Nejednako

Ne sumnjam da su brojne paralele napravljene tokom vremena između prirode koja vlada ovim delom sveta i ljudske prirode. Ljudi vole da se nadmeću, pa to nije neobično, ali ne tek sa bilo kim - ne, ne: samo sa najvećim, with the baddest of the Bad Asses, što bi se reklo. Tu se vidi prava mera čoveka, hoće da kažu merenju skloni. I jako vole znak jednakosti između takvih sila. Ima i onih koji veruju da pobeđuju, i broj im nije mali. (Kad maltretiraju slabije - što je još jedan od vrhunski popularnih ljudskih sportova - time se popunjavaju ostale strane ljudske beležnice.)

 Ja sama nisam došla do asocijacija takve vrste nikada. Od kanadske prirode znam vrlo malo, a od ljudske previše. I samo smeštanje ta dva koncepta u istu rečenicu mi je nepojmljivo. Negde su se isprali geni koji guraju u tom pravcu, valjda. Ne bih imala ništa protiv da upoznam malo više kanadske pejsaže, jer kako se prostire na pola velikog kontinenta i oslanja na tri okeana ima tu neopisivih lepota, ali ne mrda mi se nigde van urbanih sredina jer je do prvog većeg brda neophodno putovati bar 5-6 sati, a za otprilike isto toliko sati letenja mogla bih se naći u Evropi, gde su brda puno češća a i gradovi mnogo lepši. Pa dalje:  kampovanje, koje je ovde najomiljenija letnja aktivnost i privlači i bogate i siromašne jednako, mene ne privlači uopšte. Jako mi je drago da su kanadski kampovi neverovatno dobro organizovni, čisti, i samo u Ontariju ima nebrojeno hiljada malih i velikih jezera pa prekrasnih šuma, i baš je lepo videti pozitivne aspekte ljudske kulture, a naročito da poštuju habitate i pravila za zaštitu istih - uopšte se obradujem svakoj dobroj priči - ali ne, hvala. Tako sam kanadsku prirodu upoznavala kroz slike i knjige, osim ove na ulicama Toronta. Rezultat je da prema njoj imam jako zdrav odnos - plašim je se.

Sa ljudskom prirodom je odnos daleko komplikovaniji, i strah je redovna pojava. Well.

Marguerite de la Rocque de Roberval je živela u 16-om veku i ne zna se tačno kad je rođena ni kad je umrla, ali jedan period njenog života živi i danas kao legenda. Marguerite je naime imala veliku nesreću da izađe iz anonimnosti ženske egzistencije francuskog plemstva tog doba na uobičajen način - kroz seks, a da to nije bilo u slavu kralja i vrlo promišljeno. Biti enfant terrible ženskog pola je prosto tada kao i uvek bila pogrešna stvar u pogrešnom trenutku. Upakovana moguće od strane svojih roditelja na jedan od tri broda koje je njen stric, Jean-François de la Rocque de Roberval, vodio ka novoj kanadskoj provinciji u proleće 1542., da tamo provetri ludu glavu, mlada Marguerite za koju se veruje da je u to vreme imala oko 17 godina, je imala aferu na brodu sa jednim dečkom svojih godina. Stric nije hteo da sačeka da se iskrcaju u francuskom uporištu ka kome je vodio dvestotinak novih kolonista i gde bi je surova realnost u surovom okruženju izlečila i od gorih stvari, već je prisilno iskrcao na ostrvo koje je već tada bilo nazvano Île de Démons. Verovalo se da svakakvi  užasi tu borave i divljaju te odvode u smrt neoprezne moreplovce usred ledenog Saint Lawrence zaliva.

Marguerite je na obalu bila izbačena sa svojom dadiljom, i ostavljena joj je bila jedna puška iz tog vremena sa vrećicom punjenja. Mladić nije bio kažnjen, ali on se da li iz ljubavi ili iz osećaja časti svojevoljno pridružio Marguerite. Brojne legende i verzije se i danas pletu oko avantura male družine nasukane u hladnom bespuću kanadske atlantske obale, ali ono što ostaje potvrđeno je da je Marguerite zatrudnila bila pa i rodila detešce, i da su svi osim nje pomrli, a nju su nekoliko godina kasnije pokupili neki drugi mornari, i vratili je u Francusku. Njena legenda je verovatno već zaživela bila i tada, jer nije bilo razloga za taj spasilački brod da priđe takvom jednom izletištu osim da eventualno overi da li je priča istinita. U kakvom je ona stanju bila kad su je našli i kroz šta je sve prolazila tokom tih godina traume i samovanja na pustom ostrvu je bilo puno puta opevano, počev sa verzijom koju je kraljica od Navare napisala nedugo zatim u okviru svog dela Heptaméron. Sama kraljica, Marguerite de Navarre, je bila lep primer uticajne i obrazovane žene u tom dobu, i kao kraljica Navare i sestra francuskog kralja François I, vodila jedan od najuticajnijih i najprogresivnijih dvorova Evrope. Stric de Roberval je zahvaljujući prijateljstvu sa tim istim kraljem proživeo svojih šest decenija života kao baraba i siledžija usred burnih vremena ali uvek sa zaštitom iza leđa, pa se osim pokoravanja novih kolonija bavio i gusarstvom po Karibima i šire, ratovanjem svih vrsta, da bi kraj dočekao na ulicama Pariza jedne večeri zbog svog prelaza u protestantizam tj. hugenotstvo. I on je gostovao u literaturi tog doba, između ostalog kod Rablea u liku Robert Valbringue-a, kaže Vikipedija.

