DAŽD

Rappelle-toi Barbara Il pleuvait sans cesse sur Brest ce jour-la...početni su stihovi famozne Preverove pesme Barbara. Nastavlja Žak kako je Epanouie ravie ruisselante...  je t'ai croisee rue de Siam ali je to ovde i sada nevažno, štono bi rekli, irelevantno. Meni je krucijalna činjenica da je tog dana u Brestu kiša lila ceo dan, pljuštala kao iz notornoposlovičnog kabla! Svojevremeno sam objavio tekst BEM TI ZIMU, a sad dodajem i BEM TI KIŠU!

Pitanje prvo: Šta je uopšte i kog vraga Prever tražio/radio u Brestu tog odvratnog kišnog dana? Pitanje drugo: Ako je već bio u Brestu, što nije po svom običaju cirkao vino u nekom kafeu nego je svoje egzistencijalističkopoetskoucrnurolkuodeveno telo izlagao ogavnoj kišurini? Barbara je posebna priča. Ej, pokisla, nasmejana, razdragana! Ne upuštajući se u razmatranje njene eventualne lepote, telograđenosti, širokog osmeha lepih usnica i slično, Barbara je po mom skromnom sudu, bila ludača! Ko normalan jurca ulicama, pa i ulicom Siam u Brestu, pokis'o k'o miš i još je nasmejan i razdragan?! Ja da dobijem premiju na LOTO-u, na pamet mi ne bi palo da izletim na kišojebinu, veselim se i razdragujem. Pa još ako je kišurina kombinovana s vetruštinom, nema tih para koje bi me naterale da nos promolim iz stambene mi suvoće.

Ljubazno umoljavam blogerke i blogere agrikulturne provenijencije da me ne shvate pogrešno. Vrloveoma sam svestan vrednosti i neophodnosti kiše kao takve za razvoj svih vrsta zelenjave i ostalih nam hlorofilnih sestara i braće i njihovog značaja po naše organizme, vitaminoznomineralnokiseonske. Ovo je samo blaga opomena, jer nemam želju da se upuštam u tu vrstu tematike a kamo li polemike. Podrazumeva se da neću banovati/brisati ni jedan komentar poklonika i ljubitelja kiše. Niti mogu niti bih, da sam i sam Gospod Bog, pokušao da menjam njihove stavove, mišljenja, ljubav i vezanost za kišu. Nije uopšte zanemariv broj onih kod kojih kiša širom otvara receptore za romantiku, tu mu onda dođu i razna nežna sećanja i šta ti ja već znam. Ima nas svakakvih ali kako ono rekoh: ŽIVELE RAZLIKE.

Jedan jedini put sam se neobazirao na kišu ljubeći se s devojkom pod ogromnim crnim kišobranom. Eh, imadoh tada osamnaest godina. Poljupci su bili tako slatki da nisam ni primećivao kišu! Ali to je bilo samo jednom!

Nekoliko puta postojan kano klisurine, odstojah mokar do gaća, sa automatom okrenutim cevlju na dole, Zubčeve jebalegamostarske kiše. Po dolasku u vojsku nafiksaše nas koktel inekcijama koje su nas štitile od Malarije preko Kolere pa do Lepre, prehlada, čak obično kijanje nisu se podrazumevale ni pod razno! Prizivao sam Budu, sav Venac Indijskih božanstava ali osećaj kad vam mlazevi hladne kiše spuštajući se niz vrat i kičmu stižu do dupeta, nadjačavao bi ih i brisao kao gumicom! I što je najlepše u svemu, uglavnom se to dešavalo u smeni od dva do četiri ujutro. Najmanje petnaest dana sam nosio na sebi od vode/kiše otežao šinjel, bluzu, pantalone pa sve do gaća. I zaista nisam ni kinuo!

Sad mi na um pade Luis Bromfild i njegove Kiše dolaze, koje sam prvi i poslednji put čitao kada sam imao deset godina. Evo, sav sam se naježio! Mani me Bronfilde monsuna i kiša i to šestomesečnih! Sa'ranili bi me posle dva dana!

