Vilinska saga (XII/4)

Uz izvinjenje onima koji prate Sagu . Nisam stigla ranije da postavim - evo vam kraj ove glave. 

To veče umre Sergrej. Još se razgovetno sećam njegovih poslednjih trenutaka. Ležao je na otvorenom sa nama, i uskladištenim namirnicama, jer ovo je bio klasičan drakar i nije imao podpalublja. Posada je stalno bila izložena suncu, ili vremenskim neprilikama. Pored njega je bio njegov iskidani oklop, koga pored sve njegove čvrstine i masivnosti, pobediše severnjačke sekire. Grudi su mu bile zavijene belim krpama, kroz koje su rane uvek ponovo krvarile, ma koliko puta ga naši ranarnici previjali. Naravno ja, blesavi dečak, nisam kod sebe imao dooua da mu pomognem.

Tako je umro, stežući u ruci svilenu maramu koju mu je Lasta na njegovo izrazito insistiranje poklonila. Na samrti je mrmljao reči nekog nerazumljivog jezika, i mi se malo uplašismo da nam ne navuče na vrat neku nesreću, moleći se svom raspetom Bogu. Međutim, u tome nije ni jednom spomenuo neko od imena koja hrišćani koriste u svojim molitvama, pa mi odahnusmo i zaključismo da je on, uprkos lošem vaspitanju, do kraja ostao dobar i častan čovek.
„Takvima je mesto u Valhali", sa poštovanjem objavi Olaf, „jer, iako se ukaljao Hristom, ponašao se kao veliki ratnik!"
„Moraćemo ga lepo otpraviti", reče neki od prisutnih vikinga.
Pošto smo te noći imali još nekoliko mrtvih, ujutro rešismo da žrtvujemo jedan čamac. Tako ser Grej otplovi u zapaljenoj barci, mada je ceo taj obred izgledao skromno i nategnuto. Mali čamac sa šest leševa dopunjavao je lošu sliku. Posle toga, celog dana bili smo sumorni i loše raspoloženi. Uveče se okupismo blizu krme, da odlučimo kako ćemo pokušati osvetu. Svi su jednoglasno bili za to, da se Tezond Okrutni mora ubiti bez obzira na žrtve. Ja rekoh, da je veoma tužno što je Rusala na takav način poginula, jer je njen idol, princeza Sela, takođe velika piratkinja, pala od ruke Jitlandskog vojvode pokušavajući da osveti brata. Kakva je surova ironija sudbine bila, da je nova Morska Lasta, umorena baš od ruke svoga brata za čiji se presto borila.
Olaf reče kako zna gde Tezond prebiva, još od kako su Onundovi ljudi spalili tvrđavu njihovog oca, prvih dana njihovog ustanka. On je živeo na istočnoj Agridskoj obali, u grupi kuća za ribarenje. One su mu bile zgodne, jer je odmah pored njih imao dok za svoje brodove, a od kako se sprijateljio sa kraljem Onundom Uzurpatorom, nije se morao plašiti nikakvog napada sa kopna.
Tu je tada bilo izraslo jako imanje, sa dosta žena i posluge, jer su njegovi ratnici, odani kralju, težili da iskoriste svoj položaj kako bi povećali svoju udobnost. Tezond je bio veoma siguran u svoj ugled i veličinu, koja je, kako je smatrao, trebalo da obeshrabri svakog potencijalnog napadača. U Norveškoj ga niko ne bi napao. Onund je bio izuzetno poštovan i u Danskoj, a Islanđani su poštovali norveškog kralja. Tako su pravu opasnost predstavljali samo potpuno slobodni gusari odmetnici, koji nisu imali dovoljno velike družine da ugroze njegovu čvrstu odbranu.
Zbog toga je napad na to nezaštićeno naselje, predstavljao prilično lak poduhvat. Mnogo teže će biti odbraniti se od razjarenih Tezondovih ljudi, posle prvog iznenađenja. Ja predložih da se iskrcamo koju milju južnije od naselja, i da se polako, peške, uvučemo u Tezondovu jazbinu. Olaf reče kako to nije dobra ideja, jer su u zaleđu naselja torovi sa ovcama, pa bi naše prikradanje otkrili čobani i njihovi opasni psi. Neko predloži da se usidrimo malo dalje, i uz samu obalu, priđemo čamcima sve do brodskog doka. Ovo svi prihvatiše sa oduševljenjem, jer je napad sa mora bio njihova stara igra, koju su odlično poznavali.
