vojske, deo kartela, oni novinari, urednici, javni radnici, društveno politički pregalnici koji postaju "tek dio persaonala bez talenta" jer tu više niko ništa ne piše, niko ništa ne misli, oni su tu da navijaju i njima se ništa ne gadi. Pare su male, sve je potrošeno, odavno. I reči, posebno reči. I životi, al to je najmanje važno.

Kad se završi parada razići će se do sledeće prilike, ko živ ko mrtav, i pričati istu, izmenjenu svejedno kakvu priču, vodiće jalove debate i sraće toliko da će i onaj što ne zna reč engleskog početi da gleda isključivo strane kanale i to bez prevoda, da slučajno ne pročita koju reč na srpskom  pa da ga bije maler  i narednih deset godina. 

 Ne pušta mi se ni BS ni 357, svi su kooperativni i pevaju na binama s političarima, zato puštam ove iz regiona, rade to isto ali dalje od mojih očiju - atmosfera o kojoj pevaju je, međutim, slična. Bes takođe. Apatija takođe. Izmešanost ta dva naizgled suprotna osećanja, isto. 

EDIT: Od jednog Zorana sa Fejsbuka umesto komentara na ovaj post, dobila sam sliku koju rado delim s vama