U subotu 7. Maja dođoh kod Zdenka na Jamu po sunčanom i toplom danu. Sutra u zoru idemo na vodu, trljao je Zdenko ruke. Mogao je on da trlja ruke do sudnjega dana, nedelja osvanu kišnopoznojesenska. Ceo dan je pljuštalo, temperatura je spala na pingvinima odgovarajuću. Zavukao sam se u krpe, što kod mene podrazumeva pet ćebadi/deka i čitao S JUŽNIH MORA Džeka Londona. A tamo, bože me sakloni, u priči Poganin (Paganin, knjigu je 1957 godine izdala Svjetlost - Sarajevo a sa engleskog je preveli Mihailo Đorđević i Dr. A. Žeželj), bure, uragani, kišetine, došlo mi da svisnem! Kiša je vodoravno šibala, imao sam utisak kao da me milioni hladnih iglica bodu u lice ne dozvoljavajući mi da dođem do daha! S vremena na vreme sam morao da uvlačim ruke pod ćebad, ne bi li ih ugrejao. U neko doba Zdenko upali električnu peć i koliko toliko dovede sobnu temperaturu do granice koja je dozvoljavala da ja sedeći u vijetnamki a on pod ćebetom, odgledamo kraj meča Đoković - Nadal. Nismo gledali ceo meč, obojica smo tz srčani bolesnici i adrenalisti, gledali smo Animal Planet i svakih dvadeset minuta, pola sata, svrnuli bismo na tenis. Posle Noletove pobede Kralja šljake na njegovom terenu, pred njegovom publikom, naš arlauk je odjeknuo bar do Novog Naselja Novosadskog! Malo kasnije, radostan i uzbuđen, izašao sam i pod nastrešnicom poduvanio jednu, za divno čudo, ne obazirući se na sitnopadajućenatapajuću nebesku vodurinu. To mu valjda dođe drugi ili treći put!

Kad čujem pesmu Kišo tiho padaj, uzimam radio, jal pevačicu/pevača i preko kolena cepim na dvoje!

Verujem da ste u životu često čuli: Umro je od kapi! Ne od zrna...pšenice, raži, ječma...jer zrno po zrno rezultira pogačom, nego od kapi! Nesvesno, podsvesno, iz moždanih podruma...nekome je nekad izletela ova po kišu kompromitujuća rečenica! Šta čini kišu? Kap po kap, milijarde smtonosnih kapi!

Ima na ovom Dunjaluku predela gde desetinama godina nije pala ni kap kiše. Biljke su se povukle u duboku ilegalu, insekti, gmizavci i sitne životinje, eonima se modifikujući i prilagođavajući, na sve moguće i nemoguće načine sakupljaju noćnu vlagu i kako - tako preživljavaju. Kalaharijski Bušmani duboko kopajući pesak suv k'o barut, pronalaze korenje iz kojeg cede kapljice soka i tako makar minimalno zadovoljavaju potrebe organizma za vodom. Rado, od sveg srca, bih im ustupio Beogradskovojvođansko srpske, Mostarske, LondonskoBelfastske i sve ostale kiše u zamenu za bar 12 meseci letnjih temperatura...tu negde oko 35 do 38 stepeni poštovanog gospodina Celzijusa!

