Mi smo ljudi Cigani...

 

Jer, ova deca nisu izabrala da žive na ulici. Tu su ostavljena.  I zaslužuju sve ono što imaju i druga deca, moje dete, vaša deca, sva ona deca koju neko voli.

 

(Za mene lično Romi, ili Cigani kako sam ih od detinjstva zvala oličeni su mahom u deci, deci koju srećem svakog dana. Danas sam se čitajući blog angie prisetila da su oni među glavnim likovima ovih mojih crtica. I da su im uloge unapred određene. Hoćemo li se izboriti za društvo u kojem romsko dete nije nužno i dete koje vas molećivo gleda sa ispruženom rukom? Hoćemo li se izboriti za društvo u kojem romsko dete koje je odličan đak nije čudo za televiziju? Možda ukoliko počnemo od sebe, od svoje dece, od toga da njihove drugare iz klupe pozivamo na dečije rođendane...)

 

Evo njih u "sporednim" i "glavim" ulogama mojih blogova i  svakodnevice:

 

 

 Kako je namučila Deda Mraza:

 

"I ne može tako lako da se objasni. On je mali, majušan, kao moj sin, samo starije mu je lice, kao da ima .. četri godine. Zaređao je sa pruženom rukom među ljudima, pa se skrasio na stepeništu i nekako su nam se sreli pogledi. Može biti da je neka fleka od rođenja, a možda i izbledela masnica...  velike crne oči, prugasta, prljava kapuljača koju pomalo navlači na oči. Ne znam zašto, pokrila sam oči rukama, pa otkrila: Bu! I on isto. Pa opet. I smejali smo se.  I opet. I smejali smo se.  I opet. Na izlasku se okrenuo još jednom – Ćao! Velike, blistave oči.. I posle, još jednom, kroz staklo ugledala sam kako se okreće – Ćao! Veliki blistavi osmeh.."

 

 

Dnevnik uvreda u četri dana:

 

"Subota – Još jedna radna subota. Minus. Vetar. Svih ovih dana, otkako je zaledilo na Zelenom vencu su dve –tri mame i jedan tata sa majušnim bebama. Prose. Neko ih je svesno i namerno tu doveo, ostavio. I negde u svom udobnom i toplom domu čeka da donesu zaradu. Ili.. Sećate se priče od letos, Guča, polugole devojčice, organizovano prosjačnje, ko ne donese hiljadarku dnevno.. svako čudo za tri dana.. Jeste li čuli da je iko uhapšen u Srbiji zbog organizovanja prosjačenja? Ne... to nije dovoljno zvučna mafija. Organizovano prosjačenje  uključuje trgovinu ljudima, fizičko i psihičko zlostavljanje, lišavanje slobode i ko zna šta sve još. U najvećem broju slučajeva  u pitanju su deca. Da li je moguće da to nikoga ne zanima?   Oni koje prose dvostruke su žrtve, onih koji su njihovi vlasnici u bukvalnom smislu te reči i nas, građana, koji ne znamo šta bismo.. Neko se mršti, neko psuje, neko ih ćušne, neko im da sitan dinar i grize se što pomaže nekom ološu da se bogati na njihovom jadu, neko im ne da baš zato, pa se grize što im nije dao i sakriva pogled i od sebe samog...  Nedavno su vlasti, povodom otvaranja, čini mi se još jednog Svratišta, na Novom Beogradu, apelovale na građane da ne daju milostinju jer tako potpomažu kriminalce koji iza svega stoje.. Alo bre, šta apelujete, što ne uhapsite nekog? Ja da ne dam i posle ceo put se grizem što će možda da ga prebiju ili ko zna šta što nije skupio dovoljno... Alo!

 

 

Ponedeljak – Čekam bus. I oni isto. Troje romske dece sa školskim torbama. Idu u školu ili se iz nje vraćaju. Nešto živahno pričaju. Iz busa izlazi u neizmerno velikom i još neizmernije prljavom džemperu... Ima potpuno beli pramen na sred čela. Znamo se iz buseva u kojim prosi već odavno. Dete, toliko ogrubelo da ne znam je li dečak ili devojčica. Oni ulaze u taj bus. Sreću se na vratima. Poglede koji su razmenili nemoguće je rečima opisati. Jebem ti život. I Srbiju. I dekadu Roma i sve što u njoj nismo i nećemo uraditi."

 

 

 

Dugo putovanje u Jevropu:

 

"Unutrašnji monolog nečije majke

Vreme: neki dan prošle nedelje, negde oko pola šest.

Mesto: Beograd, stanica gradskog kod Sajma

Scena: Ljudi na sparini. Sparušeni.  Čekaju prevoz posle posla. Musavo Ciganče* od najviše 4 godine drži u naručju devojčicu od recimo godinu i po, dve. Prljavu, skoro golu. Švedska pelena se smakla na pola. To je sve što ima na sebi. Dečak plače, bez glasa, samo suze. Možda mu je teško da je nosi. Možda ga je neko uplašio. Možda je gladan.

