The Blog of a Nobody (IV)

                                       На кантару људске радозналости, оно што сви знају, мери се упола цене (Предраг Брајовић: Под сенком крила)

Zovem se David Herbert, skraćeno Bert. Kažu da sam jedan od značajnijih engleskih pisaca. Tako je Oldus Haksli, kolega po peru i jedan od mojih retkih dragih prijatelja, jednom zapisao da sam svakako bio medju pet (ostali su Prust, Žid, Kafka i Hemingvej) važnih pisaca našeg vremena (five obviously significant and important contemporary writers). Medjutim, ono što mene, za široko čitalaštvo, razlikuje od većine dobrih engleskih pisaca, a ima ih mnogo, jeste to što sam ja u svojim delima govorio otvorenije o nečemu što su oni uglavnom izbegavali - o punoj ljudskoj seksualnosti.  Pritom, čudio sam se zašto su Englezi, u usporedbi sa drugim velikim narodima, toliko neiskreni u pogledu pisanja o seksu. Zabranjivali su više puta moje knjige, i to kako romane tako i pesme, a i jednu (jedinu) izložbu mojih slika (koju je pre toga videlo preko 13.000 posetilaca u Londonu), ne obraćajući pažnju na siže i značenje, ili na ma šta drugo. Bilo kako bilo, sa svojim urodjenim snažnim umetničkim temperamentom, što mi nisu osporavali ni najozbiljniji kritičari, angažovao sam se svim svojim bićem u svom stvaralaštvu romanopisca, pesnika, pripovedača, putopisca, prevodioca i slikara. Ali, nisu me voleli u domovini, pa sam bio primoran provesti veći deo života u tudjini; tamo ću i umreti, u 44. godini.

Niskog sam roda, od oca rudara i majke učiteljice. Nije bilo uobičajeno da se učiteljice udaju za polupismene rudare, pa ipak je moja majka bila našla za shodno da podje za  mog oca, privučena njegovom fizičkom lepotom i zdravom senzualnošću, te vedrinom duha (Was he a handsome young whipper-snapper? - pitao sam se, ali mnogo, mnogo kasnije). Neko vreme brak je dobro funkcionisao, pa su izrodili - petoro dece. A onda se nešto u mojoj majci preokrenulo; počela se, ponajviše iz probudjenih snobovskih poriva, gaditi svog braka, te je bukvalno šutnula mog oca, oteravši ga iz kuće kao što čovek izbaci stare, iznošene cipele. Preuzela je sama svu brigu o deci, sa dubokim uverenjem da će joj deca, kada odrastu, pružiti ono što nije našla - kod svog muža! Pritom je decu počela huškati protiv oca, pa se on, odbačen od žene i dece, zapustio - odajući se alkoholu. Tako sam ja, pod jakim majčinim uticajem, ne mogavši da shvatim kompleksan položaj svog oca, dugo bio veoma privržen majci, do obožavanja, a oca sam mrzeo iz dna duše. O tom sukobu u porodici govoriću u jednom od svojih poznatijih romana, pod nazivom ‘Sinovi i ljubavnici', ukazujući na kobnu ulogu moje majke u zarobljavanju mog duha i nastojanju da me učini svojim svojevrsnim - ljubavnikom. (Teorija o tzv. Edipovom kompleksu, šta god to značilo, pojavila se kasnije). A majčin stav prema meni ne samo da je uticao na moje neprijateljstvo prema ocu, već i na moj pretežno neodredjeni odnos prema devojkama, koje sam kao mladić simpatisao.

Kada je majka umrla, i kada se moja mržnja prema ocu nekako sama od sebe istanjila (čak sam, pri kraju ‘Sinova i ljubavnika', o njemu govorio sa stidljivim simpatijama), ja sam počeo raditi na punom osamostaljivanju svoje sopstvene ličnosti. Veliki je to osećaj kada počnete da se osećate kao - slobodan čovek.

