Ples

Pre nekoliko godina otkrila sam bila lindy hop i druge stilove plesa džez ere kojih ima puno vrsta i obično se zovu zajedničkim imenom swing. Naziv asocira na stare američke filmove u kojima svi od tinejdžera punih snova do najgorih baraba i gangstera žele da se pojave u klubu gde muzika svira. Naročito je atmosfera bila fenomenalna: kombinacija blistave balske dvorane i big band-a, svi su naelektrisani, od muzičara do plesača - i apsolutno svi plešu. Iako taj period spada među mračnije u američkoj istoriji, ništa se loše ne dešava dok ljudi plešu i muzika svira. Pa muzika i ples su bili prvi koji su odbacili rasne podele, odnosno pokazali koji je to nesvarljiv shit - if you can dance, let's dance. Patuljak sa džinom, debeli  sa mršavim, mladi sa starim, crni sa belim... let's just bloody dance! Let's just bloody live! Let's...

Vrlo brzo nakon susreta sa swingom zaključila sam da treba u sve škole obavezno uvesti ples. Kao što postoji fizičko obrazovanje, ples je neophodan za organizam. Razne studije potvrđuju da oni u višim godinama i decenijama života manje pate od depresija i mozak odlično funkcioniše ako redovno idu na ples. Social dance ima jednu dodatnu stranu - on polazi od toga da par ljudi koji plešu zajedno i koji se možda nikada prethodno nisu sreli, poštuju jedan drugog, jer od njih oboje zavisi celo iskustvo, i zajednički cilj je da u njemu istinski uživaju. Praktično u zagrljaju, ples uči i da bliskost nije tabu, ali se granice ne smeju preći.  Vrlo je verovatno da bi škola plesa naučila klince stvarima za koje oni do tada uopšte nisu čuli, i pri tom je brojanje koraka najmanje bitno.

Pre nego što sam otkrila lindy hop i charleston, išla sam povremeno na ples uz latinsku muziku. Latin dance je ovde doživeo procvat kad su lokalni pa zatim i svi ostali otkrili da to što latinoamerički imigranti od smežuranog starca do klinca u srednjoj školi umeju da plešu neverovatno dobro dolazi od jedne legende koja je, ispostavilo se, potpuno istinita: kad su ozvučenje i razvoj elektronike postali dovoljno moćni da zvuci latinske muzike stignu do krajnjih granica planete, otopio se sav svetski led instantno!Ono malo preostalog je tu da bi pingvini i polarni medvedi imali na čemu da se malo prosuše i odahnu. Okeani se ljuljaju i u njima ribe, kitovi i delfini, jer ko bi odoleo - ko bi odoleo!. Buena Vista Social Club je napravio čudo, i tako je i globalno otopljenje moguće uz pravi ritam a kako ne bi otopljenje kojih milion ljudskih predrasuda.  Pa ni u mašti deliričnog se ne bi moglo desiti da sićušni Peruanac pogrbljen od tegobnog života pita za ples visoku plavušu na štiklama, i ona kaže 'yes' vrlo entuzijastično. On je zatim obuhvati , još je i zavrti, i njoj se sviđa.

Swing se drži kulture društvenog plesa, i najvećim delom u njemu učestvuju ovdašnji tj. oni rođeni ovde unazad jednu ili desetak generacija. Popularnost je stekao '90-ih kada je krenuo revival same muzike i naročito se dobro primio na univerzitetima. Prilično je atletski i pun improvizacija jer mu koreni leže u nečemu što je bio street dance tog vremena, i kao takav on je idealan za klince i mlade svih uzrasta. Kod latinskog plesa genetski faktor je neprevaziđen i dok se lokalni talenti i zanesenjaci nalaze jednako među svim bojama i uzrastima, ovi tamo s juga ne moraju nikakve egzibicije da pokazuju; takoreći jedva pomeraju stopala i delove tela i to je hipnotično. Školovani se razlikuju od odraslih na dijeti od salse, marengea i sličnih delikatesena, to je prosto tako. Jedan fini primer ovog principa se može videti u filmu 'Dance with Me'  u kome Chayenne pokazuje profesionalno treniranoj Vanessi Williams šta to znači. Nikad manje seksa u filmu sa ljubavnom pričom, but the movie is so damn hot. Kod latino plesova elementi erotike i senzualnosti pa i machisma su uvek prisutni u manjoj ili većoj meri. Lindy hop je egalitarniji, i savršen za metroseksualce. Svako ima šanse da bude dobar (što ne znači da svako jeste, to su različite stvari). Ima mladih i starih, debelih i mršavih, visokih i minijaturnih, svi plešu sa svima, pa i sa početnicima. Čak su prema početnicima baš ljubazni. Obično veče krene sa uvodnim časovima na kojima se pokažu osnovni koraci i neki od osnovnih okreta, i kad krene muzika - uvek live band - prvih sat vremena je jedna grupa redovnih zadužena da pleše sa početnicima, dâ im priliku da se malo oprobaju umesto da sede i gledaju ostale kako se vrte. 

