Dve američke slike, čemu?

Не треба грдити огледало ако је лице ружно (Руска пословица)

Slike, kao i ljudi, imaju svoju povest.

Iz mnoštva impresija koje sam imao prilikom posete SAD (Njujork mi se svaki put dopada, ponovno i ponovno), izdvojiću ovu o jednom aspektu američkog slikarstva, pošto sam ja, na neki način „le peintre manqué" (nesudjeni slikar), odnosno neko koji je u svom formiranju sanjao da jednog dana postane - slikar, a postao je nešto posve drugo. Inshallah, uzdišem fatalistički kad se toga setim, pod arapskim uticajem, a Arapi veruju u sudbinu više nego neki drugi veliki narodi.

Postoje dve američke slike za koje znaju skoro svi Amerikanci, uključujući i one kojima je do slikarstva stalo koliko i do - lanjskog snega. One su dosta dopadljive, neki tvrde da imaju nešto, ali nisu remek-dela. Naime, ako je Englez V. S. Mom (Maugham) bio u pravu kada je u Oštrici brijača  zapisao da su „Englezi veliki narod, ali nikad nisu umeli da slikaju i nikad neće ni umeti", moglo bi se još pouzdanije tako nešto ustvrditi i za Amerikance, jer nije dovoljno za neke narode da budu brojni i moćni da bi imali i vrhunsko slikarstvo.

U pitanju su „Američka gotika" (American Gothic) Granta Vuda (Grant Wood, 1891-1942), i „Kristinin svet" (Christina's World), Endrua Vajeta (Andrew Wyeth, 1917-2009). Obe su nastale u drugom delu prve polovine prošlog veka.

Te slike su izuzetno popularne zato što su mnogo reprodukovane u najrazličitijim formama, kao i zato što dozvoljavaju da se od njih prave mnogobrojne - parodije.

1. Američka gotika se uobičajeno smatra najprepoznatljivijom američkom slikom. Naime, ako se malo zainteresujete za američko slikarstvo, neizostavno ćete naići na  konstataciju u stilu: „Grant Wood's ‘American Gothic' is the most recognizable American painting". S tim u vezi, neki u Americi danas blaženo veruju, sa očiglednom dozom preterivanja, da ta slika "predstavlja univerzalno priznatu kulturnu ikonu", kao što su (sic) "Mona Liza" i "Krik".

Na slici su prikazani sredovečni farmer i mladja žena, a iza njih se vidi kuća sa prozorom  u obnovljenom gotičkom stilu. Otuda naziv - Američka gotika.

O slikaru Vudu ne zna se mnogo, i pored toga što su objavljene dve njegove biografije. Živeo je u Ajovi (Iowa), na američkom Srednjem zapadu. Oca je rano izgubio, te je bio čvrsto vezan za majku i sestru. Radio je kao nastavnik slikanja u lokalnoj školi i  važio za okorelog neženju. A kada je jednog dana neočekivano odlučio da se oženi sa nekom izvikanom glumicom, pa još i starijom od njega i sa decom iz ranijih brakova, prijatelji su ga odvraćali, naslućujući da taj brak neće dugo trajati. Tvrdoglavi Vud ih nije poslušao, jer ga je nešto neobjašnjivo teralo da pokuša biti "kao i drugi", pošto  je shvatao da je u ruralnoj sredini Ajove biti različit (to znači, pored ostalog, i - biti neoženjen) značilo biti na neki način - kriv. Medjutim, pokazalo se da su njegovi prijatelji bili u pravu, jer je posle nekog vremena brak propao, a svi raspadi brakova donose teskobe, bez obzira ko koga napušta (mada ja nemam ličnog iskustva, ne verujem u bezbolnost "sporazumnih razvoda"). Glumica je, sa urodjenom teatralnošću, pritom stavila svima do znanja da taj njihov kratak brak od samog početka nije ni bio - kako treba, da je zapravo bio "loveless, unconsummated and unhappy". Kada sam ovo pročitao ja sam se malo naježio; ne zato što je brak bio bez ljubavi i sreće, toga često ima, nego zato što ne volim ovo prokleto "unconsummated", jer mi je teško da shvatim da neko ulazi u brak (osim ako nije tzv. brak iz računa) ako nije spreman (ili nije u mogućnosti) da vrši - bračne dužnosti. Ko zna, verovatno je tačna ona narodna opaska da "nije svako za brak". Bilo kako bilo, siguran sam da posle toga, jadnome Vudu nije padalo na pamet, ni kada je bivao mortus pijan, da se ponovo - ženi. Once is enough!