Četiri dana kasnije stigli smo u blizinu Tezondovog imanja. Sakrili smo se u jedan mali fjord, tako reći kanalić među stenama, i tu sačekali noć. U gluvo doba ukrcasmo se u tri čamca, nas ukupno četrdeset i osam. Nismo poveli nikoga ko bi se dvoumio ili plašio. Bili su to sve nepokolebljivi osvetnici, koji su, kao i Olaf, smatrali kako je nemoguće živeti u sramoti. Veslali smo na bešuman način, uz samu obalu, izlažući se što je manje moguće pogledima sa kopma.
Uvala Tezondovog naselja pojavi se pred nama. Ta usamljena grupa kuća delovala je mrtvo i napušteno, ali mi smo dobro znali da su uspavani žitelji na oprezu, i da je u njima sigurno preko stotinu ratnika. Doveslali smo do doka, koji se, prilično visok, uzdizao pred nama u mraku. Uz njega su bile usidrene dve velike zmajske lađe bez straže. To nam se činilo kao izuzetno dobra prilika za brzo bekstvo iz naselja. Olaf naredi dvojici da potope jedan drakar, jer nas je malo i prilikom povljačenja verovatno nećemo moći da prikupimo posade za oba. Bilo je pitanje, da li ćemo posle borbe uopšte imati dovoljno ljudi i za jedan, ali je naš vođa, ponesen ovom početnom dobrom srećom, vrlo optimistički gledao na stvar.
U savršenoj tišini pošli smo ka zgradama od balvana. One su bile tako postavljene, da su imale vrlo širok prolaz sa strane doka, koji se nastavljao u veliko dvorište opkoljeno kućama. To je bilo izuzetno zgodno zbog njihove prvobitne namene, sušenja i skladištenja ribe. Ušli smo u taj širok prostor utabane zemlje, ne znajući na koju stranu prvo da pođemo. Stajali smo neodlučni, između nekog sklepanog drvenog nužnika (pravi kuriozitet finoće u to vreme) i širokog polja za stoku sa druge strane. Mladi Edmund predloži da prvo zapalimo naselje, a onda napadnemo ratnike pometene požarom. Olaf reče kako je to nečasno, ali većini se to učini kao dobra ideja, te dvojica krenuše ka senu nagomilanom, pod nastešnicom, uz bok zgrade. Kad su mu se približili na par koraka, jedan se zgrči a drugi potrča nazad, vičući:
- Klopka! Klopka! -
Za njim je trčalo nekoliko naoružanih ljudi. Trojica su za to vreme, nogama pritisli na zemlju njegovog palog druga, i ritmično zabadala svoja koplja u njega, kao da ne veruju, da je od nekoliko uboda dovolno mrtav. Istog trenutka na nas se, sa svih strana, razli poplava svetla. Ono je dolazilo iz otvorenih drvenih kapaka prozora punih strelaca. Ipak, njihove su oči u prvim trenucima bile slepe. Gledali su sa mnogo jačeg svetla u slabije.
Nasuprot tome, njihovi jasni obrisi su za nas bili odlična meta. Tu prednost smo, i pored sve zbunjenosti, dobro iskoristili. Ja sam se, pošto ubih trojcu progonitelja, odmah okrenuo tim lakim metama, i odstrelio ih ukupno sedam. Od naših ljudi, sa mojim dugum lukovima svaki je ubio najmanje dvojicu, što je iznosilo više od dve trećine Tezondovih strelaca. Tada navališe neprijateljski ratnici, skriveni svuda oko nas. Naši ih dočekaše još jednom salvom strela, ali kako je većina gađala u raznim pravcima, neprijatelj je nesmetano nastavljao, i pored gubitaka.
Bilo je krajnje vreme da se potegne i drugo oružje. Edmunda, koji je takođe lukom gađao nadiruće neprijatelje, ubi ratnik prikriven u nužniku. On ga probode mačem kroz stomak dok je mladić još stezao napeti luk. Razgnevljeni Olaf Strašni, koji je stajao kraj Edmunda, udari protivnika postrance, sekirom u vrat usmrtivši ga na mestu. Nastade borba prsa u prsa, što nas je donekle zaštitilo od strelaca sa prozora koji su tek sad počeli da razaznaju nešto u mraku dvorišta. Ne znam ko je uopšte smislio tu glupavu zasedu, ali nisam siguran da li je ta gomila Tezondovih strelaca uspela u celoj borbi ikoga da ubije.
