Moji univerziteti...ADA `62

Majske trešnje su već bile pojedene a i školska godina, takodje. Trešnje nisu bile baš bogznašta, sa ocenama ista stvar. Nema veze, dolazi leto!

Moji roditelji su mislili da mi je kampovanje u Rovinju, prethodnog  jula,  sa njima, u šatoru koji bi mogao da se opiše kao mantil za troje, donelo toliku radost da je nemoguće da ne poželim reprizu. Zato su bili potpuno paf  kad sam im saopštio da su letovanja sa njima neponovljiva i da se više neće ponoviti ( obećanje koje sam prekršio već naredne godine, i opisao: JUL i JA `63).

Odjednom su osetili ono što i Napoleon kod Vaterloa, kad  se umesto Grouchyja pojavio Bliher;  iznenadjenje I nevericu.  U crtanom filmu bi se njihove zenice pretvorile u  ??   ?? ali u našoj maloj kujni se začuo samo dvoglasni šapat: “A gde..”?

“Na Radnu akciju”, rekao sam, odlučno i glasno.

“A gde..”?  jedva se čulo.

“Na Adu..”!

“Šta ćeš tamo, sine, ...TI ???”

Ovo TI??? je značilo: 1. Iz gradjanske( a ne radničko-seljačke)  porodice, 2. Za Tebe je teniski reket i violina a ne ašov. 3. Sa majoneza na kazan! 4. Iz keramike na čučavac! 5., 6., 7.,...da ne brojimo,  a osnovna poruka je bila da ću i tako da pobegnem drugog dana pa je bolje da se ne brukam.

“Zato I idem, rekao sam, da vidim koliko sam “svilen” I da osetim život van svog  uobičajenog kruga”.

“ Te radne akcije su zamka za uprezanje novih volova u partijska kola”, režala je moja majka, zaboravljajući na, u našoj kući, uobičajenu političku uzdržanost.

“ Ako, videću ih izbliza, kad rade a ne kad drže govore. Možda su to neki  moji “Moji univerziteti”.

“U pravu je, nek` ide”, rekao je moj otac. “Bolje da lupi glavom sad, nego posle, kad bude kasno. Mi ga nećemo sprečavati”.

Onaj ko je pokušao da me spreči da postanem novi Alija Sirotanović bio je štab Brigade.

Postrojili su sve prijavljene, oko 200, na trotoar ispred zgrade u kojoj su bili razni Komiteti, omladinski, partijski I koznakakvi  još,  u Braće Jugovića, tamo gde je sad DSS,  i objavili da su vrlo zadovoljni spremnošću naše omladine da da doprinos..itd, ali da Brigada može da broji samo 100 omladinaca  i da će neki morati da sačekaju sledeću smenu.

“Sad će čistka”, rekao je Zoran, drug iz klupe, inicijator našeg priključenja progresivnim omladinskim aktivnostima; ni danas ne znam da li je njegova inicijativa bila plod inata ocu, izrazito reakcionarnom rigidnjaku.

Prvo su odbacili sve one ispod 16 godina, ako nisu bili izrazito krupni. Tu se nisam mnogo potresao iako mi ih je bilo žao. Onda su prepolovili broj ženske populacije, to mi već nije bilo pravo, ali mi je dobro obavešteni  Zoran došapnuo da je to zato što su devojke slabije pa neće moći da doprinesu očekivanom prebačaju norme. I dalje mi nije bilo pravo ali se broj pretendenata na udarničku značku približio željenoj cifri. Zatim su odbacivali na osnovu klasne pripadnosti, radnička deca ulaze, činovnička malo teže, seljačke u krugu dvojke i tako nema, ko svira harmoniku može, ko ima malo dužu kosu ni slučajno. Vidim ja da mi roditelji fakultetlije i sviranje violine nisu komparativna prednost pa odigram improvizovanu minimelodramu: “ Ja odavde nemam gde,  moji su me poslali na Akciju a oni otputovali na mesec dana”.  Tu su ostali u raskoraku a ja sam čvstim korakom stupio na stepenište koje je vodilo u prostorije iz kojih se čulo uvežbavanje borbenog pokliča  starogradske ORB “ Boža Stamenković”:

Avala!....Star…Avala!...Star…Avala!...Star…

Star, Star, Star, Stari grad, Beograd!

I danas se pitam…ko li je to smislio.

Svejedno, važno je da sam to čuo tek  tada. Da sam čuo ranije, možda ne bih ni otišao I napravio bih gadnu grešku.

Uprkos strahovima mojih roditelja, uopšte mi nije bilo teško da sa plasta zagrabim dva svežnja slame I uguram ih na svoju polovinu šatora koji će mi biti dom celog jula 1962. Naučio sam da jedem kupus I makarone, jaka stvar! Malo je teže išlo sa higijenom, al` šta, ustanem pola sata ranije, dok još nikog nema, i lepo se regulišem na česmi na sred centralnog platoa, kad dodjem na dizanje zastave svi se podave od mog Old Spice oblaka. A i za druge velike zahvate se našlo rešenje,  pedeset metara iza reda drvenih zahodskih kabina bila strogozabranjena Sava.

Prvo sam dobio uniformu koja mi je bila tesna ali je, u sadejstvu lake hrane i teškog rada, posle tri dana bila taman, a kasnije i sasvim komotna. Naš prvi radni zadatak je bio pravljenje nasipa, iskopavali smo zemlju i tovarili je u zaprežna kola koja su čekala u redu kao vagoneti. Neuki  a entuzijastični, uglavnom smo se vratili sa posla krvavih dlanova ali puni priča o tome koliko smo kola napunili i koliko smo prebacili plan. Već sledećih dana plan se prebacivao sve više i više, do neslućenih razmera ,  štab Brigade je radosno nosio izveštaj u štab celog naselja( u naselju je bilo 12 brigada), jedino nasip nije rastao u skladu sa prebacivanjem plana; ne znam da li su to ljudi sami smislili ili im je neko preneo iskustva iz privrede ili sa ranijih radnih akcija, tek, kola su drugog dana punjena malo manje, pa sledećeg dana još manje..a procenti rasli, jer su se brojala kola a ne kubici. Mudro, a?

A kad smo kod kola I kubika, moram malo da se hvalim.

Susedna brigada je dosadila I bogu I ljudima svojim šepurenjem o prebačajima I procentima I to više nije moglo da se trpi. Neki Stanko, višestruki učesnik radnih akcija, bio I na dve Savezne, opkladi se sa nekim istim takvim iz konkurentske brigade da će naša ekipa da ih pobedi ali  da se oranizuje fer sudjenje I brojanje pred obe brigade. Stanku se pridruži neki Bunja, red je da mu se pomene ime, ista paljevina kao Stanko a mene uzmu za trećeg člana ekipe jer niko normalan nije hteo da učestvuje u takvoj ludoriji. Konačni rezultat je bio taj da je dvesta ljudi celog dana sedelo I gledalo kako  nas šestorica lopatamo I punimo kola I niko ništa drugo nije radio. Sjajan dan za ukupni učinak! Naša ekipa je utovarila 41 kola po 1,1 kubik, precizno mereno pred svima, njihova 39, I tako sam ja, da se zna, trećina rekorderske ekipe a taj rekord, verovatno, živi I danas jer je to bila poslednja radna akcija na Adi.

Eto, pohvalio sam se. Udarničkom značkom neću da se hvalim, da ne bude mnogo.

Ima o toj ORA još, ali ne sad, da ne bude mnogo.

P.S. Srećan nam, svima, Dan mladosti!