Ne mogu da odolim a da uz nepodnošljivu kišurinu ne pomenem i nesnosni vetar! Ej dobri ljudi! Možete li da se setite, počev od Nove 2011 godine, makar jednog dana bez vetra?! Duva i puva sa svih mogućih strana, duva Košava, ono po (ne znam ko je to smislio?) principu: tri, sedam i dvadesetjedan dan. Koliko se ja razumem u matematiku, ova poslednja je duvala tri puta po dvadesetjedan dan. Ondak nekoliko sati prestane, prikuplja snagu a dune nekakav severozapadni, severoistočni, jugozapadni, jugoseverni, zapadnoistočni...jebote, očekujem uskoro pasate i antipasate pa da kao filatelista od zanata, kompletiram klasir vetrova! Kako ono napisah, BEM TI ZIMU, pa dodadoh BEM TI KIŠU, e sad podvlačim: BEM TI VETAR! Um je čudo! Upravo se setih knjige DORĆOL, u kojoj autorica bezbroj puta ljupko pominje Beogradsku Ružu vetrova! Bre ženo, kakva Ruža, korov i strnjike, deponija vetrova! Znam da ima onih koji se ne bi i neće složiti samnom. Ekolozi mi mogu reći da vetar pročišćava vazduh koji udišemo i čini ga čistijim i bogatijim kiseonikom, tu su onda paraglajderisti, morskorečnijedriličari, vetrenjačari i sijaset drugih vetroljubaca. Mogu samo da im kažem: Na volju vam. Što se tiče mog vetroreceptora, taj je davno zaptiven i zavrnut do dihtung gumice, tesno!

Ne mogu ja bez stihova. Ima verujem onih koji se sećaju pesme Konjuh planinom, e tu od reči do reči stoji: Vjetar šumi bruji, ljišće pjeva žalostive pjesme...! Ču'š, žalostive pjesme! Kad vetar zašumi, zabruji, zaarlauče, rikne k'o lav, ja počnem da naričem, ni u malom mozgu mi nije do pevanja žalostivih ili bilo kakvih pesama! A slušajte ovo: Oni držahu čvrsto svoje kape, i saginjahu glave pred snažnim, vlažnim vetrom koji je škripao i stenjao u golom granju drveća. Rečenica je iz priče Tonio Kreger, Tomasa Mana u prevodu Anice Savić - Rebac. Muka da te u'vati! Svojevremeno sam drugarici psihijatrici rekao da bolujem od Eolofobije. Zinula je k'o šaran. To je moja kovanica, kažem, Eol, grčki bog vetra a fobija, fobija. Crkla je od smeha, umal' se nije prevrnula sa stolice.

A propos vetra ima jedna zanimljiva stvar. Kada sam napolju, relativno dobro ga podnosim, ne prija mi ali ide nekako. Ali u stanu, u zatvorenom prostoru, kad pod naletima razuzdane Košave pucketaju ragastovi terasnih vrata, kad mi prozorsko okno po pola metra ulazi u sobu, e onda mi se izbezumljena dijafragma popne do grla. Ipak moram da priznam, od nadživljenog infarkta i to se kao i većina stvari, promenilo. Mnoge nerazumnosti, gluposti i budalaštine, uključujući i Eolofobiju, netragom su nestale. Kao da sam izvršio sopstveno mentalnofiziološkofizičko veliko spremanje! Aferim, neka korist i od infarkta.

Moj klupni drug iz drugog razreda OŠ, Ramadan, onda Ciganin a sada ako je (daj bože da jeste!) živ, Rom, jednom kad smo zajedno po ogavnoj vetruštini išli ka školi a ja opsovao sve vetrove na svetu, zagrlio me i rekao: Bre Mikele ti si naš brat Cigan. Nije čekao moje pitanje ili začuđenost: Ni ti kao ni mi ne voliš vetar. Od Zimu možeš i da se skloniš, naložiš bubnjaru, ogrneš se sa ćebe i Devla da te vidi. A od vetar nemaš kud, probija do najmanju kosku, zaleđuje srž! Iako mu je moja majka Radmila dala nekoliko džempera i jedan kaput, Ramadan je ljubeći je zahvalno u oba obraza, molio da mu da i stare novine: Tetka Rado, ako imaš Borbu, će da završim pos'o. I pokazao je odmah i na delu antivetrovsku svrsishodnost listova/čaršava ondašnje Borbe. Skinuo se do pojasa, obavio oko sebe novine, navukao džemper i zadovoljno se nasmejao: E sad da ga vidim ja taj vetar!

Toliko od mene za sada da ne bih zapenio i šinterima i ostalim kafileristima, postao sumnjiv.