Da se vratim na slikarstvo. Kada je još u mladosti Vud osetio odredjenu naklonost prema slikarstvu poželeo je da otputuje u Francusku i još neke evropske zemlje, kako bi video kako Evropljani slikaju. Pritom, bio je iskompleksiran zbog svog američkog porekla, te je zabeležena njegova izjava sestri Nan: "Kome treba američko slikarstvo? U Evropi misli da je ova zemlja suviše nova za bilo kakvu kulturu, te da je sirova i nerazvijena da bi stvarala umetnike. Čovek mora biti Francuz, imati francusko ime i slikati kao Francuz da bi postao slavan". Medjutim, to gorko saznanje nije ga dekuražiralo, osećao je da ništa drugo ne bi mogao niti umeo raditi u životu, pa je nekoliko puta boravio u Francuskoj i tamo pohadjao kurseve za slikanje. Putovao je i po Nemačkoj i zemljama Beneluksa, pomno proučavajući slike, da bi kasnije ustanovio kako je naročito oduševljen delima - flamanskih slikara. Kad se vratio doma slikao je pejzaže i ljude koji su ga okruživali.

Vud se izdavao za "samoukog farmera-slikara (tvrdio je "da mu najbolje ideje za slike dolaze dok muze krave"), mada je bio daleko od toga da bude uzoran farmer, a nije bio ni potpuno samouk. Formalno je pripadao tzv. regionalizmu, slikarskom pokretu koji se počeo razvijati za vreme Velike depresije, 1929. godine, i to baš na Srednjem zapadu. Slike su prikazivale američku scenu kao jednostavnu i uprošćeno seljačku, što je bilo u direktnom kontrastu sa dotadašnjim realističnim slikarstvom okrenutom gradu, slikarstvu koje je dominiralo u SAD s početka XX veka. 

Američka gotika izlagana je prvi put na jednoj izložbi u Čikagu, kada je dobila - bronzanu medalju. Znači, bila je primećena! S tim u vezi, kod posetilaca izložbe slika je izazvala kontraverzne reakcije; neki su u njoj videli "proslavljanje američkih vrednosti", dok je za druge ona bila satirična kritika baš tih vrednosti, a najviše je bilo onih koji su je doživljavali kao svojevrsnu karikaturalnu scenu iz farmerskog života. Naime, mnogima se učinilo da su na slici izvrgnute podsmehu uskogrudost i represija koje su u to vreme karakterisale kulturu Srednjeg zapada, ali je bilo i onih koji su smatrali da je slikar zapravo terao šegu sa - farmerima. Zbunjeni Vud je takve prekore odbacivao, premda nije isključivao postojanje odredjenih satiričnih elemenata u kompoziciji slike, ma šta to moglo značiti.

Žene farmera su naročito bile iritirane parom sa slike, polazeći od toga da su stariji čovek i mladja žena predstavljali muža i suprugu; stoga su sliku videle kao negativno portretisanje "pravih Amerikanaca", pa su Vudu počele slati protestna pisma (zabeležena je i pretnja neke vehementne farmerke da će mu, Vudu, odgristi uvo kada ga sretne na ulici!). On se branio tako što je rekao da su na slici predstavljeni otac i kćerka, a ne muž i žena; da bi zvučio ubedljivo naveo je i da su mu za modele služili sestra Nan (30. godina) i njihov porodični zubar (62. godine). Nije to mnogo pomoglo, pa su se protesti i negodovanja nastavili, jer nekima nije bilo lako shvatljivo zašto muškarac na slici drži trozubu vilu, od toliko drugih slikovitijih farmerskih alatki, pošto je vila mnogima bila asocijacija za teranje djavola; neki su se pitali da li je ta vila služila ocu da brani svoju kćerku, usedelicu, od napadnih prosilaca, mada ona nije baš izgledala kao poželjna udavača. Ni zubar nije bio srećan kako je ispao na slici, pa je nekoliko godina poricao da je on uopšte služio kao - model. (Naravno, nije bilo nikakvog grupnog poziranja, već su tri celine slike - mlada žena, stariji muškarac i kuća sa novogotičkim prozorom na američki način - slikane odvojeno, u ateljeu).

Svojevrsna opčinjenost parom sa slike Američka gotika i danas traje, neki ga smatraju za „The Most Famous Farm Couple in the World".  Mnogima slika važi kao "nacionalni portret američkog Srednjeg zapada", pa se kao takva smatra za jednu od naomiljenijih slika američkog slikarstva XX veka.  Nalazi su u Institutu za umetnost u Čikagu.

Moglo bi se reći da je slikar Grant Vud proveo svoj kratki život sanjajući da postane kosmopolit, odnosno da ne bude puki američki provincijalac, ali mu se ta želja nije ispunila; bio je i ostao „verni sin Ajove", koja je u njegovo vreme bila ruralnija i konzervativnija, u negativnom smislu, nego što je to danas, mada je on kao takav-kakav svakako postao - klasik američkog slikarstva. A to je važno.  

