Ponos po Vujakliji

                               “Ja ne znam kako se parada definiše po Vujakliji, a ponos ponajmanje“

                                                                                                       Jovan Marić, TV Debata

„Sada ću vas malo zamarati latinskim“, rekao je na samom početku TV Debate profesor Jovan Marić nastojeći da objasni zašto je Parada ponosa nepotrebna i opasna stvar. I u svim raspravama na ovu i slične teme oko kojih se društvo nažalost i dalje nepomirljivo deli, to je najopasniji trenutak. To premazivanje silovanim argumentima, kićenje citatima, podupiranje literarnim doskočicama, statistikama, lošom naukom i petparačkom filozofijom. Ponovo smo imali priliku da gledamo gde nasilje zaista nastaje, kako se njegov temelj zida u u fino odabranim rečima i gestiulaciji rukama u rukavicama svih naših Hadži-Tankosića. Filozof i delatnik. Jedan u salonu Akademije nauka, televizijskom studiju, na partijskom sastanku. Drugi sa kamenicom i fantomkom na ulici.

Ali, svi Tankosići na početku kažu istu stvar: „Naravno, ja sam isključivo protiv nasilja. Naravno, ja sam imao osećanje gađenja dok sam nasilje na ulicama gledao“. Naravno, naravno i uvek naravno...U to ime, kako bi se sprečila mučnina u tim finim ustima, ali i promocija varijeteta seksulanosti koja nekog pubertetliju može da odvede na krivi put, logoraška izolacija, ta sartrovska četiri zida pakla, podmuklo nazvana intimom, uvek su dostupna i štaviše poželjna opcija.

Sve ostalo je, po Mariću, puki egzibicionizam. I to vam kaže čovek koji je sa svojom bivšom suprugom češće kitio stranice najžuće žute štampe od ove osuđenice što čekajući narukvicu renovira kućnu teretanu, čovek koji je puštao široki auditorijum i u svoj ormar i u krevet i u rernu i u WC šolju. Čovek koji je Jeleni Kraleuši pre početka emisije uvaljivao svoju knjigu sa ilustrovanim seksulanim pozama ironično dodajući kasnije, kada ga je već popustio latinski, da se nada da će ona iz tih ilustracija nešto naučiti. Čovek koji radije daje autograme nego što se umiva. Ali, suština je da u tome što je neko smogao hrabrosti da prošeta opsednutim gradom, okružen hilikopterima, konjicom i šlemovima i pokaže da se ne stidi onoga što jeste – nema ništa za ponos. Ni u Vujakliji ne piše ništa slično.

To su samo gole guzice koje zbunjuju i regrutuju nove pripadnike, iako ništa ni približno tome na toj paradi nismo videli. Jedva da smo im zube videli, donje sekutiće tih dvadeset posto koji su za Paradu, jer je svaki osmeh, svaki uzvik ljubav je ljudsko pravo bio prekriven grčom, strahom od pesnice i kamenice, podvučem, miksovan sa zvukom helikoptera koji su leteli ljudima iznad glave.

Ne samo što taj argument da neko može biti poveden povorkom šačice feminiziranih homoseksualaca koji vole da se pokazuju nije nikakav argument, pitanje je čime su ti mladi, zbunjeni ljudi povedeni kada gledaju fotografije profesora i supruge mu - u svili i kadifi, u najbanalnijem pozeraju po kuhinjskim stolovima i crvenim tepisima, dok slušaju njihovu mentorsko-studentsku ljubavnu bajku zaslađenu vipovskim prenemaganjem, pa onda profesorovo vređanje bivše supruge po tabloidima ravno palanačkim komšijskim ogovaranjima. Profesor je, inače, bivšu saputnicu, posle razvoda nazvao „vrlom etičarkom“ zaboravljajući da je tu istu etiku učila iz knjiga sa njegovim potpisom i pod njegovim intelektualnim vođstvom.

Šta su za sve ove godine, zbunjivi mladi ljudi, mogli da nauče iz njihovog egzibicionizma, (recimo nešto o trudu, radu, zalaganju i profesorskoj objektivnosti, lakim i brzim karijerama), kao i da li bi profesoru bilo svarljivo i prihvatljivo, bez mučnine i jeda, da neki gej par, isto tako uspešan, pozove fotografe i novinare u svoj budoar ili špajz, naravno, ostajući u ta zacrtana četiri zida. Ne znam da li o tome ima nešto u Vujakliji ili Svetom pismu, Hipokratovoj zakletvi ili Marićevoj Medicinskoj etici. Možda Ruška Jakić, koja je u svojim negledljivim bulažnjenjima na Pinku proslavila Marića, zna nešto o tome.

