Retko ko je znao ( ja sam odavno zaboravio) ime kafane, svi smo govorili: Idem, idemo kod Tonke. Njena kafana se nalazila tik uz žičanu ogradu kojom je bio opasan vojni aerodrom u Mostaru, na raskrsnici puteva, levo i uzbrdo za Nevesinje i Gacko i pravo, za Blagaj na Buni. Taj zaselak se i onda a i danas zove Gnojnice, iako je osim Tonkine kafane, kuće preko puta u kojoj je obitavala njena porodica i stražare podzemnog aerodroma pedesetak metara naviše u borovoj šumici, bilo još samo nekoliko kuća, raštrkanih po obroncima Veleža i udaljenih međusobno.
Zanimljivo je da je JNA imala pametne i svrsishodne odnose kako sa Hepokom državnom firmom, čiji su se vinogradi i voćnjaci prostirali iza uzletne i sletne staze i pored piste, naravno na bezbednoj po avione daljini, tako i sa Tonkom kojoj su već pomenutom žicom ogradili pristojan komad zemlje iza kafane. U toj Tonkinoj bašti, vrtu, u čijem je jednom delu zasadila povrće, krompir, raštan, blitvu, blizu kuće rastao je ogroman stari razgranat Badem. Ispod njega se nalazio grubo tesan masivan pravougaoni sto i oko njega isto tako urađene klupe s naslonom. Tu se za ručkom, uglavnom kada nije bilo gostiju, sastajala cela porodica.
Često sam odlazio kod Tonke da pojedem i popijem. Ne zato što je naša vojnička hrana bila loša, naprotiv, nas dvadesetak vojnika udaljenih od Garnizona nekih sedam, osam kilometara, bili smo maženi paženi od strane kuvarsko pekarskog osoblja iz garnizonske kuhinje skoro kao piloti, imali smo uvek vruć hleb, mleka koliko ti duša ište, pasulj uz koji bi svaki od nas dobio po kuvanu kolenicu, pečene piliće, svakom po pola...ne, išao sam kod Tonke da pojedem jegulju s gradela, pastrmku spremljenu na ovaj ili onaj način i popijem njihovu domaću Lozu. Ubrzo su me prihvatili kao svog i ako bi se desilo da desetak dana ne dođem, Tonka bi se preko nekog od vojnika raspitivala o mom zdravlju. Kad me je jednom ćale, putujući poslom za Split, posetio i ostao u Mostaru u hotel Neretvi dva dana, odveo sam ga kod Tonke. Njoj je bilo skoro neprijatno, koliko je hvalio jegulju koju je pojeo. Okružena s jedne strane Bunom a s druge Neretvom, uvek je imala tek izvađenu ribu. Sećam se pitanja nekih turista: A jel' riba sveža? Tonka je skinula kecelju, ušla u kuhinju i smrknutog lica rekla mužu: Idi ti ih usluži!
Na klupi preko puta ispred oker omalane kuće, grejući stare kosti po vazdan je sedeo čika Antun, Tonkin otac. Neko od pilota mi je ispričao da su mu ustaše iskopale oba oka jer nije hteo da im kaže ko od susjeda ima nekog u partizanima. Ostavili su ga u životu sa očnim jabučicama u šakama: Samo zato što si Rvat. Ponekad bih, uz pitanje: Da ne smetam, sedao na klupu pored njega. Nikad nije spomenuo rat, voleo je narodnu epsku poeziju, uskočku pre svega ali i Kosovski ciklus. Uvjek bih da mogu, zaplakao kad čujem Smrt majke Jugovića, rekao mi je jednom. Pitao me čime se bavim u civilstvu a kad je čuo da sam slikar, ispričao mi je da čuva ikonu Svetog Nikole koju je nasledio od predaka. Sine moj, svi dobri ljudi su rod rođeni ali i neljudi isto tako. Neljudi koriste vjeru i naciju kao izgovor za ubijanje, tako je od pamtivjeka. Mržnja nikome nije dobra donijela, sve nas je Bog iste stvorio.
Kod Tonke sam dolazio različito obučen. Kad bih se sa grupom drugara vraćao posle sedmodnevnog stražarčenja, čuvanja podzemnog aerodroma, upadali smo u kafanu do zuba naoružani, znojavi, prljavi, obradatili, pili ohlađenu Lozu i zalivali je ledenim pivom. Kada sam kao umetnik oslobođen svih vojničkih dužnosti, odlazio sam posle slikanja od pet, sedam ili deset sati, preko piste samo u bermudama, vrteći majcu u rukama. Da, na nogama sam obavezno nosio čizme, poskoka je bilo k'o šodera!
