Kako da srce ne prepukne

Porodica Novaka Đokovoća je poreklom sa Kosova i Metohije.

Glava porodice ima tri sina.

Najstariji sin ovih dana , definitivno postaje najbolji teniser sveta, planetarni idol.

Priča koja sledi nije posvećena njemu ni njegovoj porodici.

Priča koja sledi je jeziva.

Napisao ju  je novinar po kazivanju nekoga čija porodica nije imala sreće

Podjednako strašno je to što može da se napravi   paralela.

To što može da navede na razmišljanje o životu, o propuštenim šansama, o sudbini

I na to zbog čega je Novak takav kakav je.Najbolji.

Sada znam.Mora da igra za Sredoja, za Mladena, za Prvoslava…

Igraj dečače.Sve ih pobedi.

Zbog njih

Čije prodaješ brale...

Još mi je u nosu bio miris paljevine i gareži od naše kuće i još sam u daljini prepoznavao odžak i krov koji je plamen gutao dok se naše selo u magli zadnjeg stakla zastavinog ’’stojadina’’ pretvaralo u moju poslednju sliku Kosova.Kad je Gvozdena, moja majka umrla, bilo mi je pet godina.Sahranili smo je blizu kuće.Do groblja gde su se naši vekovima sahranjivali trebalo je pola sata pešice... kroz šiptarsko.Nije se smelo.išli su neki ljudi da upale sveće svojima, pričali su moj otac i komšije...Malo ko se vratio.Niko.Pričali su to u noćima dok se nešto čudno događalo na nebu.U pauzama između dve seoske straže.Samo su o tim nesrećnicima pričali.Poimenice.Kasnije, godinama kasnije, objasnili su mi da da je to što bilo,Meni malom nejakom čudno na Kosovu bio zapravo anđeo.Milosrdni.

’’Komšo, tako mi Boga, gledaću grob kao da je neko moj.Kuču ču da ti čuvam.Ja ću da je uselim.Ni jednu voćku moji neće da uberu da se ti ne pomeneš, samo idi...I ne brini, moji će ljudi kroz Drenicu da te provedu.Ti kolima napred, oni sa dva autapozadi.Vodi sinove za Srbiju, da zaborave.Besu imaš.Sa Kosova ćeš izaći živ i zdrav’’.Svaku reč komšije Fehima pamtim dok je mom ocu da se skupimo i pobegnemo.Svaku igru damara na iskeženom licu pamtim.Pamtim kako pocupkuje, kako se vrpolji, kako mu je mila očeva muka.kako mu automat visi na ramenu i kako ga drvenim kundakom lupa po bubrezima i praznom turu.Ustima bez zuba, šištavo i nakaradno, sčadeći se našom propasti Fehmi je, neznajući ni sam šta čini, diktirao mome ocu u brk naše buduće stradanje i jad.

U mestu čije ime ne izgovaram shvatili smo da je vojska predaleko i da je ne možemo stići.Stranci još nisu preuzeli kontrolu, a ono što ih je bilo tu ili je bežalo da se ne sretne ili je pokušavalo da okasnele izgnanike poput nas usmeri prema centralnoj Srbiji.

Kad nas je pred Vučitrnom zaustavila grupa momaka sa UČK uniformama shvatio sam da više nemam suza.Više nemam čime da plačem.Iako sam imao tek dovoljno godina da pođem u prvi razred, znao sam da više nisam mali.Znao sam da sam porastao.Zreo čovek u telašcu klinca sa Kosova čije se detinjstvo pred rođenim očima pretvaralo u starenje i izbeglištvo.

Čopor zlikovaca, prokletnika, čija usta smrde kao smrt visio je sa ’’stojadina’’.Tata je nastavio da vozi kroz besnu masu Šiptara.Prvoslav, najstariji brat je iskolačenih očiju gledao u našu propast.Mladen, najmlađi od nas trojice, gotovo da nije disao.Pljuštali su udarci kroz razlupana stakla, prskala krv svuda okolo.Nije bilo vremena za strah.Otac je dodavao gas , oni su se kačili za auto i otpadali sa njega svakim narednim pređenim metrom.Jedno parče stakla mi je raseklo čelo i nisam video kada su neljudi kroz razvaljena vrata izvukli Prvoslava.Krv mi se slivala u oči, sve me je bolelo i sve se raspadalo.Tata je zapomagao da mu ostave sina, da nam vrate brata.Poslednje što sam video od njega i što imam je čarapa i patika, ostala, dok se otac vozeći otimao za njstarijeg sina.

