The Blog of a Nobody (III)

               Mnogo sam radio... Kosio sam i noću... (S. Raičković: Zapisi o Crnom Vladimiru)

Zovem se Agata. Po prirodi sam jednostavna osoba, ali volim zamršene situacije. Što zamršenije to bolje. Time se rukovodim kada pišem knjige, a to mi ide od ruke. Naime, objavila sam mnogo knjiga iz tzv. kriminalističke/detektivske literature, da me smatraju „kraljicom krimića", kao i više zapaženih pozorišnih komada. Promene radi, tokom svog dugog života, napisala sam i nekoliko sentimentalnih romana (pod pseudonimom, za svaki slučaj, jer tamo sam bila jedna druga - Ja). Pisala sam i priče, od kojih sam neke, po isteku desetak godina, prepravljala i proširivala, na način kako neke umešne žene prepravljaju stare haljine, te tako dobijala - (nove) romane. A sve što sam napisala nailazilo je na izuzetno veliko interesovanje čitalaca, pa su moje knjige prodavane u ogromnim tiražima. Što je još važnije, mnogo su prevodjene i objavljivane širom planete, kako bi svi oni nesrećnici kojima engleski nije maternji jezik, mogli da me čitaju. Tako, kažu, da su moje knjige najprevodjenije na svetu, posle Biblije (koju su, usput budi rečeno, pisali - muškarci, a ne žene). Naime, prevazišla sam i samog Šekspira po broju jezika (103) na koje su moje knjige prevodjene. Sve u svemu, sa preko stotinu napisanih knjiga i sa sveukupnim tiražom od preko dve milijarde primeraka diljem sveta, ja sam - najprodavaniji engleski pisac svih vremena! Pored toga, moja „Mišolovka" (The Mousetrap) se u jednom londonskom pozorištu prikazuje već - 59. godina (sa preko 23.000 odigranih predstava), što je najduži period prikazivanja jednog pozorišnog komada na engleskom jeziku. Lepi rekordi za jednu sasvim jednostavnu damu-književnicu kao što sam ja, zar ne?

Neki će cinično reći da knjige koje ja pišem spadaju u „laku literaturu", valjda zato što nailaze na interesovanje tako velikog broja ljudi koji me čitaju svuda i u svako vreme - u metrou, u čekaonicama kod lekara, na plaži, u krevetu prilikom uspavljivanja i drugde. O tome previše ne razmišljam, pisala sam skoro nagonski, trudeći se da dam najviše od sebe. Neka drugi pisci pišu smislenije knjige, ja sam, tvenovski rečeno, pisala dela koja su kao - voda, a drugi neka pišu dela koja su kao vino, s tim što se pritom mora imati u vidu da ljudi više piju - vodu, nego vino! Da dodam još i to da za mene ideje nemaju vrednosti ako ne stoje u tesnoj vezi sa neposrednom akcijom. To sam pokazivala u svojim knjigama, pa i životu.

Po prirodi sam veoma radoznala, a nastojim da budem i sistematična. Pisala sam, dakle, mnogo i sa evidentnom lakoćom. Za razliku od nekih svetski poznatih autora koji su ideje za svoje knjige tražili u, recimo, sudskim aktima, ja sam ideje za moje zamršene zaplete dobijala - grickajući jabuke u kadi. Ne šalim se, jer kada može biti mesto za neverovatne inspiracije. Dakle, svi zločini o kojima pišem - izmišljeni su. Ali se nikako ne sme shvatiti da nisu mogući.