Swing dancing iznad svega daje utisak dobrog zezanja. Dobar broj okreta je vrlo neozbiljan, tempo muzike ume da bude jako brz i svrha je ostati na nogama, i uživati. Ples je organizovan kao hipi komuna - partneri se dele i menjaju. Scena nije za udvaranje (iako mnogi ljudi dolaze kao parovi i ljubav se desi svuda, niti se seks da ignorisati sve i da se potrudiš), već okuplja ljude koji uživaju u muzici, plesu i ujedinjeni su tim zajedničkim interesom. Svi plešu sa svima.Standardno je muškarac  the lead i žena the follower, pri čemu to da on vodi znači da inicira okrete i slične stvari -  the role of the follower is to make the lead look good, je objasnila jednostavno jedna učiteljica plesa - i u pravu je ali moguće je i obrnuto, i uopšte nije retko. Čisto su ljudi radoznali da probaju kako je na drugoj strani. Neodoljiv primer ovoga je Bonnie, koja je sitna, otprilike moje veličine, i jedan tip koji dođe s vremena na vreme i visok je dva metra a tanak kao list papira. Njih dvoje uvek otplešu bar jednu balbou, a to je ples u bliskom zagrljaju sa sitnim koracima napred nazad, pomalo cupkavo i ume da izgleda komično. Videti ovo dvoje ima potpuno suprotan efekat - osmeh se raširi preko celog lica i tu ostane sve dok ih oči prate a nemoguće je odvojiti pogled. Bonnie vodi, vrh glave joj ne stiže ni do njegovih grudi, i on sâm ima tolika stopala da izgleda nemoguće da on uopšte ume da napravi tako male koračiće, ali skupa njih dvoje su apsolutno prekrasni. On stoji nad njom kao jarbol, ona ga vodi sigurnom rukom, i to ima savršenog smisla.  

Ples sa istim partnerom traje obično jednu pesmu, ponekad samo dve i to nakon što se dogovore da je to okay, i na kraju se lepo zahvale jedno drugom. Možda će kasnije u toku večeri plesati opet. Etiketa može da se pokupi posmatranjem drugih, mogu da se postavljaju pitanja a postoji i pravi priručnik.  

Imaju jedan vrlo lep običaj: kad je nekome rođendan, bend će pozvati sve u krug da proslave priliku, slavljenik ili slavljenica je u sredini i dok muzika svira, i svi učesnici plješću u ritmu, u krug neprekidno ulaze novi partneri da zauzmu mesto onog prethodnog i svako otpleše koji obrt sa slavljenicima, tempo postaje sve brži i svi se zagreju i ples je prosto jedan neodoljivi, frenetični kovitlac slavlja.

Uglavnom  će parovi plesati u muško-ženskoj kombinaciji, vidi se tu i tamo žensko-ženska, a ponekad i muško-muška. Ove dve poslednje se javljaju kod gay parova, koji redovno dolaze, ali ne nužno. Heteroseksualna muško-muška kombinacija  je uvek egzibicionističkog karaktera, i dešava se isključivo sa mlađim muškarcima. Izuzetak je Daniel o kome sam pisala tada, na samom početku svog upoznavanja sa swingom, i koji uvek besprekorno obučen pita Phil-a za ples, a Phil nosi nisko viseće pantalone i majice i pristaje da ga sledi zato što je on prosto cool, odmah u rangu iza Daniela. Daniel inače napravi krug svake večeri sa različitim partnerkama. I dalje je besprekorno obučen i ima držanje vojvode plesa.