U opštoj gužvi, poslednjom strelom koju sam imao, ustrelih jednog lukonošu na krovu zgrade i on, zapomažući, pade na zemlju. Odbacih taj surogat pravog vilinskog luka i potegnuh mač, koji sam bio uzeo od pokojnog Sergreja. Naša glavnina sada se povlačila ka doku. Krenuo sam za njima. Međutim, nekako se nađoh u najžešćem okršaju. Tezondovi vukovi navalili su na Olafa, pretpostavljajući da je on vođa. Jedan krupan napadač nasrnu na mene, vitlajući ogromnim mačem. Blokirao sam ga svojim sečivom pa mu u dijafragmu zabih nož, jedino vilin-oružje koje sam još posedovao. Dok je, pridržavajući se za mene krkljao umirići, ja svatih kako je bitka izgubljena i da se treba spasavati.
Pognut i vilinski brz, protrčao sam, krivudajući, između nekoloiko besnih ratnika koji su se besomučno udarali sekirama, i sklonih se u poljski nužnik. Tu sam, privremeno zaklonjen, zastao i posmatrao bitku. Sledećeg trenutka sve mi je bilo jasno i učinio sam jedino što sam mogao da bi spasao život. Spustio sam se u septičku jamu.
Zapahnuo me je neverovatan smrad u trenutku kad sam pljusnuo u kal. Zaglibio sam se do više pojasa. Tu sam se umirio uz zemljani zid jame i čekao kraj boja. Dugo su te noći po dvorištu odjekivali glasaovi Tezondovih boraca. Iz nevezanih odlomaka razgovora, i povika saznao sam da se oko dvadesetak naših izvuklo ukrcavši se na neošteđeni drakar, a da su njihovi gonioci doživeli gadno iznenađenje kada im se sopstveni brod pod nogama počeo puniti vodom.
Uprkos domišljatoj zasedi, kraljeva vojska doživela je velike gubitke. Izgubili su preko stotinu ljudi, mada je većina njih bila iz pojačanja koje je Onund pružio svom vazalu, znajući da ga verovatno očekuje osveta besnih Lastinih pristalica. Bez obzira na te, prilično povoljne novosti, ja sam se osećao veoma loše. Smrad je počeo da mi izaziva mučninu i jedva sam se uzdržavao da ne povratim i tim zvukom odam svoje skrovište. I z jednog od unutrašnjih džepova izvadio sam maramu, koja je nama, vilenjacima, služila da prilikom noćnih prepada i prikradanja utišamo zvuk disanja. Vezao sam je preko nosa i usta, Ta krpa sa kamuflažnim dezenom pomogla mi je koliko-toliko. Navukao sam i kapuljaču preko glave, trudeći se da je što više stisnem, kako bi mi donji krajevi poslužili kao maska. Sve mi je to vrlo malo pomoglo i ja sam stajao na ivici nesvestice. Na nogama me je držala još samo činjenica da ću u tom slučaju potunuti u izmet.
Proklinjao sam svoj narod, što pored usporenja vremena nije izmislio i ubrzanje, za ovakve nesrećne prilike. Sati su mi prolazili u tom smrdljivom paklu. Tupo sam buljio svojim noćovidim očima u suprotnu stranicu jame, koja je bila puna crva i druge gamadi. Pred jutro, uđoše dvojca stražara i pomokriše se, isprskavši me. Zatim je počelo da sviće. Sivo svetlo pojavilo se na daskama krova koje su se videle kroz okrugli otvor rupe. Petlovi počeše da kukuriču. Dvorište se polako ispuni uobičajenim zvucima. Nikada ranije nisam uviđao da je svakodnevni život toliko bogat zvukovima. Sada sam, u trenucima muke i dosade, svojim oštrim sluhom zapažao glasove, koje pre nisam ni primećivao. Započe jutarnji defile kroz nužnik. Sva sreća da je septička jama bila dosta široka, tako da sav taj izmet nije padao direktno na mene. Mnogo gore je bilo sa mokraćom, koja je u rupu štrcala pod svim mogućim uglovima. Pored svih tih užasa, naišao je i jedan nov. I žene su koristile isti nužnik. Možete zamislite kako mi je bilo posmatrati svu tu silu ženskih stražnjica u najbludnijim položalima, a da nisam smeo ništa da pipnem kako se ne bih odao. Ubrzo sam zbog svog tog jada i neprijatnosti počeo da padam u apatiju, pa sam tupo gledao u suprotni zid udišući smrdljivi vazduh jame. Morao sam disati, jer kad jednom budem izašao odavde, jedini spas će mi biti voda. Tu činjenicu sam dobro znao, pa sam prisiljavao sebe da dišem i skupim rezerve kiseonika u tkivu, ma koliko smrdljive bile.