Mada sam svoje knjige sa zamršenim zapletima i visprenim zagonetkama namenjivala svim čitaocima, bez razlike, preferirala sam da me čitaju - pronicljive osobe. Naime, nisam baš volela one čitaoce koji bi se, nakon što pročitaju neku moju knjigu, postidjeno osetili, kao da sam ja zaplet iz knjige vodila tako kako bi ih - namagarčila, navodeći ih namerno na pogrešne zaključke (mnogo puta sam čula primedbu: in many of your stories the reader is fooled to suspect an innocent character); naime, često je ispadalo da počinilac nekog kriminalnog akta nije osoba na koju je čedni čitalac posumnjao, već neka osoba - bez veze, za koju bi se retko poverovalo da je uopšte bila sposobna izvršiti zločin. Izgleda da su neki ljudi spremni da veruju da teške zločine izvode samo ljudi koji po svojoj spoljašnosti deluju kao - okoreli kriminalci. To je, naravno, pogrešno. Postoje domaćice dobroćudnog izgleda (one, recimo, kojima možete do tančina izdiktirati neki recept za kolače, a da im kolači, ipak, ne uspeju), a koje su sposobne da izvrše grozne zločine, da mnogi bivaju iznenadjeni u stilu: „Ko bi rekao da je ona sposobna da izvrši  nešto tako monstruozno". S tim u vezi, verovala sam, čehovljevski rečeno, i da je svaki ubica verovatno nečiji prijatelj (izreku "Every murderer is probably somebody's old friend" stavila sam kao moto jedne svoje poznate knjige). Postoji, takodje, slučaj muzičara koji svira divne Bahove fuge, a kada prestane i počne da razgovara/svadja se sa svojom suprugom, on  se iznenadno tako razbesni da uhvati suprugu preko pola i - baci je kroz prozor. Da ne navodim druge slučajeve; ponavljam da, uglavnom, ubica nije nikakvo osobeno stvorenje; on je čovek kao i drugi - koji je samo na zlo okrenuo, kao što se i vino u sirće može da pretvori. Nema čoveka koji je nesposoban ubiti, kad dobro znamo kakvi su sve ljudi ubijali.

Kada sam počela da pišem knjige, mnogi su iskazivali skepsu, jer ja nisam formalno bila školovana za taj posao. Zapravo, ja nisam nikada išla u školu, kao što je to normalno u današnje vreme; kada sam bila mala, negde u unutrašnjosti Engleske, moji roditelji su angažovali privatne učitelje/dadilje da mi ukažu na najosnovnije stvari koje se uče u klasičnim školama. Meni je to bilo - dovoljno. Nisam patila što nisam imala visoku školsku naobrazbu, jedino sam težila da živim što intenzivniji život.  

Moja prva knjiga (Misterija u Stajlsu) doživela je bila sudbinu prvenaca mnogih autora - šest puta je odbijana od izdavača pre nego što je objavljena, da bi ubrzo postala pravi hit.

Udala sam se u 24. godini, za avijaticara pukovnika Arčibalda Kristija. Ušla sam u taj brak iz ljubavi, svakako. Sa njim sam imala jedno dete (kćerku Rosalindu, a njen sin, Metju Pričard, postaće moj naslednik - kao moj jedini unuk; on će biti u poziciji da se hvali medju svojim drugarima kako je uvek lepo imati slavnu baku, jer su prihodi od mojih dela, kako knjiga tako i pozorišnih predstava - značajni).

Desetak godina nakon venčanja, moj vrli suprug Arči Kristi (čije prezime sam zadržala do kraja života) zatražio je razvod od mene, zato što se bio zaljubio u neku mladju ženu. Pokušavala sam da ga povratim, oči sam isplakala, ali sve uzalud. Dotle sam verovala da posedujem "mušku inteligenciju sa ženskom ćudljivošću", ali to Arčiju nije ništa značilo. Za mene je to bio težak udarac. A kada se tome doda činjenica da je u to vreme umrla i moja majka (kojoj sam bila veoma privržena), to je sve dovelo do poznate "afere mog nestanka". Nadjen je moj slupani auto pored puta, ali nije bilo ni traga ni glasa od mene. Pronadjena sam, jedanaest dana kasnije, u nekom zabitom banjskom hotelu, u kome sam bila prijavljena pod imenom moje tadašnje najveće neprijateljice na svetu - žene zbog koje me je muž napustio. Jedino objašnjenje koje sam imala za tu nesrećnu epizodu mog života bilo je da sam imala - gubitak pamćenja. Kasnije u životu nikada nisam htela da govorim o tome . Površno sam je pomenula i u svojoj "Autobiografiji". Nisam imala šta da kažem. Medjutim, taj tužni dogadjaj iz mog ličnog života doprineo je, priznajem, boljoj prodaji mojih knjiga. Svako zlo ima svoju dobru stranu, zar ne?