Jednom, pošto sam im dolazio iza leđa, vidim ih sve za stolom ispod Badema. Provučem se kroz žicu, poželim im dobar tek i prišavši stolu, po datoj mi slobodi, pogledam šta ima u loncu. A što meni ne daš to da jedem, upitao sam Tonku. Pa neš' ti jest' ovo što ja za čas spremim za nas, imam ja za tebe... Sjedi sine, reče čika Antun, pomerajući se na klupi da mi napravi mesto, dajte pjat i sipajte mu...'oćeš jednu Lozu prije jela? Nikad i ništa slađe nisam jeo! I tražio još. Toliko sam slatko jeo da mi je pucalo za ušima. Tonka se ljutila i glasno protestvovala: A mogla sam mu stavit na gradele jegulju ili pastrvu ili kojeg lijepog klijena, prste da poliže... Draga moja Tonka, od današnjeg dana, jedem samo ovo, sve dok ne odem iz vojske, nasmejao sam se.
Jelo je bilo Junetina i Govedina na lešo, kuvana s krtolom, slatkom mrkvom, posuta peršinom i sitno seckanim češnjakom uz dodatak devičanskog maslinovog ulja. Uz njen domaći ren to nije bilo jelo već praznik za blagoutrobije! Održao sam reč uz svo njeno protivljenje i samo sam je jednom prekršio kad je spremala jagnje ispod sača okruženo jedrom planinskom krtolom. I to je bilo prste da poližeš! I jagnjetina i krtola su bili meki i softni kao puter.
Tonka je naizgled bila uzdržana i hladna osoba, valjda zbog svega što je preživela, vrag bi ga znao. Ali ako bi te prihvatila, što se retko dešavalo, postajala je sasvim drugačija. Mene je posle nepunih mesec dana prigrlila kao da sam joj rod. I ne samo ona već i svi njeni, čika Antun, muž, ćerka i sin. Sedeći i ručajući s njima pod Bademom, osećao sam takvu bliskost i toplinu kakvu ni u rođenoj kući nisam osetio ili bar retko. Bila je vredna, ništa joj nije bilo teško, stizala je da obavi poslove za koje ni troje ne bi bilo dovoljno. I nikad je nisam čuo da gunđa ili zakera. Ruku na srce, i njen muž i deca su bili po tome slični njoj. Sedalo se samo za ručak, ostalo vreme se provodilo na nogama, posla u kafani je uvek bilo preko glave. Pametna, bistra, volela je da čita pa sam joj donosio knjige iz garnizonske biblioteke. Pitao sam je kad stigne da čita pored tolikog posla i svakodnevnog smaranja. Kad moj Stjepan zaspe, novinom zasjenim lampu i čitam dok ne zaspim, odgovorila mi je smejući se. Sećam se da je rastužio Roman o Londonu, pa se u detalje raspitivala o Crnjanskom i njegovoj sudbini. Priznala mi je da joj je teško da sve razume iz Limenog doboša Gintera Grasa, posebno su je mučili Grasovi jezički kalamburi. Objašnjavao sam joj kako sam najbolje znao, govorio o umetničkim slobodama, Grasovoj potrebi da proširi jezičke granice, da se odupre ustaljenim konvencijama, da se igra jezikom koji je živa i promenama podložna stvar. Od svih knjiga koje sam joj doneo, najviše je se dojmila knjiga Stanislavskog: Moj život u umetnosti. Pričao sam joj o Inokentiju Smoktunovskom, Anžeju Vajdi, La Mami, Piteru Bruku čiji sam San letnje noći gledao u Narodnom pozorištu u okviru Bitefa, Bobu Vilsonu, Ljubiši Ristiću...Nije Tonka imala vremena da razgovaramo u cugu, razmenjivali smo mišljenja u hodu ili bih joj se ja nacrtao u kuhinji dok sprema neko jelo. Bila je beskrajno radoznala, odlično je pamtila ali se dešavalo i da se vrati na neku temu ili pitanje, od kojeg je prošlo dosta vremena. Imala je potrebu da ga do kraja razjasni.
Nikad neću zaboraviti Tonku i njenu porodicu a kad god za sebe ili svoju porodicu pravim junetinu na lešo, rastužim se pri pomisli šta li je bilo s njima. Možda bez razloga ali se rastužim.
Blogovi autora
- Čojstvo i krvna osveta (26)
- Tri musketara (22)
- Pozivam (30)
- E (56)
- Od mene toliko (12)
- Spaljivanje knjiga (650)
- Sve same sitnice (30)
- Vrt sa stazama što se ne račvaju (9)
- Empatija (48)
- Kako do sreće? (28)
- Pod utiskom (36)
- Ponavljam (41)
- Prepiska (11)
- Pustinja (13)
- Ne (31)
- Osećaj (25)
- Stranac (6)
- Starac i more (17)
- Duša (34)
- Priča smeha i nezaborava (27)
Najnovije VIP blogeri
- Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic - Lični izbori
njanja_de.manccini - Džez kao religija
Ivan Blagojevic - Diznijev svet
jinks - ovde je nigde dobro mesto ...
Đorđe Bobić - вабомамом спојке сунчане
Черевићан
Najnovije blogeri
- ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann - ŽUTA OSA (7/24)
horheakimov - Hronologija antipatriotizma...
Filip Mladenović
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Eksperimenti u blogovanju (4)
- Muzika (3)
- Mediji (2)
- Moj grad (2)
- Zabava (2)
- Reč i slika (2)
- Hobi (2)
- In memoriam (1)
- Društvo (1)
- Kultura (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org