Pre par godina opisala sam bila i ovu epizodu, za mene tada novu:  jedan mladi Kinez je slavio rođendan, u krug su ulazile devojke mlađe i starije, svima osmeh na licu i noge u vazduhu, kad odjednom iz kruga izleti jedan sitni Indijac kao da mu život zavisi od toga. Jeste žgoljav, ali sve na njemu podrhtava od ritma; u plesu kad zabaci nogu nazad, noga mu odskoči do iznad glave - ne zna se da li je od gume ili će se rašrafiti tu na mestu pa ćemo ga metlom skupljati i poslati paketom kući - i svi se smeju, uživaju i tapšu, i
baš na tom mestu shvatim: ovo može samo u Americi. (Od tada moram da dodam malu korekciju: u velikim gradovima Amerike, a inače je sve ovo Amerika). Da on izađe ispod pokrova svoje kulture i religije, kao i taj Kinez, pa bilo da plešu sa muškarcem tri puta većim od sebe, ili sa devojkom iz snova, niko im neće stati životnoj radosti na prste, ili muci na jad, već su slobodni da gluvare po svojoj volji, i prepoznaju se sa drugima ne po boji kože, religiji, i tradiciji već po sklonostima koje život čine svarljivim, a ponekad i neverovatno lepim.

Tako je i dalje. Muzika i ples idu kao sunce i nebo, more i plaža, ti i ja kod zaljubljenih. Neverovatan, nepresušan izvor radosti i vitalnosti. Nikada nećete videti nekoga da pleše i ima mizeran izraz na licu.

Nije uvek lepo. Desilo mi se par puta da mi partner skoro odlomi ruku, bilo zato što nema osećaj za odnos muške mase prema ženskoj masi ili osećaj za ritam pa se usredsredi na cipele i to da nikoga ne zgazi umesto na ples i partnera. Nije puno pomoglo to što sam znala da se desilo sasvim nenamerno. Prihvatljivo je nekoga odbiti kad vas pitaju za ples, ali to mora da bude sa razlogom. Veliko je kršenje etikete reći nekome 'ne' i u sledećem trenutku ustati i plesati sa nekim drugim. Niko neće biti kažnjen; ova civilizacija je najvećim delom samoregulisana jer je tako bolje svima.

Ponekad je neko toliko entuzijastičan i uživljen u trenutak da ne staje par sati ni za kakav predah osim da se rehidrira, i rezultat je prokislost sopstvenim znojem i kože i odeće. Oni koji bolje planiraju donesu ekstra zalihe pa se presvuku. Neki se nikad ne sete, i ako te pitaju za ples, na kraju pesme si i ti mokra od njihovog znoja, i to zaista ali zaista nije prijatno, čak je pozitivno neprijatno i sledeći put kad pogledaju u tvom pravcu ti baš tada kreneš put WC-a u nadi da ćeš ih izbeći. Kod nekih je u pitanju daleko gora stvar - hiperhidroza. I bez većeg napora oni su mokri od znoja, i ruke su im mokre, i kapi se slivaju sa čela... i ti shvatiš iznova, iznova, iznova, zato što nemaš izbora, da biti ljudsko biće ima toliko freakin' muka i prepreka o kojima nigde nećeš čitati i nema saveta ni izlaza da imati priliku da ti bude lepo je dar od koga nema boljeg. Iskoristi ga.