A onda, u 26. godini, dogodilo mi se nešto što ni u svojoj najbujnijoj mašti nisam mogao predvideti. Upoznao sam suprugu jednog mog profesora, Nemicu po rodjenju, plemićkog roda. Bila je šest godina starija od mene. Otišao sam sa namerom da razgovaram sa profesorom; on nije bio tamo i Frida me je, sa vragolastim osmehom, pozvala "da udjem i sačekam profesora". Tada, nakon dvadesetak minuta od poznanstva, ona me je bukvalno odvukla u - krevet. Bio je to moj prvi put. Nabila se na mene i nije silazila sat i po, a meni - mladom i divljem - nije padao ni da sam hteo. Skoro da sam se ukocio go u krevetu u istom polozaju toliko vremena. Naravno, ja sam znao, kao što su znali i vrapci na grani, da je ona, pored svog muža, uvaženog univerzitetskog profesora sa kojim je imala troje male dece, istovremeno održavala veze sa mnogim muškarcima, ali nisam očekivao da će se iz našeg prvog susreta dogoditi to što se dogodilo: da će se razviti - ljubav i voditi u brak. Naime, tom prilikom moja draga Frida donela je odluku da napusti muža i decu i pobegne sa mnom, u inostranstvo. Time je započeo naš lutalački život. (Venčaćemo se dve godine kasnije, kada se njen suprug, teška srca, konačno složio da joj da razvod, s tim  što je on zadržao njihovu decu). Tako je Frida postala moja supruga i velika saradnica, snažna inspiracija ali i moja Nemesis. Govorio sam sebi: "God, how I love her-- and the agony of it".

Da pomenem i to da su u pravu neki moji biografi kada su primetili da sam za pridobijanje Fridine ljubavi morao platiti odredjenu cenu, te da je ona, već prilikom našeg medenog meseca, davala slobodu sebi da spava i sa - drugim muškarcima. (Sećam se da je jedan pisao: Frieda's love came at a price though. On their  honeymoon, Frieda had affairs with other men to prove her freedom).

Bilo je mnogo kontraverzi oko našeg braka. A kako se približavao Prvi svetski rat, nailazili smo, putujući po Evropi, na veliku netoleranciju, kako zbog našeg posebnog načina života, tako i zbog činjenice da je Frida bila - Nemica po rodjenju. (Mene su, kada smo se vratili u Englesku, i hapsili zbog toga; najpre, nisu nam dali da emigriramo, a onda su nam, nešto kasnije, stavili do znanja da je najbolje da napustimo zemlju). Tako smo morali pobeći iz Engleske i početi lutanje svetom, koje će se nastaviti do moje smrti (pretežno Italija, ali i daleki krajevi kao Sri Lanka, Australija, Novi Zeland, Tahiti, Meksiko, pre nego što smo se skrasili u SAD, na neko vreme). Nije nam bilo lako u tom dobrovoljnom izgnanstvu, a nemaština nas je, manje ili više, svuda pratila.

Frida, žena naglašene lepote i čvrste volje, i pored toga što je tokom našeg braka imala mnogo veza s drugim muškarcima, ostala je, dakle, sa mnom do kraja mog života, a nije joj bilo nimalo lako živeti sa mnom, pogotovu ako se uzme u obzir da sam ja u drugom delu svog kratkog života počeo ozbiljno poboljevati. Brak sa mnom bio je veliki Fridin životni poduhvat, toga sam bio svestan, te sam je ja, na svom samrtničkom odru, jednog trenutka pogledao sa produženim osećajem da je ona bila moja - dobra supruga, svakako najbolja kakvu sam ja zasluživao. Voleo sam Fridu. 

Pisao sam mnogo. Pritom, ja sam od onih pisaca koji mešaju svoj lični život i svoje delo. To je navodilo neke kritičare da, osudjujući moj način života, olako protegnu svoj negativan stav i na moje stvaralaštvo. Neka im je alal (negde sam pročitao da ovo dolazi od arapskog "halal", kada se pristaje na nešto i ako je nevoljno). Moj odgovor je bio da ja nisam mogao drukčije.

Medju više mojih romana, mene najviše pamte, pored već pomenutih ‘Sinova i ljubavnika', po ‘Dugi' i ‘Zaljubljenim ženama', a naročito po - ‘Ljubavniku ledi Četerli'. Ovaj poslednji nije moj najbolji roman, ali je bio kruna moje književničke delatnosti, te je,  izgleda, najpoznatiji u svetu. 

