Tok života reke

Nevolje i nedaće koje me (kao i sve vas) snalaze, bez ikakve najave, pravilnosti i ritma, prihvatam kao mornar ćudljivosti mora i okeana.

Jel mi dozvoljavate da ovu filozofiju licno primenim?

...jeste Mikle, mora se dalje cak i onda kad nam se ne ide....zato je tu ono drugo Ja da gura napred i ne dozvoli nam da ispadnemo iz "toka" pre roka...

mikele, idemo dalje ...

Miškoci, bre :)
Kad god neko čačne ovu temu, setim se kad mi je umro tata, i nakon par dana, žena koja prodaje pertle na uglu moje ulice, pita me gde sam, nije me par dana videla. Kažem joj zašto me nije bilo, a ona ustade sa svoje stolice, zagrli me i reče:
''Dušo moja, mora da ti je mnogo teško... znaš, meni je lakše, ja mog nisam ni videla, umro je onog dana kad sam se ja rodila...''
Saberem se u trenu i zahvalim nebesima jer sam ga, ipak, dosta dugo imala.

Устанеш и трудиш се да не мислиш много на оне падове... Волела бих да не знам о чему говорите, али, на жалост, знам. Микеле,

vito nikolić
Bez naslova

Bijelim drumom očajno proboden
drumujem, skitač, bez lijeka.

Idem kuda me oči vode
u san, u pjesmu, u riječ, u čovjeka...
Tako ću jednom i u smrt da odem,
pa ako slučajno umrem - neka.

Dane ,djubre jedno , ne svice se tako ,
gubi se natrag pa pristojno svani...

I dosta tih tvojih glupih misli. Koj se rodio taj mora i da umre. Bitno je za normalan život da sve ide po redu. Najgori su oni što se butaju preko reda, al i za to postoji lek a zove se smeh

Naviknut na krajnje ozbiljnig expolicajca.... Baš me i iznenadi i nasmeja.

Mikele, danas su Zadušnice i ja sam (više no ostalih dana) bila sa mojim mrtvima. Neke misli (osim godine rodjenja) su nam potpuno iste! Sećam se i ja sam mislila da li ću da živim 54 godine, da bih dočekala 2ooo. Pored toga, imala sam drugaricu, životnu - ma šta imala sam, imam je i sada - nas su zvali Božič i Badnji dan! Život nas je razdvojio, ali se čujemo redovno i smejemo k'o lude i mlade! Sve te tmurne misli i meni dolaze, ali ih razduvaju moji unuci i unučica. A definitivno, popodne mi je ulepšao expolicajac, na čemu mu zahvaljujem. Tebe pozdravljam i brz oporavak mami Radmili!

Javilo mi da je kod MikeleTa na blogu normalno društvo pa poitah.

Ali izgleda da je i ovo politički blog. Policija priznala spregu sa crkvom, a priznali i da su pederi (zato su onako branili one autovane).

Nego, brine me samo ova policijska suptilna poruka. Peder u belom ruku pod ruku sa pravoslavnim popom. Pa još usred Niš!

Da to nije najava na mala vrata da će ipak da pozovu Raru na godišnjicu - baš u taj isti Niš???

Zamisli scenu 2013 godine. Ide "papomobil" ulicama grada u kome je rodjen veliki ujedinitelj bolje rečeno "dozvolitelj" hrišćanstva Car Konstantin. Pored Pape sedi Krkiša i edukuje ga o neminovnosti ekumenstva sa uslovom da Patrijarh Ifinej bude glavni, a na papučicama "papomobila" s jedne strane Strongman a s druge strane Expolicajac. Narod frenetično maše crveno žutim zastavicama i tada nastupa preporod srpskog naroda u celini

A sad mi je sinulo i zašto je jedan viđeniji Nišlija zasadio vinograd. Uslov da Niš podrži dolazak Rare je koncesija za misno vino za celu teritoriju pod ingerencijom Svete stolice.

Nije xhabe država dala one subvencije, to je u stvari bio korak ka ekumenizmu.

Od želje da oraspoložimo Mikeleta odosmo u ekumenizam. Što bi rekle moje nišlije "a be tate nesili sg za jebanje"

Ma ni smaci više nisu što su nekad bili, ovaj poslednji ni osetili nismo

Dupliralo mi se, dok sam ispravljala slovne greške - pa da iskoristim da i ja tebi pošaljem &

Jeste Mikele, al' kažu, ko preživi, super će da mu bude ta 2013-ta. A Srbija će da procveta 2017.
Ma sve se super odvija - sam' da dočekamo!

Nemoj da mi kažeš da si razumeo šta je dete tatu pitalo???

Pa prevedi i nama neukima

jedna od prvih
koje sam napisao ...