Nečija majka psuje roditelje i državu, bedu, socijalne službe, život, policiju,  psuje one što su ih na ulici ostavili i one što ih sa nje ne sklanjaju. Psuje i plače.

Dijalog o važnosti starorosti

Vreme: prošli četvrtak

Mesto: linija 56

 

Likovi: Vaspitana, Mrzovoljnik i Nevaspitani (možda se zvao i Zadrti)

Scena: Bus, nije neka gužva. Ljudi idu s posla. Malo mladog sveta. Ulazi Ciganka sa bebom  na srednja vrata. Na prvom sedištu do vrata su dva sredovečna čoveka, reklo bi se rane pedesete. Stisnuta usta. jedan gleda kroz prozor, drugi u svoje cipele.

Vaspitana: Izvinite, hoćete da ustanete ženi sa bebom?

....

Vaspitana: Izvinite, hoćete da ustanete ženi sa bebom?

Nevaspitani: Neka ustane on, mlađi je.

Vaspitana: Ako je to važno...

Mrzovoljnik: Ako sam ja mlađi.. (ustaje).

Nevaspitani: Kako nije važno. I što nije ušla na prva vrata.

Ostalo je nejasno da li je Nevaspitani, aka Zadrti, samo nevaspitan ili je i rasista.

* neka mi oproste svi oni koji misle da je trebalo da napišem romsko dete ili tako nešto.  Ja sam u školu išla sa Cigančićima, moj brat je sa njima igrao fudbal. Cigančići su bili isto što i partenonci ili brđani... ovi žive u cigan-mali, ovi u zgradi partenon, a ovi na  V. brdu. To su bile podele za koje smo znali. "

 

 

Šta je tu zabavno, 'leba ti?

 

 

 
Znam da je trebalo da bude tri reči..

 

"Ispred marketa, novog, najnovijeg, prosi devojčica u prugastom džemperu. Roze, bordo, belo, na šniranje.. Prekjuče je pružila ruku i rekla – da kupim da jedem. Bila je sama. Juče stojim u redu na kasi. -To je zato što tvoji tata i mama neće da rade! Oni neće da rade! Znaš! Devojčica gleda u svoje noge. Kokoško jedna, ko je tebi dao pravo da nekome držiš slovo. I šta ti je dete krivo? I kako znaš da ima tatu i mamu? Ceo put se svađam sa njom i plače mi se. Kao da i jedno dete više voli da je napolju po mraku, sa pruženom rukom nego kod kuće, na igralištu, gde god.."

 

Ovog leta:

"Ne volim:

….

Neki par prosjaka ...

jer su detence od tri godine ostavili u kolicima na suncu na +40 stepeni i još mu pretili da ne plače."

 

Lakše mi je da mislim o tome:

"Stari smo znanci. Stari violinista i ja. Prepoznala sam ga po glasu iako ga nisam videla. 

-Poštovanje sestre i braćo! I deco! Poštovanje!

-Lepa violina, lepo priča. Da svako može da je razume.  Poštovanje! Ko da, da. Poštovanje i ko ne da, kao da je dao. Mora i čiča od nečeg da živi.

 

-Poštovanje dete! 

-Ne volite ovu pesmu. Poštovanje!

-Poštovanje gospodine!

-Nije ga pogodila pesma!

 * * * * * * *

-Poštovanje momak!

- Poštovanje gospođo!

* * * * * * *

-Poštovanje svima. Ko je dao, što je dao. Ko nije imao da da, ima isto poštovanje kao da je dao!  Doviđenja.

 

Osmesi. Poneko se i mršti. .. baš čudnog sveta ima.

Oduvek sam volela ulične svirače.

I  one po autobusima.

I onda kad ne znaju da pevaju.

I kad loše sviraju.

Ko peva, zlo ne misli."

 

Naše komšije

 

Nase komsije  - foto dodatak

 

(Da, uloge su uglavnom stalno iste. Zastrašujuće. Mi građani sa time se srećemo svakog dana. O njima razmišljamo kad se vratimo kući i pogledamo svoju zbrinutu, nasmejanu, decu... Decu. )

A čija su oni deca? (Ovde "kradem" jedan davni blog, stoji mi u favoritima, da sebe i druge ponekad podsetim kakve su stvari zaista)

(I da li ova država na bilo koji način razmišlja o njima, o adekvatnim vrstama pomoći u socijalizaciji, o davanju dobrih primera, o sprečavanju diskriminacije, o obrazovanju ... Ili je danas taj dan kada se slikamo sa velikim osmesima među decom kojoj ćemo (ili nećemo) sutra udeliti koji dinar kroz prozor audija?)

 

ps. kako je ovo recikliran post od prethodnih tekstova, sve smo već rekli, nema se šta dodati pa će blog biti zaključan za komentare. takođe pošto je copy/paste varijanta možda će izgledati malo nakaradno, sa raznim fontovima i sl, ali praštajte.. tu smo zbog suštine, a ne zbog forme.. ne'est ce-pas?