Roman ‘Duga', čim je objavljen, uzburkao je duhove zbog upotrebe prostih reči i otvorenog opisivanja seksualnih odnosa izmedju nekih likova. Bilo je i nagoveštaja mogućih homoseksualnih odnosa, kako izmedju muškaraca, tako i medju ženama. Stoga je knjiga ocenjena kao nepristojna, te je izvršena plenidba knjige uz javno spaljivanje hiljadu primeraka. Kasnije, biće zabranjen i ‘Ljubavnik ledi Četerli', o čemu će se govoriti širom planete, ali i zbirka pesma ‘Dani i noći' (Pansies),  kao i jedna izložba mojih slika, što sam pomenuo na početku. (Zaplenjene slike su mi naknadno vraćene, pod uslovom da više nikada ne budu izlagane u Engleskoj. I nisu.). Srećom, ‘Zaljubljene žene' nisu bile zabranjene, smatralo se da su bile manje "agresivno seksualne", iako su mnogima naročito smetali opis famoznog rvanja dvojice protagonista "in the nude" i Berkinova opaska o smokvi (suggestive dinner-table trick with a fig).  

                 

Moja osnovna preokupacija u pisanju bila je da istražujem mogućnosti za život u okolnostima nove industrijalizacije u Engleskoj. Posebno sam se bavio odnosima muškarca i žene.  Insistiranje na seksualnim aktivnostima, mada je delovalo šokirajuće u ono vreme, poticalo je iz mog ličnog načina razmišljanja i bivstvovanja; smatrao sam da povećana fizička intimnost medju bićima treba da obnovi značaj našeg tela i stvori novu ravnotežu izmedju tela i duše. Telo mi je postalo važnije od duše (pritom mislim na dušu u hrišćanskom smislu).  

U pismu jednom prijatelju pisao sam: „Moja velika religija je vera u krv i telo kao mudrije od intelekta. Mi možemo pogrešiti našim umom, ali ono što naša krv oseća, veruje i kaže je uvek - istinito... Ja samo želim da dam odgovor svoje krvi, neposredno i bez površnog mešanja uma ili morala, ili bilo čega drugog".  To će biti okosnica mojih psiholoških analiza u mojim knjigama, istraživanje ljudi kao primarno impulsivnih i instinktnih bića, u čemu racionalnost igra tek - neznatnu ulogu. Ono što krv oseća, veruje i govori, uvek je istina. U čoveku treba da se oseća ritam prirode, verovao sam, a preveliki intelekt nas odvaja od prirode. I sam naslov 'Duge' imao je simboliku, jer je duga trebalo da predstavlja spajanje i izmirenje izmedju suprotnih polova, muškog i ženskog, ali i izmirenje izmedju fizičkog i duhovnog u bićima. Žene sam najčešće video kao nosioce radnje, s tim da preko žena muškarci dobijaju svoje ispunjenje. Medjutim, i muškarci imaju značajne uloge: dužni su da u bračnoj vezi omoguće ženama da osete unutrašnju punoću, s tim da to ne bude na uštrb njihove samostalnosti u delanju. Samo se slabići odlikuju manijačnom voljom za vlašću nad ženama.  

S druge strane, interesovao sam se za još jednu dimenziju odnosa medju ljudskim bićima. Veoma prisno sam doticao (reklo bi se ponekad i suviše intimno) i prijateljstva izmedju dva muškarca, a nešto redje i izmedju dve žene; toj temi sam se često vraćao. Tako, i pored zagovaranja „zdravog odnosa izmedju žene i muškarca", uvidjao sam da takav odnos ne rešava sve, odnosno da ima situacija u kojima je muškarcu potreban - muškarac da bi se dokraja izrazio, osetio punoću i našao sebe u potpunosti. Taj odnos muškarca prema muškarcu, ta želja za ostvarenjem  večne veze (an "eternal union with a man") provlači se kroz neka moja dela, što su neki smatrali da se nalazi na granici - homoseksualnih sklonosti. Ja to nisam tako doživljavao. Tom pitanju jesam, dakle, pridavao značaja, naročito u mojim najuspelijim knjigama 'Dugi' i 'Zaljubljenim ženama', ali priznajem da nisam uspevao da ga do kraja rešim, ako krajnjeg rešenja uopšte ima. Tačno je i to, što beleže neki moji kritičari, da sam u pismu jednom svom prijatelju (a ja sam voleo da pišem pisma) iznosio da nesumnjivo ima dosta velikih ljudi koji su naginjali homoseksualnosti („I should like to know why nearly every man that approaches greatness tends to homosexuality, whether he admits it or not"), ali to ne mora ništa da znači. Znam još i da neki vole da citiraju moju izreku da sam, kao šesnaestogodišnjak, bio ludo zaljubljen u jednog mladog rudara, koji je stanovao u susedstvu, te da mi je to ostalo u lepoj uspomeni ("I believe the nearest I've come to perfect love was with a young coal-miner when I was about 16"). I to ne mora ništa da znači, jer je Bajron u 17. godini bio ludo zaljubljen u mladića Džona Edlestona, pa mu nije smetalo da spava sa preko 300 žena!Naravno, nekima je smetalo i moje tvrdoglavo pitanje iz 'Zaljubljenih žena' o mogućnosti postojanja dve vrste ljubavi ("Can't we have two kinds of love?"). Sve je to bilo rukovodjeno mojom aspiracijom da prikažem čovekovu želju ka što višim stepenom ljubavi (The real message is about higher love), što varira od čoveka do čoveka.Neki su videli moju homoseksualnu predispoziciju i u tome što sam ponekad slobodno pisao o tzv. muškoj ljubavi: "I believe in what Whitman calls manly love, the real implicite reliance of one man to antoher; as sacred a unison as marriage: only it must be deeper, more ultimate than emotion and personality, cool separateness and yet the ultimate radiance". Medjutim, ne sme se zaboraviti da, mada su me privlačili izuzetni muškarci, ljubavne veze imao sam samo sa ženama; kao i da sam ja bio srećno oženjen čovek, sa Fridom, do kraja svog života. (Primetno je da su me neki, posle moje smrti, olako uvrstili u listu tzv. Svetskih poznatih biseksualaca, na kojoj su još Man, Mišima, Vajld, Žid, Rembo, Vitman, Flober, Markiz de Sad, Simona de Bovoar, Margerita Jursenar, Marina Cvetajeva, Katarina Mensfild, Patriša Hajsmit, Fransoaza Sagan i dr.).

Da kažem sada nešto o mom poslednjem romanu, ‘Ljubavniku ledi Četerli'. Napisao sam ga, na dve godine pre smrti, u jednom piktoresknom selu blizu prelepe Firence. Objavljen je tamo, u privatnoj režiji, a zatim u Parizu i drugde. Svuda je izazvao "succès de scandale", ali se tražio, što je meni i Fridi, pre pojave piratskih izdanja, donelo odredjena sredstva. Medjutim, bilo mi je uvredljivo i bolno da vidim kako je roman cenzurisan zbog moje neprestane potrebe da izjednačujem seksualnost sa osećanjima, odnosno mog stava prema seksu. Neki su pisali: ‘As for Lawrence himself, he has become almost totally synonymous with sex - an earthy, unrestrained, would-you-let-your-servants-read-it kind of sex, that is against the sniggering Carry-On-Tradition of the British psyche'. Drugi su dodavali: ‘And we all know and love Lady Chatterly..... Lawrance smashed through the closet sexuality of middle England and said - CUNT!!!!'. Naime, oni dokoni izbrojali su da sam u knjizi deset puta upotrebio reč pička (cunt), dok je, recimo, Džejms Džojs, prvi od velikih pisaca XX veka, upotrebio tu reč u svom kultnom romanu "Uliksu" - samo jednom. U Engleskoj, famozni sud Old Bailey je, prilikom donošenja zabrane, prosudio da je u pitanju "a thoroughly nasty book". Takodje, knjiga je bila zabranjena i u SAD i još nekim drugim zemljama, pa su se piratska izdanja prodavala "ispod ruke". (Do njenog štampanja u Vel. Britaniji doći će tek tridesetak godina posle moje smrti, oko 1960. godine, i to posle vodjenje sudskog spora na kome su morali mnogi poznati pisci dokazivati "da se radi o umetničkom delu, a ne o pornografiji").

Žao mi je što je ta knjiga toliko napadana i pogrešno tumačena, kojoj su čak i dobri kritičari, u svojoj zaslepljenosti, osporavali svaku vrednost, smatrajući je previše - skandaloznom. U pitanju je, iskreno govoreći, jedna od mojih najharmoničnijih tvorevina, ali i jedna od najiskrenijih (one of the sanest books written on men-women relations). To je lepa pesma prezrenoj fizičkoj ljubavi muškarca i žene, koja ih uzdiže do najviše duhovnosti, spasavajući ih, time, od sopstvenog propadanja. Za razliku od Tolstoja i Flobera, čije junakinje (Ana Karenjina i Gospodja Bovari) tragično završavaju, moja junakinja Koni Četerli biva, na kraju, srećna žena, pred kojom tek predstoji novi život. Svoje čudjenje iznosio sam Oldusu Haksliju: "They are furious in that office that I publish my novel . . . It seems to make 'em all very mad. Why, in God's name? One would think I advocated sheer perversity: instead of merely saying merely natural things".

Praveći lik lugara Melorsa ja sam uglavnom mislio na - svog oca. Time sam, duboko u svojoj duši, okajavao svoje grehe prema njemu, žaleći zbog svoje neopravdane mržnje prema tom čoveku i bola koji sam mu, kao "majčino dete", zadavao. Zato sam ga, eto, ugradio u jedan od glavnih likova mog poslednjeg velikog romana. Naravno, svakome dobronamernome će pasti u oči da je Melors, moj "noble sauvage", u stvari obrazovan čovek iz donjeg sloja društva, neko ko nije nimalo glup, niti neosetljiv.

Pošto su me mnogi bezočno napadali za opscenost, u svom eseju „Pornografija i bestidnost"  (Pornography and Obscenity) dao sam neka neophodna objašnjenja, koliko sam mogao. Pokušavao sam da objasnim da moje delo nije nemoralno već iskreno, te da može vredjati osećanja samo - lažnim puritancima. Počeo sam sa ovim običnim rečima: „Odredjenje reči pornografija i bestidnost zavisi isključivo od pojedinca i od ličnog ugla posmatranja stvari. Ono što je za jednoga pornografija, za drugoga je samo smeh genija". Upravo tako sam rekao: The laughter of genius! Jer, greše oni kritičari umetnosti i drugi koji nastoje da nas ubede da knjige i slike, u kojima ima ‘seksepila', jesu ipso facto rdjave knjige/rdjave slike. To je licemerje: polovina velikih pesama, slika, muzičkih dela svoju veličinu duguje lepoti svog - seksepila. Slike Ticijana ili Renoara, ‘Pesma nad pesmama', ‘Džejn Ejr', Mocartova muzika... Meni se, recimo, čini da se ‘Džejn Ejr' približava pornografiji, dok mi je Bokačo uvek izgledao svež i zdrav... Vagnerov ‘Tristan i Izolda' mi izgleda sasvim blizak pornografiji, baš kao i pojedine vrlo slavne hrišćanske himne...  Da nema licemerja, ne bi bilo ni pornografije".

                   

Nakon mnogo lutanja svetom, jedna američka bogatašica ponudila mi je vilu u Taosu, (Novi Meksiko), u SAD. Ideja je bila da pokušam osnovati nekakvu utopijsku zajednicu, u tom kraju koji su pretežno naseljavali Pueblo Indijanci. Trampio sam rukopis romana ‘Sinovi i ljubavnici',  za to imanje, sa uverenjem da ćemo Frida i ja provesti ostatke naših života tamo. Medjutim, ostao sam samo dve godine, kada sam, zbog pogoršanja moje bolesti, morao da se vratim u Evropu, radi lečenja, a tamo ću u Vansu (Francuska) i - umreti. Da pomenem da sam za vreme boravka u Taosu često obilazio okolinu i Meksiko, te sam upoznao mnoge jednostavne ljude, koji su poslužili kao inspiracija za neke moje knjige (u prvom redu za 'Pernatu zmiju'), u kom delu sam zagovarao ideju da se ratom uništena Evropa ponovo može uzdignuti samo na religioznim osnovama, a pošto je hrišćanstvo već bilo istrošeno, predlagao sam da svaki region treba da se vrati svojoj prvobitnoj religioznoj tradiciji. Tako bi hrišćanstvo i zapadna demokratija bili zamenjeni sa misticizmom i nekim oblikom političke diktature.