Tata je bio krupan i hrabar čovek.Mogao je sa nekoliko njih da se nosi.Nedao Bog nikom kao mom ocu, laka mu zemlja , da se suoči sa takvom odlukom.Da mu zatreba tolika snaga.Nedao Bog ni njima, njima što su mog  Prvoslava, mog brata iz kola, iz naših ruku oteli.Nikom da neda Bog šta je nas snašlo.Očev lelek, vriska mene i najmlađeg brata Mladena, halakanje neljudi i urlanje motora ''stojadina''.Da li su to poslednji zvuci i slike koje je Prvoslav čuo i video pre nego što su ga raspetog na krilima poveli davno izginuli preci ka Dečanima, Gračanici, Zočištu, Sokolici ili negde drugde na nebu?Da li je video svetlost ili mrak?Da li ću ja ikada, kad legnem i pokušam da zaspim videti ili sanjeti išta drugo do lice oca znakaženo odlukom da mora da doda gas?Da mora da ostavi jednog kako bi spasao druga dva sina?Hoću li ikada prestati da se pitam da li je moglo drugačije?Šta bi se dogodilo da smo stali, da je tata pokušao da razgovara, da se tuče, da moli i preklinje?Hoću li ikada prestati da čujem njegovo nemo dozivanje?Bez reči , bez suza...  samo dečački pogled milog brata kao poslednji pozdrav.Zauvek...

Ima šta se nikad ne pita.Nek je dao Bog da je olovo...da je metak.

Sad je dvanaest godina kasnije.Otac se, pokoj mu duši, nikada nije oporavio.Sahranili smo ga u Šenju.Kod Kragujevca.Dobro je sada meni i bratu.Došao nam je stric i strina.Sad živimo zajedno i radimo malo zemlje i nešto stoke.Nakrivo nasađeni al' dobrodušni Šumadinci dali da kupimo zemlju jeftino.Pomogli da se skućimo i okućimo.Pomogli da se bunar iskopa, da se ogradi.Čujem ponekad u prodavnici ili oko kafane ili igrališta da mene i moje zovu Šiptar.Ne ljutim se.Da znaju šta ta reč znači , ne bi oni.Za Prvoslava ne znaju.Niko i ništa.I zašto da znaju?Samo kad na zadušnicama izađemo sa selom na groblje, okupimo se oko spomenika i krstača, posedamo na klupe , posedamo na klupe i razvučemo neki zaostali ručni rad po grobovima  i postavimo ko za slavu pa se dobro najedemo , često i napijemo, vide ljudi da nešto nije kako treba.Da se neštonad nama nadvilo tako i toliko da se pomalo od drugih razlikujemo.

''Sredoje , pozva me stric Vidak dok sam se spremao da sa drugom odem do prodavnice na pivo.''Jesi li gledao vesti? Ču li muko, kakvu nam muku spremaju?''Jok, rekoh i ne sluteći...

''Ministar, onaj što je bio naš, Slobin, 'oće da deli Kosovo!Onaj bre naš što je vrdmao po Kosovu i  kleo se da će on i njegovi da nas čuvaju do zadnjeg metka, zadnje vene što joj struji krv...E moj brajko, moja muko...Što bre, kako, ko... ko opet da deli na groblju mu delili, ko i šta i čije?''

Ćutim, rekao bih nešto ali nemam glasa.I bolje je.Šta da kažem, kako stricu da odgovorim?Primili me u stranku, demokratsku.Kako da mu odgovorim kad me i u stranci zovu Šiptar?Šta da kažem kad  moji, i ovi i oni pre ovih, na Kosovu gledaju  kao na teret.Gledam strica, vidim brata.Prvoslava.Prvu slavu mog oca.Da se zemlja otvorila – lako bih, samo propadnem i gotovo.

Čije Kosovo da dele, Bog ih podelio, čije njive, čije kuće, čija groblja, čiju muku'', bogorada stric.Kada bih barem mogao da ne čujem.Kada bih bar mogao nešto da mu kažem.

''Ovaj što bi da moje podeli ima više ari pod parketom u centru Beograda nego ja što sam plastenik imao.Bog mu uzeo.Kune stric , ali nije sam.Razvila se kletva, peni se, narasta , kiša je zaliva.Nabrekla, buja od besa i srdžbe, sve puca od jeda , od jada i muke...Sevnu grom, puče.Puče i u meni nešto, poreza me kao brijač, ošinu me kao pogled slavske ikone, k'o da Prvoslav me moj nešto prekoreva...Bože, pomislih...samo Bože..

Ramaćki vis.Vrh.Vidi se Gružansko jezero.Kao nebo vedro.Samo se Kosovo ne vidi. Ni Evropa.I samo ja na vrhu, sa čašom ljute rakije, za dušu mom pokojnom stricu.

I majci.I ocu.I bratu.I meni.

Za pokoj duše

 Objavljeno u kragujevačkom nedeljniku ''Svetlost'' 02.06.2011.