EINE KLEINE NACHTKLINIK

Dragi tata,

Kao dobra ćerka, održavam obećanje i šaljem Ti raport sa svog prvog dežurstva iz predmeta Osnovi kliničke prakse. Jedna grupa je otišla na hirurgiju i smorila se totalno, samo su se muvali okolo i ništa nisu videli, šetali ih po hodnicima a u salu su ih pustili samo do vrata, da ne smetaju.  Pssst, i svi puše u lekarskoj sobi, kažu...Tomici za dušu.  Izgleda da je tu, za dušu, bilo još nekih stvari sa ukusom dima ali nisam sigurna, da ne grešim dušu.

Moja grupa, nas četvoro, dobila je Prijemno na Neuropsihijatriji. Bili smo besni, ošekivali smo priliku da damo neku injekciju, možda neko sitno šivenje, makar zavoj, a ono lekarska soba sa deset kompjutera i dva bradata lika, jedan igra igrice, drugi se nešto dopisuje i svadja se sa ekranom, pomislila sam da bloguje, garant, tako me podsetio na Tebe, ha, ha..

A onda, kad su glave već počele da nam padaju u krilo, sirene! Ali ne one Auuu ...AuuuuA...Hitne pomoći nego one Ni-Na, Ni-na..policijske.

Dva micoša uvode nekog prosedog, kratko podšišanog,  osrednje gasiranog koji , prilično promuklim glasom, viče Neću imunitet, neću imunitet!

Onaj doca koji je igrao igrice, ne skrećući pogled sa ekrana, reži na pridošlice: “Šta ste doveli ovog, vodite ga na imunologiju, ako sad ima nekog tamo”!

“Nemoj doktore”, kaže stariji pajkan,“ za ovde je, znam takve, celo veče ponavlja  Lepo sam im rekao da samo malo kraduckaju, dajte mu nešto...”.

“ A ja Tebi da kažem, znam i ja takve, taj je za vas a ne za nas, takvi se samo prave da su ludi. Mi ih smirimo na par dana a oni posle po starom.  Jedino vi možete da ih smirite, bar na nekoliko godina, za takve ste vi bolji doktori od nas. Ajd zdravo, vidiš da imam posla”. 

“Pa šta ću sad sa njim, doktore, pobogu”?

“ Isto što i sto puta ranije, odvezi ga kući i zaboravi ga. A ako si, konačno, rešio da radiš svoj posao, odvedi ga u stanicu, veži ga za radijator kao što radiš sa običnim lopovima i baci ključ. Posle idi kući i spavaj mirno, kao neko ko je obavio svoje. U protivnom, jednog dana će Tebe da dovedu ovde, ako pre toga ne zaglaviš na kardiologiji”.

Ne znam gde su ga odveli, čuo se samo tihi zvuk motora na pola gasa, kao kad šofer ne zna na koju će stranu.

Sledeći slučaj mi je potpuno nejasan. Došla žena u najboljim godinama, taksijem,  kaže da nije htela sama da vozi, mnogo joj se tresu ruke, iznervirala se , al` pazi sad ovo,  celo popodne je proganja Ivo Andrić i viče Prokleta avlija, prokleta avlija..Onaj drugi doca, onaj što se svadjao sa kompom, pokušao malo da je smiri i da vidi u čemu je stvar, zbilja fina žena, vidi se da se maksimalno kontroliše, samo nekako tiho, kroz zube, ponavlja da joj je bilo bolje dok je bila fizička radnica ( snimi rodnu ravnopravnost) a ne izgleda tako, nekako mi više liči na nekog iz višeg društvenog sloja, ne znam šta radi, nije rekla, ili ja nisam čula jer je u sobu, bez kucanja, ušao tehničar iz Hitne pomoći i uveo, vodeći ga za ruku, ozbiljno, kao da je dete, jednog čoveka prostodušnog izraza lica, koji kao da nije baš znao gde se nalazi. Kad ga je ona fina žena ugledala, naglo je ustala i brzo otišla, kao da nije htela da se sretne sa njim, mora biti da se odnekud poznaju.

A ovaj novopridošli je bio baš fora. Prvo je pričao da je, kao, bio general,  pa ga penzionisali a on uvideo da nije za penziju, može on još da doprinese, pa otišao u politiku. Tamo doprinosio jedno vreme, nudio i život, valjda je mislio da će opet malo da generališe, pa više nije mogao da čeka i promenio klub( malo konfuzno deluje, kakav sad klub, nešto pomešao ) ali tamo Pravilo službe na engleskom, ne razume on to, iako je na ćirilici. Galimatijas! I sad se vratio u staro društvo ali umire od straha šta će da mu kaže bivši i ponovni šef kad se vrati sa službenog puta. Da mu ne traži onaj nudjeni život?  I tako ga doveli ovi iz Hitnjaka, da mu se da neki anksiolitik, da ne skoči kroz prozor, od straha.

I tu se doca iskida od smeha( potpuno neetički, mislim, kako da se podsmeva pacijentu)  I posla ga u Intervencije da mu daju Bensedin a nama reče: “Kakvo skakanje kroz prozor, taj bi do dole zalutao! Kakav general i političar, taj je prvo prodavao krompir na pijaci za nekog nakupca ali krompir bio jeftin pa mu bila mala zarada, on predje kod drugog gazde da prodaje banane, banane ako ne prodaš za tri dana ode cena dole, kome ovakav smušen nekom nešto da proda, nije zaradio ni za vodu, sad krompir poskupeo, bilo na televiziji, vi i tako ne idete na pijacu pa ne znate,  i čovek ponovo  promenio tezgu,  sad bi opet da prodaje krompir”.

Ja se bojim da je doktor malo prebrzo dao dijagnozu ali mi neprijatno da kažem.  Ani nije neprijatno, ona samo naivno zatrepće plavim okicama pa pravo u rebra (navikla na doktore, I mama I tata profani na našem faku): “ Izvin`te, je l` Vi poznajete pacijenta od ranije i na kojoj pijaci on radi, jes` da je malo smušen, ali šta ako ima u njegovoj priči i nešto tačno, možda, da smo stekli malo dublji uvid u njegovo stanje..”?

“ Ne znam njega lično ali znam takve. Ima ih koliko hoćete, a trguju na onoj pijaci preko puta Pionirskog parka, onoj sa kupolom. Na tezgama su krompiri i banane a ispod tezgi se trguje živim ljudima, na veliko. I nisu svi smušeni kao ovaj, ima tu pravih majstora, ugladjenih, slatkorečivih, ali samo mali broj prodaje svoju robu. Većina prodaje za nekog nakupca koga i ne znamo. Zato je krompir onoliko skup a život jeftin, zato što se na robu ispod tezge ne plaća nikakav porez”.

I tu nam doktor okrenu ledja I zabi nos u ekran. Za to vreme, onaj drugi nije ni prekidao svoje igrice.

I to Ti je to.