Sati su prolazili. To poslepodne začuo sam Tezondov glas u blizini nužnika. Razgovarao je sa još nekoliko ljudi, upoređujući Litingovu pogibiju u prošloj bici, sa Baldarevom mitološkom smrću. Lastin surovi brat pokušavao je da dokaže kako je Rusala bila sam Loki u ljudskom obliku, i zato je instistirao na tom poređenju. Objašnjavao je kako je Lokijev princip da u takvim situacijama uzima ženski lik, pretvorivši se u njegovu nepokornu sestru, kao što je prošli put uzeo oblik pećinske orijaškinje. Očito da je Tezond progalašavajući tu svoju pobedu, pobedom protiv samog Boga zla, pokušavao da načini od sebe legedu još za života i opravda svoj divljački čin nečasnog pogubljenja sopstvene sestre. Jedino je bio zaboravio, da ja nisam slepi Bog, Hother, nego oštrovidi vilenjak , sposoban za streljačke poduhvate kakve smrtnici ne mogu ni da zamisle. Osim toga svima je bilo dobro poznato da je Liting, kao i svi ljudi, bio ranjiv i kako nikakav „mistilteimm" nije bio potreban za taj zadatak. Zato njegova nova teorija nije imala baš mnogo pristalica, što ga je prilično uzrujavalo.
Glasovi se začuše vrlo blizu i meni srce brže zakuca od nade da je baš on krenuo u nužnik. Pošto je svojim nepoverljivim sagovornicima izneo još neke argumente, Tezond opsova, okrete se, pa uđe u taj primitivni toalet. Tri ili četiri sagovornika udaljiše se, negodujući. Rusalin brat uzdahnu, zadiže plašt obmotavši njegove krajeve oko struka, pa stade razvezivati svoje smeđe pantalone. Ja sam sve to posmatro kroz rupu čučavca neprimećen, jer je on sa svetla gledao u mrak jame. Nisam prosto mogao da poverujem u toliku sreću. Došlo mi je da po tom kalu skačem od radosti, što bi verovatno i učinio ali sam morao obratiti pažnju da ne poplašim svoju žrtvu.
Kraljev najviši vazal čučnu tačno iznad mog sečiva. Zadnjica mu je bila snežno bela, kao i kod njegove sestre, samo uža, mišićavija i gusto obrasla plavim dlakama. Počeo je da se napinje, ali, ti prvi pokušaji nisu dali nikakve rezultate.
- Čekaj, da ti ja pomognem. - prošaputah zlobnu dosetku dok sam sa obe ruke snažno gurnuo mač naviše. Široko sečivo prodre kroz čmar, cepajući bešiku, creva i druge unutrašnje organe. Njegov vth završi negde u plućima, što se moglo zaključiti po šištavom jauku koji dopre odozgo. Tada uhvatih za krstasti štitnik mača i svom snagom ga zaokrenuh u rani. To izazva još jedan grčeviti urlik, koji zamre u tihom ječanju. Potoci tamne krvi. izmešani sa sadržajem creva curili su mi niz ruke i ramena. Ja sagnuh glavu da bar lice zaštitim od te pogani.
Ljudi i žene koji su se zatekli u dvorištu, kako sam kasnije saznao,nisu regovali na krikove iz nužnika jer su pomislili da je unutra stari Torgeir koji je patio od užasnih hemoroida. Posle velikih pijanki on je redovno plaćao danak svom zadovoljstvu, pa su njegovi krikovi iz nužnika bili uobičajena stvar. Zato niko ni ne dođe da proveri šta se događa.