Sa drugim mužem imala sam više sreće. Udala sam se za Maksa Malovana, arheologa koga sam upoznala na jednom putovanju po Bliskom Istoku; bio je veoma zgodan i - 14. godina mladji od mene. Sa njim sam proživela mnoge srećne godine, uz brojna putovanja, od kojih su neka poslužila kao inspiracija za neke moje romane (Smrt na Nilu, Ubistvo u Mesopotamiji).  Dece nismo imali. Ponekad sam se šalila, na svoj račun, u vezi sa njim: "An archaeologist is the best husband any woman can have. The older she gets, the more interested he is in her". Naravno, nisam bila blesava, predosećala sam da će me, kad-tad, varati sa drugim ženama, kao što radi, izgleda, i većina drugih muškaraca koji su znatno mladji od svojih supruga. On me jeste varao, ali je ostao sa mnom do moje smrti, u 85. godini. Pada u oči koliko su bile različite moje reakcije: kada me je prvi muž prevario i ostavio zbog druge žene, bila sam na ivici nervnog sloma, na granici ludila, verujući da je život za mene izgubio svaki smisao; kada sam, u sredovečnim godinama, saznala da me drugi muž povremeno vara, pravila sam se - da ne znam,  kao da me to ne zanima. C'est la vie.

Mnogi kritičari smatraju da su, u mnoštvu mojih knjiga, najbolje "Ubistvo u Orijent ekspresu" (Murder on the Orient Express), "Smrt na Nilu" (Death on the Nile), "Ubistvo Rodžera Akrojda" (The Murder of Roger Ackroyd)  i "Deset malih crnaca" (The ten little Niggers).

Ovu poslednju knjigu mnogi smatraju mojim - kultnim romanom.

Već u svojoj prvoj detetektivskoj knjizi "Misterija u Stajlsu" (The Mysterious Affair at Styles, 1920) kreirala sam lik Herkula Poaroa, belgijskog detektiva koji živi u Britaniji; on će se pojavljivati u pedesetak mojih dela, poslednji put u "Zavesi" (Curtain, 1975). Poaro je umnogome genijalan u otkrivanju tajni. Ima jajoliku glavu, goleme brkove i maleni stas (čak je za tri inča kraći od Napoleona). Pokazuje zavidan nivo humora, kao i kulturu u ophodjenju prema damama; u poslu mu povremeno pomaže pomoćnik Hejstings, koji često ima izgled - simpatičnog glupaka. (U pitanju je dobričina, čovek sa obema nogama na zemlji, oženjen, sa decom, koji je obično neobavešten, ali doprinosi, pod rukovodstvom Poaroa, da se zapleti pozitivno reše). Nesporno je da Poaro ima briljantan um, kome je rad 'malih sivih ćelija' glavna metoda rešavanja zločina. (Mnogi čitaoci vole kada vide kako Poaro okupi oko sebe sve osumnjičene i polako rekonstruiše detalje izvršenog zločina). S druge strane, Poarou se ljudi, pre ili kasnije, do tančina ispovedaju, baš zato što je stranac, pa nekako računaju da to što pričaju njemu nije važno; očito im je, dakle, bilo lakše da se ispovedaju strancu nego nekom svom nadutom inspektoru. Mnogo putuje, ume da promatra ljude i priča sa njima tek kada je potrebno; šalje pisma, telegrafiše, istražuje, pronalazi dokaze i svedoke i otkriva neverovatne veze medju ljudima, prastare zločine i njihove aktere. Ali, posle nekog vremena, on mi je, iskreno govoreći, - dosadio. Govorila sam sebi da je on jedan „detestable, bombastic, tiresome, ego-centric little creep"! Naime, bilo mi ga je dosta i pored njegovog briljantnog uma, ali mi moji izdavači nisu dali za pravo, te su insistirali da on bude i dalje u mojim knjigama, sa obrazloženjem „da to čitaoci od mene traže i očekuju".

