IZBEGLICE IZELICE?

Pogrešna slika o nekome ili nečemu najčešće se stiče iz površnosti ili spletom nesrećnih okolnosti. Lično o ovoj kategoriji unesrećenih ljudi nisam razmišljao više nego o bilo kojoj drugoj vrsti nevoljnika. Moram da priznam da mi je na nekom nižem nivou svesti uvek bila jača slika bahatih, ćelavih ili masnih i bradatih kreatura koji su divljali dvedesetih, kolima sa VU i BM registracijma i istih takvih kontroverznih bizmismena iz ratom zahvaćenih krajeva, od nevoljnika koji su ostali bez nekog svog ili krova nad glavom. Razumevanju izbeglica od strane „nas domaćih" svakako nije doprinela ni ratna propaganda „medijskih stručnjaka" koja je obilovala preterivanjima, lažima i poluistinama. Svako misleći, tada je uzimao, najblaže rečeno sa rezervom, ono što je liptalo iz ekrana RTS-a pa tako i ono što se govorilo o izbeglicama. Sve to, pa još smešano sa prekorednim zapošljavanjem „pravovernih talibana" iz tih krajeva, učinilo je da većina ovu populaciju generalizuje i gleda sa podozrenjem ili čak otvorenim animozitetom. Otud i naslov teksta.

Stvarnost je međutim drugačija. Nama nije pravo kad nas u „svetu" površno u medijima, na žalost sve češće i TV serijama i filmovima predstavljaju kao varvarsku bandu zlikovaca. Pobogu, pa nismo svi takvi, pomislimo mnogi. Što bi rekao moj prijatelj, pesnik, Dušan Radak: „U ovoj zemlji Mirka i Slavka ima još i Dušana Radaka". Kako od onih najglasnijih i najzloglasnijih po kojima su nas poistovetili, tako su, kako se zvanično zovu "izbegla, prognana i interno raseljena lica"  poistovećena sa gorepomenutim spodobama iz gorepomenutih automobila. Naprosto, oprhvani sopstvenim strahovima i brigama, od kabadahija nismo bili u mogućnosti da vidimo one po sabirnim centrima na periferijama gradova, po Fruškoj Gori, Deliblatskoj preščari, gde je čak bivalo da se žene porađaju uz svetlost sveća u napuštenoj lovačkoj brvnari, da se porodice rasprše, da roditelji ne znaju sta im je sa decom i da su ovi navedeni primeri od srećnijih... Nije puno ni pomoglo što sam u stanu imao nahrupljene, izbegle rodbine, u jednom momentu njih trinaest, za koje većinu nisam ni znao da postoje. Uglavnom pristojan svet iz Sarajeva i sa Pala kojima nije bilo jasno čemu sve ono kad oni sa svojim komšijama nikada nisu imali problema, a bogami su se i mešano brakovali. Zbunjenost koju sam osećao prema ovim unesrećenim ljudima možda najslikovitije opisuje situacija iz 1995. kada su na zaprežnim kolima osvanuli nevoljnici koji su bežali od „Oluje". Toliko sam bio zgranut prizorom ljudi izgubljenih pogleda sa još prestrašenijom decom, da sam naravno, osetio poriv da odmah nešto uradim. Kupio sam velike table čokolade za sve pare koje sam kod sebe imao i odneo ljudima koji su bivakovali ispred SPENS-a. Pogubljen ja im predao, pogubljeni oni prihvatili. Posle se mislim, kakav sam magarac da nosim ljudima čokoladu na 35 stepeni? Sta sam im korisnije za te pare mogao odneti. Em sam se osećao glupo dok sam im to nosio, svestan da nekome kome gori kuća nosim naprstak vode, em još gluplje kad sam shvatio koliko nisam razmišljao.

 Sticaj okolnosti je hteo da pre nekoliko godina dođem u situaciju da se profesionalno počnem baviti problematikom izbeglica. Poslu sam pristupio kao i svakom drugom, entuzijazam zbog novog izazova, najprofesionalnije što umem. Deo posla zbog kojeg sam malo u sebi gunđao bila su predstojeća terenska snimanja u Hrvatskoj i BiH. Naravno da bih više voleo da snimam po, recimo Zagrebu ili Istri. Lika, Dalmatinsko zaleđe, zapadna Bosna, više sam fan ravnice, lepih gradova i mora, ako me razumete...

 No, dobro, to mi je posao, ima da se stisnem, izdržim i uradim kako treba. Kao što kažu-središte određuje gledište, pa se u mom stavu prema izbeglicama i odlasku na snimanja u ono što bi neki nazvali zabiti, štošta promenilo. Ako se nekome nekada učini da je sve crno, da za čovečanstvo nema nade valjalo bi da prođe neku od tura koje sam sa kolegama prošao. Na svakom snimanju video sam i čuo nešto lepo, nešto što me gane, nešto što daje nadu jer se radi o ljudima koji su doživeli stvari koje niko normalan ni najgorem neprijatelju ne bi poželeo, a koji su se iz svega iskobeljali na nezamislive načine. O prijatnim iznenađenjima da ne govorim, jer neprijatnih je tih ratnih godina bilo napretek.

- Povratnik u spaljenu kuću u Bribirskoj Glavici kod Skradina sada je zvanično najbolji maslinar Hrvatske. Srbin, Miroslav, zamislite, preziva se Milošević. 

- Siniša Rašeta iz Donjeg Lapca u Lici dobio je humanitarnu pomoć koja se sastojala od sedam ovaca. Sada zapošljava celu porodicu i još koga da se brinu o preko 600 ovaca.
- Porodica sa Korduna, od imanja nije ostao bukvalno ni kamen na kamenu. Dobili su dve krave kao humanitarnu pomoć. Sada su prepuni mehanizacije sa ogromnim stadom i najveći su proizvođači mleka u kraju. Prave jedan od najboljih medova koji sam ikada probao.
- Suprug Nade Madžar kod Korenice nije hteo u rat. Trpeo je strahovita šikaniranja. U „Oluji", oni protiv kojih nije hteo da ratuje ipak su ga zarobili i ostavili ga sa osam uboda nožem, misleći da je mrtav. Kada smo bili tamo čekao je još jednu operaciju da se do kraja otklone posledice ranjavanja. I dalje nikoga ne mrzi i ne kaje se ni zbog čega.
- Povratniku u Đevrske kod Skradina, Nevenu Tomasoviću najmlađa ćerka rodila se nepokretna, sa teškom dijagnozom. Bez znanja porodice Tomasović, policajci iz (zamislite) Šibenika zajedno sa monasima manastira Krka otvorili su račun i počeli skupljanje priloga za Nevenovu ćerkicu.

 Danas je svetski dan izbeglica. Kroz Srbiju je od početka ratova na područiju bivše SFRJ prošlo oko 1.000.000 izbeglica. Sa statusom izbeglih i interno raseljenih u Srbiji živi još oko 300.000 ljudi. Srbija je zemlja sa jednom od najdužih izbegličkih kriza. Izbeglice nisu izelice, i kao i kod ostalih, i njih ima raznih. Nedavno sam, eto, razgovarao sa poznanikom iz Knina koji mi je rekao da je nekada bio ubeđen da su „autonomaši" nekakvi mađarski nacionalisti. Sad zna da nije tako.