Pošto je moja hipnotsanost dobro izvedenom osvetom prestala, počeo sam razmišljati kao da se izvučem iz rupe. Odgurnuo sam drhtavo Tezondovo telo u stranu i mišićima ruku izvukao sam se kroz otvor u kabinu nužnika. Tek kada sam spustio kolena na crvotočne, prljave daske poda, isčupao sam mač iz svoje proburažene žrtve. Nisam se usudio to ranije da uradim, jer bih ga onda morao izneti kroz rupu nužnika držeći ga u ustima, pošto su mi obe ruke bile zauzete izvlačenjem, a to zaista nisam želeo.
Ispravio sam se u polutamnoj kabini, dok je izmet pomešan sa krvlju kapao sa mene. Noge na kojima su se uhvatili slojevi različite gustine i starosti nisam smeo ni da pogledam. Podižući oči primrtih da Tezond, i ako u vrlo teškom stanju, još uvek daje znakove života. On bi svakako umro sat ili dva kasnije, ali hteo sam mu se naplatiti za sve što sam u septičkoj jami doživeo. Odložih mač u ugao, pa ga, dočepavši ga za noge, spustih u rupu, da se onako nemoćan udavi u izmetu.
„Vidiš, ima mnogo gadnijih stvari od morske vode, i nadam sa da te tako smrdljivog ni Loki neće primiti za svoj sto. Ali to te neće ožalostiti, pošto i onako tvrdiš da si ga ubio u divnom Rusalinom telu. Znaš, osveta Boga zla zna da bude jako gadna, naročito ako je sprovode vilenjaci. A tvoja pokojna setra mogla je da im postane kraljica", ogorčeno sam mu šaputao, dok sam ga slao u propast, mada je postojala velika mogućnost da me, zbog svog stanja, uopšte nije čuo. Sekundu kasnije, pljusak objavi da je Tezond Okrutni stigao na kraj svog životnog puta.
Tada sam, prvi put od kako skočih u jamu, ugledao pravu svetlost dana. Kroz otvor iznad vrata video sam dvorište. Jedan čovek se krupnim, užurbanim koracima približavao mom skrovištu. Njegova odlučnost me uplaši. Odskočih u nazad, dohvatih mač, i postavih ga u nabolji mogući položaj da dobro zamahnem pošto se vrata otvore. To se, međutim, ne dogodi. Čovek je počeo pesnicom tući o vrata, vičući iz sveg glasa:
„Ako ima neko unutra neka požuri, jer ja imam strahovitu potrebu i neću moći još dugo da izdržim!"
„Tamo je stari Togeir", doviknu mu debela žena koja je prala veš u blizini. „Znaš i sam koliko se on muči u nužniku. Ne pokušavaj da ga požuruješ. Ništa nećeš postići. Idi negde iza ograde pa se olakšaj."
„Kada gospodar ne bi pravio džumbus zbog svake gomilice ljudskog izmeta u okolini!", uzdahnu krupni čovek. „Poznato ti je kako kažnjava svakog ko obavlja nuždu na drugom mestu, jer pokušava da nas u tim navikama izjednači sa zemljama juga. Ponekad mislim da ovde konji i psi imaju veća prava od nas, njegovih vikinga..."
„Jadna mi je to kultura kad se tako uči!", zaključi debela žena podbočivši se, što izazva provalu smeha svih prisutnih, žena i muškaraca. Čovek pred vratima ih pogleda sa nestrpljenjem, pa se opet okrenu ka nužniku i ponovo povika:
„Slušaj ti, matori jarče! Ako odmah ne izađeš odatle, ima tako da te izubijam, da će ti guzica i pored te tvoje bolesti biti najzdravije mesto na telu!"
Ja tek tada shvatih da se vrata otvaraju samo iznutra, pomoću jedne primitivne drvene reze. Zato, odredivši tehniku koju ću primeniti, čučnuh i smakoh je. Idućeg trenutka pojavi se ozareno čovekovo lice, koje se ukoči kada ugleda šarenu spodobu, od glave do pete prekrivenu krvlju i izmetom, kako reži na podu nužnika. Naglo sam ustao, odbacivši tim pokretom mač sa kuka na gore, na način istočnih vilenjaka. Taj potez je kod uvežbanih boraca imao toliku snagu da je mogao preseče osrednje brezovo drvo. Zaštitna odeća, od tvrdo uštavljene kože, koju je nosio nestrplivi čovek, nije bila nikakva zaštita protiv takvog udarca. On se sruši u stranu skoro prepolovljen, a ja potrčah po dvorištu usporavajući subjektivno vreme.