Na kraju, da kažem i to da i pored toga što je napravio mnogo slika, Vud je ostao najviše zapamćen po Američkoj gotici. Moglo bi se reći da je sav Vud u toj jedinoj slici, na način kako je Teodor Žeriko (Théodore Géricault), ostao poznat u Francuskoj i svetu po jednoj jedinoj slici - po "Splavu Meduza" (Le Radeau de la Méduse). To je ona dramatična slikarska interpretacija jednog stvarnog dogadjaja - kada je neki bezdušni kapetan ostavio posadu i putnike na otvorenom moru da umru. Medjutim, za razliku od Američke gotike, slika Splav meduze se nesporno smatra remek-delom, delom koji zahteva dubinsko i misaono gledanje, koje, ruku na srce, i nije baš neophodno za Američku gotiku. I pored toga, mnogi se slažu da je Američka gotika, kao svojevrstan dvostruki portret, dragoceno znamenje američkog slikarstva.

2. Endru Vajet je bio umnogome drukčiji od Granta Vuda. Što bi Bosanci rekli, njih dvojica nisu bili - ni nalik. Vajet je bio ugledan porodičan čovek, sa ženom i decom, te je uživao mnoge počasti u društvu u kome je živeo. Zagovarao je dugovečnost i umro je - u devedeset i prvoj godini, dok je nesrećnik Vud otišao sa ovoga sveta u svojoj 51. godini.

Vajet je potekao iz ugledne umetničke porodice, valjano se osposobio za slikara, i živeo srećan slikarski život. (Uzgred, slikarstvo/ilustratorstvo je bilo u tradiciji Vajetovih -  time se bavio njegov otac, pa on, a zatim i njegov sin). Medjutim, mnogi kritičari smatraju da je Vajet precenjen u američkom slikarstvu, da je njegova umetnost kontraverzna i staromodna, pre ga smatraju za dobrog ilustratora, nego - slikara. (Kada je umro, početkom 2009. godine, ugledni Njujork Times je bio doneo zapaženi nekrolog pod karakterističnim naslovom: For Wyeth, Both Praise and Doubt). Bilo kako bilo, on je radio mnogo, ostvarivao dobre prihode od svog rada i doživeo slavu. Svoj vek je proveo u unutrašnjosti zemlje (Pensilvanija), dakle, daleko od velikih gradova. Imao je veliki broj poklonika u SAD i svetu (zabeleženo je da je jedan od njih bio i Vinston Čerčil). Njegova najpoznatija slika jeste - Kristinin svet.

Slika Kristinin svet se umnogome razlikuje od Američke gotike, mada obe uživaju trajno uvažavanje u Americi. Zajedničko im je to što su prepoznatljive, popularne i daju mogućnost pravljenja parodija.

Vajet je tu sliku napravio na farmi Olsonovih, u državi Mejn, u kojoj je provodio leta. Na njoj je prikazana Kristina Olson, žena pedesetih godina, ispružena na zemlji, na polju bez drveća, sa pogledom prema svojoj kući i priručnim zgradama, koje se naziru u daljini. U pitanju je paralizovana osoba, od pojasa na dole, koja je najveći deo dana provodila baš tako, na travi, u poluležećem stavu. Kako nije koristila invalidska kolica, po polju se kretala - puzeći.

Čim se pojavila, slika je privukla pažnju i pozornost mnogo veću nego neke daleko bolje slike (Christina's World became an iconic image, a status unmet to even the best paintings, "that registers as an emotional and cultural reference point in the minds of millions"). Tome je doprinela, dakle, ta emocionalna dimenzija osobe koja je prikazana na slici. Slikar je, naime, bio inspirisan Kristininom fizičkom obogaljenošću, koja nije bila oslabila njenu duhovnost i volju za životom, te mu je namera bila da ukaže na njenu izvanrednu životnu upornost u situaciji u kojoj bi se mnogi drugi osećali bespomoćnim.

Kao takva, slika je inspirisala mnoge umetnike (druge slikare, pisce, producente filmova, autore stripova The Simpsons, Peanuts i dr.), a pravljen je izuzetno veliki broj reprodukcija koje su se, pored ostalog, kačile po mnogim američkim domovima (... but everyone knew at least one person who had a copy of Christina's World hanging somewhere on a wall). Medjutim, i pored tolike popularnosti, neki ozbiljni kritičari i danas smatraju da je ta slika bez veće umetničke vrednosti, da zapravo predstavlja "poster za spavaću sobu". Znajući za mnoge kritike njegove najpoznatije slike, Vajet je davao razne "pravdajuće izjave"; jednom je rekao "da bi možda ta slika bila bolja bez paralizovane Kristine na njoj, kako puzi uzbrdo, prema kući", što, naravno ne bi bilo tačno. Medjutim, sve to nije uticalo na popularnost slike. Ona se danas nalazi u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku, koji je s ponosom smatra jednom od svojih izuzetno vrednih akvizicija.