Druga značajna ličnost-detektivka u mojim knjigama jeste gospodjica Marpl, starija usedelica, umnogome tipičan engleski karakter; u pitanju je žena sa spoljašnjošću pahuljaste bakice;  zločine rešava mozganjem, pletući pored prozora i pomno prateći šta se okolo dešava. Dok Poaro koristi logiku i racionalne metode, Mis Marpl koristi intenzivnu koncentraciju i oštroumnu intuiciju u rešavanju zločina. Mada je ona u odnosu na Poaroa statična, to ne znači da je manje efikasna i šarmantna, pa njene 'sive ćelije', takodje, iznenadjuju i zadivljuju čitaoce. Ona će se pojaviti 17 puta u mojim knjigama, prvi put  u "Ubistvu u vikarovoj kući" (The murder at the Vicarage, 1930), a poslednji put u "Usnulom ubistvu" (Sleeping Murder, 1976) .

Oboje, Poaro i Mis Marpl, žive sami, bez porodica, s tim što je Poaro mnogo putovao, dok Mis Marpl ne napušta svoje rodno selo. Nikada se neće dogoditi da se njih dvoje u isto vreme nadju u nekoj od mojih knjiga.

Primetila sam da čitaoci više vole Poaroa od Mis Marpl, što nije slučaj sa mnom. Meni je draža Mis Marpl. Da pomenem i to da u knjigama u kojima se ne pojavljuju  ni Poaro ni Mis Marpl zločine rešavaju drugi detektivi, naravno, ali oni ni izbliza nisu postali toliko popularni.

Prilikom brojnih ekranizacija mojih knjiga, Poaroa su igrali Piter Justinov, Albert  Fini, Dejvid Sušei (Suchet) i drugi, ali je, moram priznati, Sušei nadmašivao sve. Najviše je imao uspeha kod publike, kako u filmovima tako i u TV serijama.  

Ja nemam odgovora na pitanje zašto čitaoci vole moje knjige; neka se time bave istraživači. Ono što znam jeste da pišući nastojim da sva pitanja iz zapleta dobiju odgovore, krivci (uglavnom) budu otkriveni i kažnjeni, tako da pravda pobedi. Ubistvo, koje čini osnov zapleta u mojim romanima, retko je - šokirajuće; ne volim sadističko nasladjivanje zločinom. Mada moji zločinci često prave komplikovane planove, njihova ubistva su uglavnom beskrvna, nema iživljavanja i mučenja, skoro da su bezbolna. U životu je sve moguće: najobičniji slučaj, kao i najneobičniji. Meni je, reklo bi se, sve slično. Verovatno su u pravu oni koji tvrde: „Ništa nije uvek, i sve je ponekad". S druge strane, mislim da shvatam islamske minijaturiste koji svoja dela rade po sećanju, uopšte ne gledajući stvarne konje, drveće, ljude, ali pod uslovom da je to sećanje stečeno dugogodišnjim razmišljanjem, udubljivanjem, razbijanjem glave i trudom. To sam ja radila. A ubistva se dogadjaju kao što se razni akcidenti u životu dogadjaju, pa će Poarov pomoćnik Hejstings jednom budalasto (ali ispravno)  reći da postoje zločini koji „can be helped to happen"! Baš tako. Zato i ne razvlačim mnogo oko samog ubistva, nego pišem o onome što se dogadja - posle. S druge strane, žrtva je obično neko ko nam se - ne svidja. Ujedno, žrtva je retko baš sasvim nevina, u pitanju često biva pohlepa, naivnost, a ponekad samo obična radoznalost i nebudnost. Dalje, likovi iz mojih knjiga su uglavnom dobrostojeći ljudi, sa brojnom poslugom (oh, služinčadi je svuda okolo). Ljude ponekad finansijski problemi teraju da vrše ubistva. Naime, novac može biti motiv u svakom zločinu. Obično je novac važan: ko gubi novac ako se nešto dogodi, ko dobija novac ako se nešto dogodi. To treba otkriti. Ja polako skiciram karaktere i dočaravam atmosferu raznolikih ambijenata - od tipičnog sela u Engleskoj do nekog mediteranskog letovališta ili lokaliteta na Bliskom istoku, putovanja vozom/brodom i sl. Ponekad koristim i ljudsko sujeverje, jer ima situacija u kojima izgleda da je neka 'viša sila' umešala prste u ubistvo, iako nije tako, već ubistva vrše najobičniji ljudi, oni koji se sreću u mnogim engleskim pabovima, koji u kući sa ženama mirno ispijaju čaj i čitaju Tajms i drugde. Atmosfera je važna za shvatanje ljudi, jer ljudi podležu atmosferi, recimo atmosferi mesta u kome se nalaze, kada umeju osetiti napetost ljudi, postojanje tenzija ili nagovestaj zla; ljudska priroda ima svoju mračnu stranu. A ako neke stvari ostanu nedorečene (mada mi se to retko dešava), to je zato što čovek ne može u životu dobiti objašnjenja baš za - sve tužne slučajeve što se dogode. Nastojim da mi ne bude najvažnije ono "ko je počinilac zločina?" već da što preciznije skiciram medjuljudske odnose u malim grupama ljudi, te da pritom uvodim neočekivane obrte i zagonetke; kažu da sam u tome prilično sugestivna, čak u toj meri da ponekad "zavodim" čitaoce navodeći ih da poveruju u date tragove koji mogu biti i lažni.

