Uživo iz srca revolucije - Tahrir skver petkom

- "Hello my friend, welcome to Egypt"
- "Thanks"
- "You want to buy a flag?"

Ovo je bila prva u nizu konverzacija sa ulicnim prodavcima na Tahrir skveru, simboličnom centru egipatske revolucije. Kako smo se približavali skveru umnožavao se broj preduzemljivih revolucionara. Majice, bedževi, vuvuzele, nacionalne zastave, kuvani krompir (sweet potato), narukvice sa sličicama zrtava revolucije (uber bizarre).

Svaka revolucija ima svoje ulične prodavce. U Belfastu su nam pričali da su mladi borci na obe strane u pauzama od bacanja kamenica na komšije uredno stajali u red za sladoled, kod ulicnog prodavca 200 metara niže, i vraćali se u okršaje nakon pojedenog Kaprija. Mladi Egipćani pojedu kuvani krompir (2 funte = 25 dindzi) i eto ih nazad u protestu.

Šetajući Tahrir skverom vršim poredjenje sa našom revolucijom. Njihova revolucija nema lidere. To je bila prednost u prvim danima, jer policija nije znala koga da hapsi. U ovom trenutku to je slabost, jer se ne zna ko ce da ispregovara sa vojskom oko novog izbornog zakona i promene ustava. Tahrir skver je podeljen na nekoliko paralelnih protesta. Grupe se nadmeću pevajući i grmeći u glasne megafone. Na jednoj strani ekipa iz "6. aprila", pionira protesta i pokretača Facebook stranice koja je služila za koordinaciju protesta. Na drugoj Muslim Brotherhood, najorganizovanija opoziciona grupa, smerni i verni. Sijaset drugih grupa peva svoje pesme, i kao u nekoj borbi paunova oko ženke pokušavaju da osvoje pučanstvo koje se i danas slilo na Tahrir skver u hiljadama.

"Ahmed Šafik je Mubarakov sluga!", viče govornik. "Nista nismo uradili ako nam je taj zlikovac premijer." ("Tako jeee..", uglas će protestanti.)
"Ahmed Šafik marš iz vlade!" viče ovaj. ("Ahmed Šafik marš iz vlade" viču svi uglas)

Trideset metara dalje bubanj udara transični ritam i gomila igra pevajuci "Digni glavu visoko, ti si Egipćanin". Prosek godina - 14. Većina zavijena u egipatske zastave, sa egipatskim nacionalnim bojama na obrazima i narukvicama. Poput kvazi-hrišćanskih brojanica u Srbiji, sve sa nacionalnim bojama je super-popularno. Zastave okačene na svakoj zgradi, na prozorima kuca i automobila. Kao dan zastave u Prištini. Nacionalni ponos kulja na sve strane. Svi bi da pričaju sa nama, jer smo očigledno retki stranci na trgu.

"Kako vam se svidja ovde?"
"Jeste nas gledali na TVu? Ova naša televizija samo laze, ništa im ne verujte"

Znamo sine, zato smo mi našu podložili 5. oktobra. Ipak, Egipćani su to odradili šmekerskije. Desetine hiljada ljudi je opkolilo zgradu televizije i nije nikom dozvolilo da udje. Nakon nekog vremena nije imao ko da uredjuje program tako da su kamermani usmerili kamere prema Tahrir skveru (500 metara dalje) uključili live feed i napustili zgradu.

No bilo je dosta i paljevine. Tik pored zgrade nacionalne televizije je višespratnica u kojoj vise nema zivota - sedište Nacionalne Demokratske Partije, jedine i najdemokratskije partije Egipta, do nedavno. Partija je nastala u vreme prethodnog predsednika Anvara Sadata, i ličila je na omnipotentne partije istočnog bloka - glomazna i beskorisna, baš kao i zgrada u kojoj je bila smeštena.

U ponedeljak smo se sreli sa visokim dužnosnikom partije, nekadašnjim šefom tima za razvoj a sadašnjim članom najužeg rukovodstva:

"Jasno nam je da su se odnosi promenili, tako da ne očekujemo da pobedimo na sledećim izborima. Ipak, na zahtev članova (sic!) rešili smo da promenimo ime i logo stranke, mada je g. Mubarak i dalje predsednik stranke"

Ja sam inače ovde u jednoj kraćoj misiji, zajedno sa veteranima demokratske revolucije u Čileu, kao i sa još nekoliko učesnika iz Turske, Rumunije i Kanade. Srećemo se sa aktivistima, članovima stranaka i gradjanskim organizacijama. Egipat se u ovom trenutku nalazi u interesantnoj fazi, sličnoj našoj odmah nakon 5. oktobra. Predsednik je van igre i nema šanse za povratak. Ipak, ceo sistem je i dalje tu, i borba još uvek nije završena. Uloga naše misije je da Egipćanima predstavimo svoja iskustva sa demokratskom tranzicijom i ponudimo savete.

Najzanimljiviji susreti su sa omladinom okupljenom oko organizacije 6. april. To je ekipa koja je putovala u Beograd kod Canvas-ovaca na obuku iz nenasilne borbe. Čim sam im rekao da sam iz Srbije dobio sam tretman super-zvezde. Taj Canvas-ov priručnik je bio stvarno vrlo bitna karika u revoluciji, i treba im skinuti kapu za sve dosadašnje uspehe (Liban, Gruzija itd). Dok gledamo kako se broj žrtava u Libiji penje na nekoliko hiljada shvatamo koliko je tih egipatskih sedamdeset zrtava u zemlji od 85 miliona ljudi za svaku pohvalu.

Ipak, ceo taj omladinski front je dosta zbunjen u vezi s nastavkom borbe. Prvo, podelili su se na mnogo grupacija. Revoluciona Omladinska Koalicija ne zeli da čuje za Revolucionu Omladinsku Uniju. Postoji bar pet koalicija koje se sve zovu 25. januar (dan kad su počele demonstracije). Svi hoće promene sad i odmah, ali niko ne zna sta tačno treba da se uradi sutra, sta preksutra a šta sledeće nedelje. Ljudi dolaze na svakave originalne ideje. Jedna ekipa je počela da farba sve ograde u komšiluku, drugi čiste ulice i sredjuju travnjake. Ljudi zaista osećaju da se sve menja i hoće da krenu ispočetka.

Najbolja ilustracija je čistačica koja radi u ogranku naše organizacije u Kairu, koju lokalni policajac vec sedam godina smara pitanjima - ko vam je u kancelariji? S kim se sastajate? Prošle nedelje se na slični pitanje okrenula i rekla - ne moram ja tebi ništa da odgovaram!

More power to you, sista'.