Poslednji pozdrav

Између великих улога и руских романси

За моју генерацију, кад смо дошли на студије у Београд и пошли у престоничка позоришта, Оливера Марковић је била оличење женствености. Да је то била пука привлачност једног привлачног женског бића, било би недовољно – а више смо осећали, него знали, да је она и изузетно даровита глумица.

Са својим колегама исте генерације, 50-их година прошлог века, била је синоним Београдског драмског позоришта. После кратког, али болног периода обавезних догми социјалистичког реализма, пуног сценског сивила, БДП је донело боје нових слободнијих форми.

Колико је Оливера била значајна у том периоду, говори да је свим својим жаром и страшћу 1956. године одиграла нашу прву Меги у „Мачки на усијаном лименом крову”. У комаду Тенесија Вилијамса није било довољно имати облине привлачног мачкастог бића, већ донети оно изворно декадентно тадашњег новог таласа америчке драматургије. „Мачка” је написана по постулатима Сигмунта Фројда, који је такође гледан попреко у нашем раном социјализму, по угледу на СССР у доба Стаљина.

Оливера Марковић је на сцени Београдског драмског позоришта ишла из улоге улогу. Свака је имала топлину њеног глумачког израза, али другачије портретисана њеним способностима трансформaције: Каролина Ријечка сакарактеристикама необуздане девојке од истарског камена, Шоова поетична Елиза Дулитл из „Пигмалиона”, драматична Маргетићка коју је волео и њен писац Крлежа, народска и бистра Драга Машин, која је завела једну крунисану главу, али зато и главу изгубила.

За шире масе Оливера је била незаменљива интепретаторка руских романси. Са њеним слухом и карактеристичним алтом, није случајно у пуном сјају заиграла и велике улоге које траже музикалност. Тако је била је једна од најбољих Бориних Коштана, Шен-Те у Брехтовом „Добром човеку из Сечуана” и Мајка Храброст. У Бертолтовим улогама ваљало је знати шта је стил епског позоришта и каква је улога сонга, који се пева сасвим другачије од романси. Уз романсу се пати, а уз сонг се и мисли.

Немали је опус Оливере Марковић на филму и на телевизији. Међу филмским улогама истиче се њена успешна сарадња са великим пољским редитељем Анджејем Вајдом у насловној улози „Сибирске леди Магбет”, по Љесковљевој причи.

У раном Оливерином периоду најчешћи партнер био јој је њен супруг Раде Марковић, све док су били у браку. Свака позоришна средина у једном тренутку има такве брачне парове сличног дара и стила , као у Енглеској Вивијан Ли и Лоренс Оливије, или у САД брачно-глумачки пар Лантових, а да не говоримо у Русији о Константину Сергејевичу Станиславском и Марији Петровној Лилиној.

Из њиховог брака родио се Горан Марковић, који је растао у позоришној атмосфери и постао један од наших најбољих редитеља, како филмских тако и позоришних. За њих све троје је карактеристично да су, што је у уметности ретко, готово без промашаја, Горан је оба родитеља позивао у своје пројекте. Заслуге за успехе има пре свега онај који га ствара без обзира на порекло, али није неважно да је Горан од малих ногу, поред родитеља глумаца, схватио да је уметност нешто озбиљно, што поред дара захтева рад и залагање. И Оливера и Раде били су не само велики уметници, већ и велики радници.

Јован Ћирилов