Strategija i tragedija obrazovanja

O Debati na temu državni ili privatni fakultet, deo III

Obrazovanje nije naročito popularna tema. Ne privlači puno pažnje, ne donosi veliku dobit, biti učitelj ili nastavnik već odavno nije poštovano zanimanje. Ni političare, one „racionalne”, obrazovanje ne interesuje. Objasnio nam je to bivši ministar prosvete Gašo Knežević u Debati na TV B92 4. jula ove godine: „2% obrazovanje utiče na izbore, egzaktno mereno […] 2% na biračko telo utiče rešenje problema obrazovanja. Da li vi mislite da jedna racionalna politička stranka, bilo koja, da je uopšte interesuje obrazovanje? Mislim da je to tragedija.”
Čak se ni na B92 blogu, kao kategorija, među ponuđenima ne nalazi obrazovanje (a nalaze se nostalgija, planeta, jubileji i na današnji dan, životinjski svet i kućni ljubimci, moj grad, reč i slika, život, životni stil pa čak i astrologija). Ni Debata na temu državni ili privatni fakultet, u stvari, nije bila o obrazovanju, bila je o svojinskim odnosima. Ali se tu i tamo ponešto moglo čuti i o obrazovanju.

Zašto onda toliko insistiram na toj temi? Prvo, zato što je važna. Reče Tomas Džeferson: „Ako jedan narod očekuje da živi u neznanju, a slobodan i u civilizovanom društvu, nada se onome što nikada nije bilo niti će ikada biti”. Jedna od retkih istina s kojom se mogu više složiti je rečenica bivšeg srpskog ministra: „Mislim da je to tragedija.” Ali, da ne tražimo nauk daleko od kuće. Je l’ kome nepoznato Dositejevo: „Bolje je mnogo jednu pametnu i poleznu knjigu s kolikim mu drago troškom dati da se na naš jezik prevede i naštampa, nego dvanaest zvonara sazidati i u sve nji’ velika zvona poizveštati: zrno pameti neće se deci našoj pridodati, ako ćedu im zvona doveka lupati. […] Knjige, braćo moja, knjige, a ne zvona i praporce!“? Drugi razlog je što ne samo da je obrazovanje zapostavljeno (mislim da je to tragedija), već se ni kao tema ne primećuje, ne govori se o njemu, čini mi se da se doživljava kao nužno zlo, kao nešto što postoji kod nas samo zato što postoji i drugde, a proizvodi gotovo isključivo gubitke, štrajkove… (mislim da je to tragedija). Treći razlog je lične prirode – radim u obrazovanju, i dalje pun entuzijazma (šta li mi je???), a uspevam da sagledam kako dosta toga funkcioniše (mislim da je to tragedija).

Sada, vratimo se Debati i najživopisnojoj ličnosti koja je u debati učestvovala – Mići Jovanoviću, vlasniku i rektoru Univerziteta Megatrend. Na voditeljevo: „Prolaznost na Vašem fakultetu je 60%. Postoji jedna stvar koja se provlači među studentima, na studentskim forumima na internetu – plati, dobićeš diplomu. Je l’ to Megatrend?”, Mića odgovara: „To je da kažem smešno, mislim. Prvo, na svim, državnim, privatnim univerzitetima se to radi. Međutim, ja moram da branim sada i državne i privatne. Mi ne možemo da se odbranimo od raznih grupa onoga što bi moglo da se nazove prosvetnom mafijom. To su organizovane grupe kriminalaca koji trideset, četrdeset godina kruže beogradskim državnim univerzitetom, privatnim univerzitetima, i nude pomoć studentima kod polaganja ispita. Tako da se dešava da profesor proda ispit a da toga nije ni svestan.” Ne poreče Mića, relativizova zločin i okrenu se drugoj temi, plemenito braneći konkurenciju.

Nastavak je još zanimljiviji. Voditelj je nastavio sa pitanjima: „Kako Vi kontrolišete Vaše profesore?”. Mića odgovara: „Mi imamo razne metode, ako bih sada rek’o to je tajno onda bih otkrio…” „Otkrijte nam bar nešto”, uporan je domaćin. „Pa jednostavno, vrlo prosto, pre svega mislimo da nemaju razloga to da rade jer imaju visoke plate. A drugo”, objašnjava Mića, „postoje ako mogu tako da kažem, i studenti koji su malo vrbovani da rade za upravu Megatrend univerziteta i da malo nam kažu šta se deševa. U svakom slučaju, obezbedili smo jaku kontrolu.” Dobrodošli, malo, u hiljadu devetsto osamdeset četvrtu.

Za kraj priče o Debati, uz nadu da ćemo doći i do kakve-takve priče o obrazovanju, evo nekoliko konstatacija učesnika koje su, duboko verujem, nažalost, istinite.
Vladimir Vodinelić, dekan Pravnog fakulteta Univerziteta Union, na pitanje o strategiji razvoja visokog obrazovanja u Srbiji je odgovorio: „Da budem malo precizniji od onoga što ste Vi rekli, kažete Srbija nema preciznu – nema nikakvu strategiju obrazovanja, ako govorimo o aktu koji je rezultat promišljanja. Dakle, kad pozovete sve koji bi mogli nešto pametno o tome da vam kažu, kad oni ukrste sva koplja i vi podvučete crtu i kažete – Srbija je, što se tiče obrazovanja, zemlja koja će ići u ovome ili onome pravcu. Na terenu je strategija strogo, kao nožem, odsecanje privatne sfere obrazovanja od javne sfere. I to jednostavno nije dobro. Dakle, mi imamo živuću strategiju koja je jedna puzeća strategija, a nemamo promišljenu strategiju da smo rekli to i to je potrebno. Ko je… Ko je zadužen, to je peta stolica.”
Nevenka Žarkić Joksimović, prorektorka Univerziteta u Beogradu za finansije i organizaciju, o strategiji reče: „Vi ne možete imati čak dobru strategiju obrazovanja ili visokog obrazovanja ako nemate definisanu strategiju privrednog razvoja. Mi je u ovom trenutku nemamo u zemlji.” A onda se od očiglednog prelazi na sintezu lako ćemo + vid’la žaba + štap i kanap (i selotejp, 21. je vek): „Vi možete da krenete pa da upravo na ovaj način, otprilike vidite koja su to zanimanja koja su sada aktuelna u Americi, u Evropi, šta je to što će kod nas doći, koje su komparativne prednosti Srbije, koje su to delatnosti koje imaju perspektivu, pa na taj način da uradite neku strategiju.” Otkriva profesorka i cilj Beogradskog univerziteta: „… Da u naredne dve godine dođemo na listu od pet stotina najboljih”. Otkriva i svoj optimizam: „… Zaista verujem da ćemo to uspeti”.

Bivši ministar zaključi: „Ja hoću da Vam kažem sledeće – mislim da je strategija jako ozbiljna stvar, ali da Srbija ne da nema strategiju u obrazovanju, nego joj fali strategija u mnogim stvarima.”

Ako iko misli da je najveći problem obrazovanja u Srbiji kako platiti udžbenike ili kako pronaći i platiti stan za one koji ne mogu da studiraju u mestu odakle su…