Naravno, svesna sam toga da su neki britanski pisci iz moje generacije (uvek se treba čuvati kolega!) bili kritični prema mom delu i meni kao literarnoj personi. Kao što je svojevremeno Niče bio drsko nazvao Žorž Sandovu "kravom za pisanje" (Nietzsche a appelé terriblement George Sand ‘la vache à écrire'), mnogi su smatrali da sam ja preaktivna (u negativnom smislu) u pisanju knjiga, kao i da u njima ima dosta manjkavosti; tako je Robert Grejvz (Graves, koji je bio prijatelj sa mnom i mojim mužem Maksom, čak sam mu i jednu svoju knjigu posvetila) rekao za moj engleski u romanima da je previše jednostavan (schoolgirlish), te da „ne umem sa detaljima", kao i da mi „niko ne može predskazati besmrtnost". Sigurna sam da se u  ovom poslednjem -  prevario, jer će se o meni govoriti i kada mene više ne bude. A kad već pominjem posvete, to uvek može biti risky posao. Zna se da je Bodler (Baudelaire) svoju zbirku „Cveće zla" posvetio, sa divljenjem i ljubavlju, nešto starijem sabratu i učitelju Teofilu Gotjeu (Gautier), a da mu ovaj, kada je Bodler umro, ni na sahranu nije došao (!), a ona topla posveta Gotjeu je (džabe) ostala za sva vremena! Da pomenem i izjavu kolege-pisca detektivskih romana Džulijana Simonsa (Julian Symons) da sam ja ''the champion deceiver of our time''.  Medjutim, pada u oči da, ma šta oni govorili o mom književnom delu, skoro svi se slažu da sam ja zasluživala popularnost koju sam imala i koja traje. Ništa mi nije palo s neba! Tako je Mardžeri Alingem (Margery Allingham), koja, takodje, piše kriminalističke romane, skrušeno priznala za mene: „Christie has entertained more people for more hours at time than any other writer of her generation".

Pri kraju života dobila sam počasnu titulu Dame ("Dame of the British Empire"), kao najveće britansko priznanje za moje delo. Bilo mi je milo.

Na kraju, mogu reći da sam bila srećna žena koja je, kako sam to negde zapisala, umela da razvije srećnu veštinu pisanja o onom što mnogi ljudi - žele čitati. To je divna sreća. Pohvale sam dobijala kako od muškaraca, tako i od žena, koje su se ponekad preterano ushićivale. Naravno, veliko hvaljenje mojih knjiga (u stilu: „Vaše mi se knjige veoma svidjaju i srećan sam što sam vas sreo", ili „Iz vaših knjiga se naslućuje da ih je pisala plemenita osoba") često me je zbunjivalo, jer nikada nisam znala šta treba da odgovorim, ali sam istovremeno bila srećna što se ljudima svidjaju moje knjige i pozorišne predstave, kao i brojni filmovi koji su po njima snimani.