Čišćenje

Već petnaestak godina, dva puta godišnje, sam sebi zacrtam period čišćenja. Jednom u proleće (nikada precizno odredjeno) i jednom u kasnu jesen (posle kćerkinog rodjendana - od oko 10. novembra pa negde do Nove godine), postavim sebi poseban režim sa namerom da svoje raznim masnoćama i štetnim materijama opterećeno telo vratim u zdraviji status.

Otkud ovo?

Imam prijatelja, bolje reći poznanika (prolazili smo razne faze poznanstva), koga sam sreo 1984. godine. Bili smo prilično slične gradje - visina nešto preko 190cm, težina oko 93 kilograma. Već krajem devedesetih, on je prešišao stotku. Uveliko. Danas, mislim da ima preko 140 kilograma. Deca po busevima zovu ga "dete od kita".

Videvši ga toliko velikog, razmislio sam i shvatio da se nije ugojio 20 kilograma za mesec dana. Dobijao je 3 - 4 svake godine. Malo po malo, nikada drastično, ali krajnji rezultat je strašan.

Šta da ja onda radim? Da prestanem da jedem i pijem nije rešenje. Ko će, bre da se odrekne svih divnih djakonija, zalivenih domaćom rakijicom, hladnim pivcem ili rujnim vinom? Rešenje se nametnulo samo: živeću normalno, ali ću s vremena na vreme napraviti pauzu i pročistiti se.

Ne samo da mi je zdrav razum ukazivao na ovakvu odluku, nego se jednog jutra probudih, posle iscrpljujućeg perioda ždranja i odgovarajućeg zalivanja, dahćući kao ker na letnjem suncu, i rekoh sebi: E, sada je dosta.

Od onda, kao što rekoh, dva puta godišnje, pravim pauzu od po oko mesec i po dana. Preciznije rečeno: tri meseca godišnje. Ili, još jasnije: četvrtina života, poslednjih petnaestak godina.

Kako ja to radim?

Ništa naučno. Mislim da svako zna šta ga goji, ili šta smeta njegovom/njenom zdravlju. U mom slučaju, to znači rakijica ili dve pred ručak, mezence za razradu teme, onda jaka i masna hrana, kao što priliči našem podneblju, pojačana ljutim papričicama, posoljena i pobiberena, pa pivo ili dva uz jelo, i dobra, velika, jaka kafa na kraju (srećom, ne volim slatkiše, inače bi bila potpuna propast). I tako nekoliko puta na dan.

Dakle, rešenje je jednostavno. Izbacim alkohol (od pre neku godinu po savetu prijatelja dozvolim sebi kašu crnog vina dnevno - ono razbija mast), slano, ljuto i začinjeno (ko će da jede hranu ako je bljutava), kafu (kada je popijem posle jela kao da sam otvorio kavernu u stomaku), ne doručkujem (to i ovako vrlo retko radim - što kasnije mašina počne da radi to manje traži), i prilično pazim šta jedem.

Kako ide?

Moram da priznam, nemam nikakvih problema. Sve je ipak u glavi. Kada rešim, sve je jednostavno. Nemam nikakvu želju. Preda mnom (koji mnogo voli pivo), mogu se polivati hmeljnom tekućinom - ništa me ne dotiče. Kako manje jedem i opterećujem se, osećam se veoma lako. Ne spava mi se, radim do kasno u noć a ustajem rano, osećam kao da ću da poletim.

A hrane ima takve da se ima od čega živeti. Uživam u salatama, supicama, voću. Pogine i neka sarma, ali sve umereno.

Razmišljao sam da promenim ritam, da postim dan-dva nedeljno ili jednu nedelju mesečno. Izgleda lakše nego celih 40-tak dana u cugu. Medjutim, ne ide. Slaba je ta odluka. Ili - ili. Nije mi problem da se rešim i da se pridržavam odluke. Mnogo je teže malo po malo se kontrolisati.

Rezultat?

Prve dve nedelje, ne vidi se razlika. Valjda trošim one baš nagomilane zalihe. Kaže moj drug Raša da organizam ima generacijama stečeno sećanje na glad i instiktivno negde u razne ćoškove sakriva masnoće "zlu ne trebalo". E, to polako nestane, a da se i ne vidi. Onda počne stvarno topljenje. Svako jutro osećam kako sam lakši i lakši, tanji i tanji.

Dok sam bio mladji, gubio sam i po 14 kilograma za mesec i po dana. Tura koju sam u petak završio odnela je 8 - 9 kilograma. Od sreće sam ljubio ženu, brata i snaju koji su mi bili najbliži kada se izmerih.

Samo jednom, prošle godine kada sam propustio prolećnu turu, prešao sam 100 kilograma. Dakle, sjajno se održavam!

I dalje?

Ostajem kod ovog ritma. Sada ću da se upropastim božićima, novim godinama, slavom svojom i susretima sa prijateljima, ali već u martu eto mene na novom čišćenju.