Nedugo nakon uključenja u plesni život, kućna pravila - različita od etikete - postanu vidljiva. Kao i svuda, scena je naziv za dešavanja oko toga ko koga poznaje, ko sa kim sarađuje, i ko je kome važan za uspeh ili neku drugu promociju. Oni jako dobri plesači obično imaju svoje poslove tokom dana i snove tokom plesnih večeri. Vežbaju, nastupaju, takmiče se, i sanjaju o životu koji se sastoji samo od plesa. Realnost poslovanja i egzistencije u ovom delu sveta daje neverovatan podstrek kreativnosti i snovima o drugačijem životu. Inženjer sanja o životu plesača, isti je slučaj sa učiteljicom, majkom sitne dece... svako bi radije nacrtao ono što želi, i taj crtež bi puno ličio na scenu iz američkog filma iz davnih vremena. Sans gangsteraja i mračne realnosti. Različite škole se među sobom ne trpe, iako isti učesnici fluktuiraju među njima, i kao i svuda važno je znati prave ljude. Parovi se pronalaze na plesnom podijumu, uglavnom po nivou ambicije. Ljubav je ljubav, ali osim ljubavi prema plesu, teško je uočiti onu titravu notu strasti među pojedincima. Možda ljudi nisu sposobni za više strasti. Ili jednu postojanu strastvenu nit ali na više nivoa. Strast prema različitim objektima... Teško je uopšte reći šta je strast i nesumnjivo oni koji poseduju jednu treba da se računaju među srećnicima. Što ne znači da im je lakše oko čišćenja kuće, odlaska na posao, podizanja dece, podizanja drugih tereta. Ne znači ni da nije. Verovatno ne znači ništa.
Osim predanosti plesu, koju je najjednostavnije definisati, sve ostalo  spada u klišee mnogo puta viđene. To je šteta ali izgleda da tu nema izbora - prosto je tako sa ljudima. Bez ulaženja u definiciju klišea, on kao i mediokritet, zaslužuje dobrodošlicu od srca, jer krasi ljude a ne vrane, ili pse. Toliko ih pojedinaca poseduje i sledi da je osuda bezdušna izdaja. Ako ljudi  ne umeju bolje, možda treba pažljivo pogledati škole u kojima ih podižu, ili proizvode. Časovi na kojima se prodaje velika ideja konformizma a slavi genijalnost su već u prvih par minuta izneverili svu decu njima poverenu. Logika je volšebna stvar, i volšebno fucked up.

Desilo se pre nekoliko godina na latinskom plesu nešto čemu ne mogu da se ne nasmejem i danas. Ne sećam se lika, ali, između ostalih, plesala sam sa jednim tipom koji je bio dobar u plesu i još bolji na jednom drugom nivou. Naime, prošlo je bilo par sati te večeri dok sam ja shvatila kako me je dobro ispipao. Toliko je bio vešt. Kad sam konačno ukapirala šta se desilo, mogla sam samo da se nasmejem. Takva veština se mora ispoštovati. Iako latinski ples ne sledi sve one normative i pravila koje sam pominjala iznad, činjenica je da ljudi na svakom kraju sveta dobiju neko pristojno vaspitanje, ili se bar mogu lako uljuditi, a možda je i sasvim legitimno poverovati da većina ljudi jesu pristojni . Kad mi se nešto slično desilo na swingu, reakcija je bila sasvim drugačija. I ovaj je bio vešt, i plesala sam sa njim puno puta pre toga. Nisu mi trebali sati da shvatim šta se desilo, ali mi ovog puta nije bilo smešno. Danima sam bila zgađena, nisam više htela da idem na ples, i mada je u pitanju neko sa kime nisam razmenila više od par reči tokom svakog plesa, osećala sam se duboko izneverenom. Kao da su me prodali moji najbliži. Nisam nikada bila ni blizu iskustva koje prolazi pod nazivom 'sexual harrassment' ali nešto slično je bilo u pitanju, i neverovatno je ružno i ponižavajuće. Prošle su nedelje dok nisam ponovo otišla. Pre toga sam uvežbavala dijalog kojim ću ga odbiti kad me bude pitao za ples. Od toga da ću mu sasuti u lice, do najkraćeg 'no'. Nikada mi više nije prišao. Nije mu to bilo prvi put, i kao i svaki predator, pratio je i znao dobro reakcije, promene u struji vetra, trenutak kad treba promeniti pravac i krenuti ka drugom plenu. Pri tome, nije bio neki strašan lik. Naprotiv. Žgoljav sredovečni Kinez sa proređenom kosom, ličio je na Dezmonda, batlera Rip Kirbija. Oh, dear. I poniženja umeju da budu karikaturalna.