- Draug! Draug! Jedan draug došao je iz mora! - orilo se sa svih strana. Ženski vriskovi pratili su me dok sam trčao rasterujući živinu. Lepa crvenokosa devojka, skamenjena od straha, nađe se pravo ispred mene. Prljavom rukom je gurnuh u stranu, prosuvši krčag koji je nosila, pa napadoh muškarca iza nje. Sečivo ga dokači po spoju vratra i ramena. On pade na kolena, obliven bujcom krvi.
Njegov drug, crnobradi mladić koji je do pola go sekao drva, zamahnu na mene sekirom. Hitro vrdanje telom spase me pogotka tog južnjaka, koji je sigurno kao dete bio doveden sa nekog pohoda da bude sluga, sve dok se nije potpuno saživeo sa vikinzima i postao jedan od njih. Zamahnuh ka njemu mačem koji sam držao jednom rukom, širokim pokretom u stranu. Taj pokret je bio potpuno neekonomičan, ali mi je u tom trenutku nekako legao, jer sam ga puno puta video u borbama ljudi. Glava crnobradog momka odlete u luku, a ja sunuh nizbrdo, prema doku za koji su sada bili privezani samo ribarski čamci. Dok sam grabio prema vodi, jedno neprijateljsko koplje prolete oko dva merta levo od mene, što je značilo da su se Tezondovi ljudi pribrali i kako uskoro mogu očekivati poteru. To me nije naručito brinulo, jer sam već u sledećem trenutku tutnjao daskama doka.
Međutim, na putu mi se ispreči nekolicina ribara, koji podigoše mrežu da je bace na mene. Mora da sam im zaista izgledao kao demon kad su rešili da me zaustave takvom metodom. Zastao sam i pogledao u plićak sa strane. Odmah sam procenio da skakanje u njega ne bi donelo nikakav spas, jer bi me poklopili mrežom pre nego što bi uspeo da se udaljim od obale. Nije bilo drugog izbora nego da pokušam ono što najmanje očekuju, što je značilo proboj, pravo ka njima. Pojurio sam, uz divlji vrisak vitlajući dugim, teškim britanskim mačem. Njegovog parnjaka, mač koji su takođe iskovali vešti britanski kovači kaleći ga u ulju, ser Grej je bio poklonio Lasti i ona ga je nosila sve do svoje smrti. Njegova težina bila je pozamšna, pošto je služio za borbu protiv oklopnika, a ser Grejov primerak nije bio ništa lakši.
Tezundovi ljudi stajali su mirno, čekajući pravi trenutak da bace mrežu. Znali su da sav uspeh akcije zavisi od procene tog trenutka. Stigao sam na kritično rastojanje. Oni viknuše. Mreža polete u vazduh. Ja u tom trenutku bacih svoj teški mač, i to ne pravo u mrežu, nego na gore, prema ivici sa nanizanim komadima drveta. Negova težina i ugao leta vratiše je praktično na njene bacače. Dok su se oni koprcali i ispetljavali, ja se bacih rukama napred u centar nemirne mreže. Napravih sklopku pa, pošto se snažno odrazih od ivice doka, kao harpun uleteh u vodu nekojiko metara dalje. Skok u prelomu nije napravio skoro nikakav pljusak, a ja sam, nošen velikom inercijom, odmah nastavio da velikom brzinom ronim ispod površine vode.
To izazva veliku zbunjenost i pometnju kod vikinga koji nikada nisu videli takav ulazak u vodu, pa se i i ne setiše da pokušaju ponovo da bace mrežu za mnom. Mrmlaji su da je to vodeni demon, najverovatnije Rusalin draug, koji je došao da se osveti podpomognut zlim Bogovima. Ubrzo je nastala legenda o Lastinoj odmazdi, i njenom posmrtnom pojavljivanju iz mora. Nas dvoje smo u to vreme bili gotovo iste visine, a onako zakukuljen u vilinski kostim iz koga su se samo oči videle, sav prekriven izmetom i krvi, verovatno sam im delovao kao truli leš uništen morem. Jedini trag koji sam ostavio, bio je mač identičan onom koji je na očigled svih Rusala bacila u debelo more, neposredno pre svoje pogibije. Moje bekstvo zaokružilo je tu priču o morskom demonu-duhu nesrećne Laste.