I dok je na Amfilohijev govor o sodomskom smradu, profesor odmahivao rukom izgovarajući rečenicu koju ja nikako ne mogu da razumem: „Ma, pustite to!“, sa intelektualnim poletom se bacio na apostola Pavla i samovereno ga je citirao, ali tu vrstu samopouzdanja nije pokazao na pominjanje šefa partije čiji je potpredsednik. Naprotiv, branio se frazom da to nije naša tema. A jeste, itekako. Ne možeš da stojiš iza svinjarskog gazde koji šutira novinare, a novinarke poziva na felacio. Samo to za početak. U ideologiju i magistraturu da mu ne diramo. Ni u dečicu što tu i tamo razbiju poneki prozor. Ima veze sa etikom, a i sa apostolom Pavlom, onoliko.

Posebno je zanimljivo to što profesor nije uložio nikakav trud da kao naučnik, uvek spreman da se potpiše i zasedne na neko televizijsko ili partijsko kanabe, edukuje svog lidera, da ga privede na neku diskusiju za opšte dobro, uz gibanicu i svinjsku glavu, ne bi li ga odobrovoljio, ili pak u liderovom bazenu sve sa Snežanom Dakić koja ga, tako osveženog, intervjuiše. Ništa od onoga : „Neučtiv je Kent kada je Lir lud“.

O moralnom kodu našeg naroda, te o većinskom tradicionalnom društvu koje nema razumevanja za izražavanje ljudskih prava i u tome ga treba poštovati ne i edukovati (radikalska verzija demokratije: manjine u sobu, većina na ulice) o čemu je govorio izvesni Martinović - nema smisla polemisatii. Neverovatna je samo ta gorka ironija kada ti nosači bedža, na kome je lepo insistirala Jelena Karleuša, govore o granicama dobrog ukusa. Ali, po Martinoviću, na paradi je ta granica citiram: blago rečeno - prekoračena.

Koji moralni kod, kakav tradicionalizam i dobar ukus? Ovo društvo je odavno potonulo u hipokriziju koja se više ne može ni sagledati ni izmeriti. Tradicionalizam je alibi za pokrivanje moralnog propadanja o kojem se ćuti i koje nikome ne smeta sve dok se o njemu ne progovori glasno. Kao i homoseksualizam, pardon, intima, dobra sve dok se „promoviše u sopstvenoj sobi“. Na svetlu dana smo svi heteroseksualni, tradicionalni i čuvarni,uzorni očevi koji ne maltretiraju svoje porodice, sveštenici besprekorni u svojoj vrlini, političari posvećeni opštem napretku društva, odgovorni građani gadljivi na nasilje, skromni poklonici misionarske poze na koju pristajemo samo zarad produženja vrste.

Što se malo dobrog ukusa tiče, generacije će na njega čekati sve dok se ne očisti sav šoder i blato koje dve decenije nanosi, između ostalih, i ta ista stranka. Gde je to lepo i ukusno sakriveno između sejanja kletvi, potezanja pištolja, slavodobitnog paradiranja Miladina Kovačevića Skupštinom u režiji Martinovićeve partije, najgadnijeg vokabulara i lokni Lidije Vukićević? Treba li da vam pomenem da je i Martinović – „naravno protiv nasilja“? I njegovi nekrofili, pedofili i sodomisti nikoga ne bi smeli da podstaknu na takav vid ubeđivanja.

Slavica Đukić Dejanović, brižna i empatična, kao deus ex machina na kraju emisije, nije uspela da poboljša ovu tragičnu sliku. Poput Borke Pavićević, pre dve nedelje na istom mestu, koja je preneraženo uzvikivala „Dosta!“ u lice Ljiljani Bulatović, Jelena Karleuša je sinoć vikala: „Ovakav govor mora da se prekine“.

I zaista, ima li ikakve šanse za to?

malo blažene skromnosti, tradicije i dobrog ukusa: