Dogodilo se u Briselu, pre mesec dana, otprilike.
Млада жена, предузимљива Холанђанка, доселила се пре пола године у Брисел. Савладавши бројне бирократске заврзламе, отворила је биљну апотеку. Пронашла је и стан који јој више одговара и организовала селидбу. Због уских ходника у згради, ствари је у нови стан било могућно унети једино кроз прозор, помоћу дизалице. Да би се камион са дизалицом паркирао испред зграде, било је неопходно да се ослободе три места на паркингу. Жена је позвала полицију, заказала долазак камиона и за услугу платила сто евра. Када је камион стигао пред зграду, сва три предвиђена места била су заузета. Пола сата после позива стигли су полицајци, најпре су звали службу за одношење неправилно паркираних возила, сазнали су да тренутно нема слободних „паука" и да би се на њих могло чекати сатима. Онда су почели да окрећу мобилне телефоне власника паркираних возила. Током наредних сат времена дошла су двојица, али је тражење трећег потрајало још толико. Испоставило се да је трећи власник нека девојка, правдала се да је тек допутовала, да није видела обавештење... Видно изнервирана Холанђанка, свесна да изнајмљивање дизалице стаје сто евра на сат, те да ће је улудо протраћена три сата коштати додатних триста евра, упитала је полицајца може ли некоме да се жали, или да тужи власнике возила који нису поступили по налогу. Полицајац се окренуо, упутио јој сажаљив поглед, који ће вам се свакако учинити однекуд познатим, и истим таквим гласом одвратио: „Можете да их тужите. Али, знате, ово је Белгија..."
Порицања
Не, ово није првоаприлска шала, већ истинит догађај.
Не, није утешно, није за поређење с „нашом ситуацијом". Само ме је насмејало и учинило ми се да ће можда насмејати још понеког, а то ми је сасвим довољно.
Не, немам ништа против Белгије и Белгијанаца. Напротив, Брела увек радо слушам, једнако као што радо посматрам Магритове слике.