Na plesu ima redovnih, i onih koji dolaze s vremena na vreme. Neki ljudi dolaze godinama; neki među njima od studentskih dana, sada već u braku, a neki su ostareli i biraju da dođu tu subotom uveče umesto da sede kod kuće. Uvek je moguće uvesti ili bar pomenuti otuđenost modernog urbanog života, potrebu ljudi da se socijalizuju kao da plivaju uzvodno, ali sve je to sasvim promašeno. Ako su na prvi znak slobode i otvoreniih vrata ka slobodnom izboru ljudi izabrali da se odvoje jedni od drugih, to pre znači da im je osama bila potrebna.  Duga istorija suživota u kome su petnaestoročlane porodice živele u jednoj zadimljenoj sobi nije mogla da stvori drugačiji san od ovoga - naterati sebe subotom uveče da izađeš među svet razonode radi.

Dok ovo pišem prisećam se prvih godina svog života u ovom gradu, kad sam u jednom klubu naišla bila na jednog crnca, prilično temeljnog, a koji je bio lak na nogama kao da je prerušena ptica. Posle par susreta i uzajamno overenog unutrašnjeg ritma, prišao mi je bio sa jednom molbom. U njegovoj firmi se tradicionalno organizovao Božićni bal, i unazad tri godine ga je tukao jedan Kinez sa svojom partnerkom iz računovodstva, i  on to prosto nije mogao da prevaziđe. Ako mi ne bi bilo teško i mučno, da li bih ja... - bih, što da ne, sve je ovo za mene Amerika. I tako sam se našla bila u suburbiji, u banketnoj dvorani sa lošim ozvučenjem, lošom hranom, ni moda nije bila daleko odmakla evolucija istog prideva, i bio je to u suštini prilično poražavajući susret sa Amerikom, jer ja sam je drugačije zamišljala, kad je kompeticija krenula. Kinez je bio pun sebe i sa velikim omalovažavanjem je gledao u mom pravcu iako sam ja nosila kombinaciju kupljenu na Kensington Market-u, što je, mislila sam tada, bio vrhunac stila. To mi nije bilo pravo. Pre nego što smo krenuli, rekla sam svom partneru da ne brine i zavrti me koliko mu je volja (valcer je bio u pitanju, pravi bečki), jedino mora da me dobro drži. Ja se vrtim od kad znam za sebe, po svim dnevnim sobama u kojima sam živela, i jedino što je do njega je da me dobro drži. Nagrada je bila osvojena bez većeg napora osim male vrtoglavice za mene, jer Kinez je bio stvarno jako dobar, ali na kraju sam preporučila mom partneru da će ubuduće morati da se snađe. Ispostavilo se da mi je nakon svakog susreta sa suburbijom trebalo nekoliko godina oporavka.
U međuvremenu sam otkrila latinsku muziku.

I tako sam na svojim izletima u svet nakupila različita iskustva kad je u pitanju ples. Jedva koje loše. A od onih dobrih... jedna od univerzalnih osobina svakog zaljubljenika u ples je da veruje u postojanje magičnog plesa. Nije mit u pitanju. Kompletno nepridvidiva stvar, ponekad se desi sa nekim sa kime si plesala puno puta pre toga, a nekad je u pitanju neko koga si videla tada i nikad više. Desi se, i trenutak u kome shvatiš da se dešava je kao rađanje sunca u tvojim grudima, blage vatre i tečne miline i kako su tvoje grudi male jednom suncu, ono se širi i raste, i ti sa njim. Harmonija po kojoj je napisana definicija,neki kažu i ekstaza i ona polazi pre svega od tebe same, i koji je to nebeski slučaj da se sretne sa jednom istom takvom! Sublimacija samog postojanja, bez budućnosti, planova i kalkulacija, našla je svoj par, i sve to uz soundtrack koji treba puštati i kod rođenja i na sahranama. Neponovljiva, ova iskustva i kao sećanja menjaju agregatna stanja jednog običnog, kalcifikovanog ljudskog duha, they liquify and soulfy, make the deadest in the dark come alive. Traju koliko i jedna pesma - tri, četiri minuta. Ja imam nekoliko koje čuvam. Ponekad, kad sam dobro raspoložena, čini mi se da sam totalno i neuračunljivo srećna da sam bila u stanju da učestvujem, stvorim svoju polovinu takve magije, a kad sam u lošem stanju pa se setim, razumem da je baš tako: neuračunljivo i neodgovorno srećna, jesam ponekad saučesnik u magičnom. This is living.