Da pomenem dva velika prijateljstva. Frida i ja povremeno smo se družili sa književnim parom Džon Midlton Mari (Murray) - Katarina Mensfild. (Oni su, sticajem okolnosti, bili i naši venčani kumovi). Njih dvoje poslužili su mi u skiciranju likova para Džerald - Gudrun, u ‘Zaljubljenim ženama' (dok je par Berkin - Ursula baziran na mom ličnom odnosu sa Fridom).  Katarina, briljantna književnica, koja je, na nesreću, umrla u 34. godini od boljke koja će i mene u grob oterati, uvek se iznova čudila za moje i Fridine neskrivene žestoke svadje, koje su se ponekad pretvarale u ono „tukli su se i za kosu vukli". Pisala je: „I don't know which disgusts one worse when they are loving and playing with each other, or when they are roaring at each other and he is pulling out Frieda's hair and saying 'I'll cut your bloody throat, you bitch'". Katarina, lično, nije krila svoju naklonost prema meni (govorila je: ‘Bert and I are unthinkably alike'); ja sam, sa svoje strane, pokazivao naklonost prema Mariju, u pustoj želji da bismo nas dvojica mogli iskovati "bratsku krvnu vezu" (a ‘blood brother bond'), a on je povremeno išao u krevet sa - Fridom.

Medjutim, kao što sam ranije pomenuo, najznačajnije prijateljstvo koje sam imao bilo je sa Oldusom Hakslijem. Mi smo bili umnogome različiti, a opet bliski. Mnogi su nas (ja sam bio stariji devet godina od njega) videli kao dvojicu izvanrednih ljudi, s tim što je jedan pokazivao odlike genija dok je drugi bio zaneti intelektualac. To bi se moglo staviti i ovako: prvi (odnosno ja) je važio za ludaka, dok je drugi bio cinik i podrugljivac.  Obojica smo bili veliki individualisti po temperamentu. Ja sam bio uglavnom introvertan a on ekstrovertan; ja sam stvarima prilazio pomoću intuitivne percepcije, on je to činio pomoću intelektualne analize. Ja sam strasno govorio u korist krvi (što bi trebalo da bude eufemizam za dušu) dok je on bio pristalica uma. (Neki su govorili, čuo sam to naknadno, da sam ja bio Ruso a Haksli Volter našeg vremena).

U jednom pismu, Haksli je pisao za mene: "He is one of the few people I feel real respect and admiration for. Of most other eminent people I have met I feel that at any rate I belong to the same species as they do. But this man has something different and superior in kind, not degree". Sa svoje strane, ja sam govorio o njemu: "But, as I say, there's more than one self to everybody, and the Aldous that writes those novels is only one little Aldous amongst others-probably much nicer-that don't write novels-I mean it's only one of his little selves that writes the book and makes the child die, it's not all himself. No, I don't like his books: even if I admire a sort of desperate courage of repulsion and repudiation in them. But again, I feel only half a man writes the books-a sort of precocious adolescent. There is surely much more of a man in the actual Aldous."

Kažu da sam ja poslužio Haksliju za lik Marka Rampiona, najsimpatičnije figure u njegovom poznatom romanu ‘Kontrapunkt'  sa velikim brojem likova, s tim što su skoro svi oni - nesrećni. Zapravo, jedina dva lika koji žive normalne živote, u srećnom braku, jesu Mark Rampion i njegova žena Meri (odnosno ja i Frida).

Oldus je pokušavao da u odnosu sa mnom bude realističan. Mnogo toga je kod mene voleo, ali mu se ponešto i nije svidjalo. Govorio je prijateljima za mene: „So many charming and beautiful things in him, such a lot too that wasn't sympathetic".