Toga istog dana kralj Onund sa svojom svitom bio je stigao iz Osla da bi Tezondu čestitao pobedu. Našao ga je tek izvađenog iz jame sa užasnom grimasom bola na licu, dok su mu iskolačene širom otvorene oči, bile uprljane izmetom. U isto vreme Tezondovi ratnici prineli su mu „Lastin mač" koji je pronađen na doku i ceremonijalno je trebalo da pripadne Onundu kao pobedniku. Kada mu rekoše šta je to, on ga uplašeno ispusti, pa pištećim glasom naredi da mu ga nose sa očiju.
To je zaista strašno delovalo na kralja i on za života nikada više nije zaplovio morem. Sva njegova žestina i neustrašivost nestali su pred čudovištem koje je napalo sa takvog mesta na kome se, po njemu, nijedan živ čovek nikada ne bi sakrio. Kralj Onund Uzurpator povukao se u svoj dvorac i tu je živeo u stalnom strahu od Lastinog duha. Priča se da je do kraja života vršio nuždu u noćnu posudu, a zatim slao nekog odvažnog ratnika sa jakom stražom da to prospe. Ni na morsku, ni na rečnu obalu više nije smeo da izađe, a njegova manija strašno bi se pogoršavala tokom belih noći severnjačkog leta.
Tada se taj, nekada moćan, ratnik zatvarao u sobu, zamračujući prozore, i sa užasom čekao da prođe vreme kada duhovi i sene lutaju po zamrloj prirodi i mističnom sumraku. Tako je dočekivao svaki praznik Jola na opšti potsmeh svojih ratnika koji su se u to vreme odavali gozbama i pijankama.
Iste noći kad sam ubio Tezonda, isplivao sam na udaljenoj obali, odbacio svoje smrdljivo odelo i potpuno nag zavukao sam se u četinarsku šumu. Sledećih nekoliko dana proveo sam sedeći u jednom toplom izvoru, misleći kako se nikada neću osloboditi smrada, koji sam u onoj jami nakupio.
Mesec dana kasnije stajao sam ispred oca u svojoj Šumi Trolova. Bio sam propao i sav u dronjcima, ali rane na telu mnogo se lakše leče od onih u srcu. Odmah sam zatražio od njega da opremimo nekoliko brzih vilenjačkih brodova. Hteo sam na njima da odjedrim za Oslo Fjord, da ga spalim i porušim, te da uhvatim samog kralja Onunda Uzurpatora i da ga lično pogubim, pošto ga predhodno stavim na muke. Otac me je dugo zamišljeno gledao, pa mi onda polako odgovori:
„Ti i ona ste sami krivi za vašu nesreću, sine. Da si je doveo ovde, u našu šumu, da nekoliko godina živi sa nama, postala bi moćna kao i mi. Koristeći naša lukavstva lako bi potukla kralja i brata, kako na moru tako i na kopnu. Ti, međutim, nisi tako uradio. Važnije su ti bile avanture i trenutna zadovoljstva. Ti je zapravo nisi voleo, jer je nemoguće da nekoga voliš, a da se ne brineš o njemu. Čak ni tablu dooua nisi imao da je zakrpiš ako nastrada, a išli ste iz bitke u bitku. Ti si voleo sopstveno zadovoljstvo. Ne govorim ti to da bih ti slomio srce, nego da ti se tako nešto idući put ne dogodi, jer još si mlad i nepromišljen."
„Neće biti idućeg puta!", zaridah ja, osetivši se napušten od svih, od svoje porodice i svog naroda, u koje sam toliko verovao. Već sam bio rešen da ih zauvek napustim, kada otac nastavi da mi objašnjava blagim glasom:
„Biće, sine moj. I treba tako da bude. Vreme briše svaki bol. Mada vrlo sporo. Ti sada želiš samo osvetu, ne gledajući ko su krivci. Želiš da razoriš Oslo i pobiješ mnogo nevinih ljudi, žena i dece. Neke od devojaka među njima bile bi bez sumnje jako slične tvojoj Rusali, jer su istog roda. Sve to da bi kaznio jednog beznačajnog vladara, koji ju je povredio, otevši presto njenom kukavičkom bratu. Tražiš od mene da počinim toliki masakr, kako bi vilin-princ mogao da iskali svoj bes. To liči na ljudsko bezumlje, a ne na vilenjačku mudrost. Sve je to tvoja taština.