Na priču o nesrećnoj Marguerite sam naišla prvi put početkom prošle decenije kad je Douglas Glover izdao roman 'Elle' u kome je njena priča, po priznanju autora, bila proverena koliko je to bilo moguće u okviru geografije i istorijske pozadine, inače je bio vrlo slobodan u interpretaciji, što je u ovom slučaju značilo puno seksa i seksepila mlade svojevoljne junakinje, plus Indijanci, mistika, i slična prirodna dešavanja u settingu brutalnog pejsaža što je meni izgledalo kao dobar kandidat za temu: kako neki Kanađani zamišljaju Raj, onaj s početka. I dan-danas mi je hladno kad se setim čitanja, a nje same se setim s vremena na vreme. Od kolonista koji su sa njom putovali u Novi Svet tog kobnog proleća i leta 1542-ge godine, najveći broj je poumirao od gladi i skorbuta, ili u sukobima sa domorocima; ona je preživela bez igde ičega. Kasnije je u Francuskoj vodila školu za devojčice. Doza ironije se može naći u tom obrtu. Knjiga je te godine dobila prestižnu Governer General Award.

Nedavno smo klinka i ja posetile AGO i Art Square Café, i u Galeriji videle puno primera kanadskog pejsaža, ali negde pri vrhu zgrade su široke sobe posvećene retrospekciji pod nazivom Black Ice: David Blackwood Prints of Newfoundland. On je iz tog kraja i artistička opsesija koja ga prati su predeli Severa i borba između ljudi i prirode, kako kažu u opisu. Gravure su jako upečatljive. Osim predela, ljudi su prikazani kroz lov na kitove, i borbu koja nigde nema znak jednakosti. To što neko preživi je svođenje na elementarne čestice, koje će već sledećeg trenutka razduvati vetar. Ako će se neko ugrejati kraj vatre pričom, neka od njih ne pravi ništa više od malo buke za svoje društvo. Jer Newfoundland i Labrador su predvorje ledenog Pakla, koliko mogu da prosudim, iako na obalama Newfoundlanda odjekuje keltska muzika kanadskih gorštaka, o kojima ostatak retko naseljene zemlje priča viceve, a oni sami retko ostaju tamo jer nema puno toga čime bi se bavili, ali se uvek sa velikom nostalgijom i ljubavlju sećaju svog kraja. Bar je tako sa potomcima evropskih naseljenika. Domoroci koji žive na obalama Labradora i drugim subarktičkim i arktičkim teritorijama Kanade se zovu Inuit. Na Inuktitut jeziku, 'inuit' znači 'ljudi'. Ovaj naziv se odnosi na većinu domorodačkih grupa koje žive u subpolarnom i polarnom krugu Severa, uključujući Grenland, Sibir i Aljasku. Na Aljasci je nekadašnji naziv 'Eskimi' i dalje u upotrebi iako se u Kanadi i na Grenlandu smatra uvredljivim, i odnosi se na Yupik i Inupiat ljude. U Kanadi postoje raznorodne grupe ili nacije domorodaca, što je i normalno obzirom na toliko prostranstvo, a sve i da žive u istoj ulici, svakome treba poštovati kako će sebe zvati. Pred drugim ljudima. Pred prirodom, naročito ovakvom kao što je prikazuje David Blackwood, ili onom koju je Marguerite izdržala, nazivi ne znače ništa.

Kad sam bila mala, moj stric mi je sa svojih putovanja uvek donosio poklone.  Iz Kanade je doneo suvenir inuitske lutkice tada zvane eskimska, koja je bila tamnoputa i slatka, u belom kaputiću od čoje, sa kapuljačom obrubljenom veštačkim krznom, i ja sam je gledala i gledala, i znala i tada da mi nikada neće biti napor prihvatiti ljude drugačije od mene, ali koncept života na ledu je bio van mojih sposobnosti. Sada znam bolje. Tu gde smo rođeni, ili smo pronašli mesto gde srce bolje kuca, to je ljubav koja određuje svako ljudsko biće, i ne postoji lepši izvor mitologije, ako su mitologije neophodne. Nema tu epskih borbi, odbrane ili osvajanja, niti im treba napraviti mesta, ali voleti tako nešto kao prostrano bespuće okovano ledom jer se tu stvorio i zgusnuo tvoj život, jedan život, je ljudska sposobnost koja nadmašuje sve ostale.