Haklsijeve knjige mi nisu ležale, smatrao sam ih previše intelektualnim, a ni Haksli nije voleo moje; pre je bio impresioniran sa mnom kao čovekom nego kao piscem. Tako se bar meni činilo. Terao me je, kada je bio dobro raspoložen, da mu ponovno objašnjavam šta podrazumevam pod doktrinom "life-worship". Tražio je da mu pričam o onome šta sam hteo reći u ‘Fantaziji podsvesnog': 'Man the doer, the knower, the original in being is he the lord of life? Or is the woman, the great Mother, who bore us from the womb of love, is she the supreme Goddess?' Zapravo, on me nikada nije potpuno prihvatio, ali ni odbacio. Ukazivao je da se moja životna doktrina može olako pogrešno razumeti, a naročito to da sam ja propagirao nekakav "cult of animalism". Prepirao se sa mnom što sam ja Platonu zamerao uzdizanje običnih ideja iznad istine i doživljenog iskustva ('Blaming Plato for elevating 'mere ideas' above the truths of felt experience'). Sa svoje strane, ja sam tvrdio da je ispravno moje verovanje da su krv i puteno važniji od intelekta ('My great religion is a belief in the blood, the flesh, as being wiser than the intellect'). S tim u vezi, možete li zamisliti ovakav naš dijalog, u kome spontano ponavljamo ono što nam pada na pamet kada mislimo o nama samima: "Budi ono što jesi" (‘Be yourself'), vrištim ja. "Upoznaj sebe" (‘Know thyself'), odgovara smireni Haksli. "Krajnji cilj nije znati, nego biti" (‘The final aim is not to know, but to be'), i dalje ja govorim povišenim glasom, jer mi ide na nerve njegovo insistiranje na znanju, pošto sam ja protivnik empirijskog znanja i razuma, dok me Haksli gleda sa blagim osmehom. I tako se smaramo medjusobno dok nas žene ne pozovu da se latimo nečeg pametnijeg.

Oldus i njegova supruga Marija neskriveno su voleli - mene, ali nisu imali previše simpatija za Fridu. Tako je Oldus jednom svom prijatelju, koji mu se žalio kako mu Frida ide na nerve, rekao: "Ona je meni draga na odredjeni način, ali ne smatram inteligenciju njenom jakom stranom, te verujem da je Buda bio u pravu kada je glupost proglasio smrtnim grehom". ('I like her in a way; but being with her makes me believe that Buddha was right when he numbered stupidity among the deadly sins'). Sa svoje strane, Marija je Fridinoj kćerci Barbari jednom rekla: "Frida je nedotupavna, kao dete, ali je Bert voli baš zato što se ponaša kao dete" ('Frieda is silly. She is like a child, but Bert likes her because she is a child').

Frida i ja smo bili jedan od onih parova koji se žestoko svadjaju pred drugima više nego kada su sami. S druge strane, moram reći da sam se sa Fridom svadjao oko svega i svačega, osim oko njenih veza s drugim muškarcima. Gde bi me to odvelo, he, he, he?!

Neposredno posle moje smrti, moja udovica Frida, ma koliko je bila ucveljena, nije lako podnosila samoću, te je ubrzo našla stalnog ljubavnika. Bio je to Andjelo Ravalji, kapetan Italijanske vojske, oženjen čovek sa troje dece, sa kojim se ona povremeno vidjala u poslednjih pet godina mog života. (Sve je počelo tako što je on dolazio kod mene da mu dajem časove engleskog jezika, a onda sam jednog dana njih dvoje uhvatio u "flagrante delicto".). Ali je Frida i posle moje smrti mislila na mene, pa je došla na ideju da moje ovozemaljske ostatke, zakopane u Francuskoj, izvadi i kremira, te da urnu s mojim pepelom prenese u Taos u Novom Meksiku (SAD), gde se ona preselila. Taj posao je poverila ljubavniku Ravaljiju, što on, naravno, nije ozbiljno shvatio. Znate, neki muškarci mogu biti bezobzirni prema pokojnim muževima svojih ljubavnica, te mariti za njih koliko i do - lanjskog snega. Tako je Ravalji Fridinu molbu samo polovično izvršio: moje kosti jesu kremirane, ali je on urnu sa mojim pepelom prvom prilikom bacio - u more. A kad se istreznio, stigavši u Ameriku, kupio je novu urnu i napunio je običnim pepelom, sa neke logorske vatre u šumi, te je to predao Fridi, koja je, u uverenju da se radi o mom pepelu, s pijetetom postavila urnu u kapeli meni posvećenoj. Sa ove distance mogu samo reći da se više ne ljutim ni na Fridu ni na njenog ljubavnika, sa kojim će se ona kasnije i - venčati. Znam da je zasluživala trezvenijeg ljubavnika-novog muža, ali bilo je što je bilo. (Da dodam još i tužnu istinu da je taj Ravalji nadživeo Fridu, pa je automatski nasledio pravo na polovinu moje zaostavštine! C'est la vie).