Ti si se, ubivši Tezonda praktično osvetio. Što se tog malog kralja tiče, saglasan sam da bi ga stvarno trebalo ubiti. Saznaj ako bude nekud putovao. Odmah ću ti dati ratnike da ga prepadneš. To možemo da uradimo, ali da napadnemo Oslo snagama kojima trenutno raspolažemo, nikako. Ja ne mogu danas da skupim više od sto dvadeset strelaca, ako izuzmemo vile i decu. Pokušaj da se zauzme veliki vikinški grad, verovatno bi za naš narod bio užasna bitka, ako ne i poslednja. Nisam spreman da to rizikujem samo zato, da bi u budućnosti majke u Norvekoj plašile decu imenom moga sina.
Da rušim gradove uz pomoć vatre koja puca, ni na pamet mi ne pada. Niko od vilenjaka ne voli da ubija, ne gledajući ko su žrtve. To je sve što imam da ti kažem. Razumem tvoj bol i tvoj bes. Stvarno mi je žao, što nisam imao prilike da upoznam tvoju Zlatokosu Morsku Lastavicu. Osećam da bi je naš narod zavoleo."
Tako je govorio moj otac Haldir, tog jesenjeg dana dok je lišće u šumi počinjalo da žuti, i pružio mom srcu mudrost, nadu i utehu. Međutim, kao što sam već rekao, kralj Onund bio se zatvorio u svoj dvorac i nikuda nije putovao. Pošto se sam, dobrovoljno utamničio, ja nisam dobio priliku za nastavak svoje osvete. Doduše, bio sam stupio u dodir sa tvrdoglavim Olafom Srašnim, koji je skupivši novu posadu, sa svoja tri drakara pod Lastinim stegom i dalje sejao strah među kraljevskim mornarima. Zajedno smo izveli nekoliko smelih akcija protiv obnove kraljevske flote, i to vrlo uspešno.
Prvo je bila urađena savršena sabotaža u kraljevskom brodogradilištu, pri čemu je svih devetnaest skoro završenih drakara izgorelo, a kraljev nadzornik radova bio živ skuvan u vrelom katranu. Majstori brodogradnje tako su se uplašili od toga, da su se razbežali na sve strane Norveške, i nikakve pretnje ni molbe nisu ih mogle ponovo sakupiti. Onund tada pozva stručnjake iz rodne mu Danske, ali njih na putu presrete Olaf Strašni.
Jednog jutra njihove bradate glave osvanuše nabijene na kočeve u plićaku Oslo Fjorda. Drsko i surovo od Olafa, ali psihološki vrlo efektno. Ponovo su počele priče o Lastinom duhu i vojsci drauga koji ga prate. Nemajući kud Onund reši da kupi od Gitsa već gotove drakare, po vrlo visokoj ceni, i posla svoje najbolje ljude da ih preozmu i dovezu. Naravno, lično sam se, sa Nimom, postarao da ni jedan ne stigne u Oslo. Presreli smo ih i spalili zajedno sa posadom.
Uh, kako sam ih tada mrzeo! Dok su goreli dovikivao sam im da idu prečicom u Valhalu, jer su sve imali šta je za to trebalo. Tako je Onund Uzurpator ostao jedini severnjački kralj, koji godinama nije imao svoju flotu i njegove trupe su se držale samo čvrstog kopna. Kada je Olaf ponovo skupio eskadru od sedam drakara, ja prestah da mu pomažem i vratih se u rodne šume, smatrajući besmislenim da se borim za steg moje drage, dok ona trune negde na morskom dnu. Od svega toga osta samo pesma koju speva moj narod u spomen na Morsku Lastu i našu veliku ljubav.
Vreme ipak poče da leči rane i ja sam posle četiri godine ponovo spavaosa ženom, jer je prirodna potreba pobedila žalost za Rusalom. Na kraju krajeva, sigurno ona sama ne bi želela, da do kraja veka živim kao isposnik. Kao što to ni ja njoj nikada ne bih poželeo. -
- Zar više nemaš želju da odeš i da je osvetiš? - vatreno upita Frija - Ako ikako uspemo da sakupimo vojsku, ja bih pošla u opsadu Osla, da ti pomognem! -
Vilenjak je zabezeknuto gledao nekoliko trenutaka, pa se onda nasmeja i reče:
- E, hvala! Samo to je bilo pre sto četrdeset godina! -