HOD PO VODENOJ LINIJI
najteže je prošlo
najgore tek dolazi

a bilo bi bolje
da je i sad ovako – zauvijek vječno

no, život ubija ljude
posebno noću
naročito danju

i ja pokušavam da se ne trudim...

povlačeći se ka obali
odbacujem ruke
zaklapam oči svom snagom

i kao mokraćni luk
na velikoj kružnici vode u prirodi
slobodno orbitiram
po dnu blage kiše


p.s. nema nam druge nego surfovati niz maticu

rado mikele, ali takvog nečeg nema, mislim, mojih štampanih djela, a ne pravog imena i prezimena .

da znaš da godi

pozdrav

Oprosti, Mikele...
Stužila sam se... jer, kad videh godinu tvoga rodjenja samo mi je ona pred očima...
A još juče je bila tu...

preci preko tog mosta..znam sigurno

I pozdrav za Radmilu

sada ću da vam ispričam razgovor sa mojom Lenom kada me je prvi put pitala:

- Mama, a hoće bake i deka jednom umreti?
- Hoće
- A ti i tata?
- Naravno. Smrt je deo života, rodiš se, živiš, umreš. To je cool. (zaprepašteno me gleda i nakon pauze tiho upita)
- A ja?
- Pa, mislim Leno, šta bi ti? Mi svi da riknemo a ti da živiš zauvek? Jako si mudra, nema šta....

Onda smo se smejale i čiča miča gotova priča. A jednako tešim i svekrvu, koja je matora i bori se sirota protiv tumora. Ne može više te operacije i zračenja i čuda, ali je uporna, ide i pati. Ja joj lepo kažem.

- A zašto morate na operaciju?
- Pa, rekao doktor da ako se ne operišem, mogla bih već za nekoliko godina umreti..
- Pa, mislim, rođeni ste početkom tridesetih, koliko ste još inače planirali da živite?

I onda ona kaže "More marš" i smejemo se.

Od obe Bocvene.
Ponekad sam prosto ljuta što su me ostavili samu. Što nemam sa kime, kao čovek, ni da se posvadjam. Da ih optužim za sopstvene greške. Da mi pozajme pare. Da me pozovu na nedeljni ručak. Da mi pričuvaju decu. Da ih pošaljem u banju. Da se raspravljamo oko politike. Igramo karte. Ćutimo zajedno.

Da me zagrle i kažu da će sve biti u redu.

Da ih zagrlim i kažem da će sve biti u redu.

Sve će biti u redu.

Sutra.

Večeras igram s duhovima.

spominjasmo pesnika prosli put ... optimizam opstaje

M.A.
Da li sam svuda gde su mi tragovi
Ko zna s cim sam se spajao
a nisam ga ni takao
mozda sam boravio i u svom zivotu
mozda postoje izvesni znaci
ili kao da je neko stran.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno ici,
ja se nikad ne umaram.
Valjda sam jedini covjek
koji sumnja u sebe
sve cesce mi se cini
da nisam nikakav oblik
vec da slobodno jedrim
kroz sopstveno pijanstvo
- prepusten suncevom vetru
odlivam se i dolivam.
Ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je opasno hteti,
ja nikad ne odustajem.
Neiskvaren iskustvom,
poseban slucaj samoce.
Ponekad izmislim sadasnjost,
da imam gde da prenocim.
I suvise sam video,
da bih smeo da tvrdim,
mnogo toga sam saznao,
da bih imao ijedan dokaz
ali ipak uz mene se moze,
mada je neobicno.
Sa mnom je opasno voleti,
ja nikad ne zaboravljam.
Pokusavam da shvatim ucenja
koja mene shvataju.
Nejasna mi je vera
spremna da u mene veruje.
Tesko je biti okovan
u moju vrstu slobode.
Lako mi je s nemirom,
ne mogu da umirim mir.
Al ipak uz mene se moze,
mada je neobicno,
sa mnom je cudno cak i umreti...
jer ja se ne zavrsavam.
....
zagrljaj b i l

njegovog glasa ne mogu vise da se setim, panicno perimecujem.
i lik kao da polako bledi.
kada se neko zakaslje na ulici, trgnem se i pomislim kako to ona kaslje u drugoj sobi.
jos razmisljam koliko su je rane bolele. da li je patila?
na rukama mi je izdahnula, oci sam joj zatvorila.
jos mi je taj miris smrti u nozdrvama.
i sanjam ih oboje skoro svake noci.
nikada nisam dok su bili zivi.
danas mi nesto narocito nedostaju.
i neka me je tuga preplavila, nikako da prodje.
ni suze ne pomazu.
jbni zivot.

Umetnici nikad ne ostare i nikada ne umiru!
Mikele