Vreme obmane

Međutim, Age of Deception: Nuclear Diplomacy in Treacherous Times, Muhameda ElBaradeja, bivšeg generalnog direktora Međunarodne agencija za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency, u daljem tekstu IAEA), sam poručio (sredinom aprila) pre nego što je objavljena (početkom maja). [Zahvaljujući nesposobnosti turskog PTT-a primio sam je tek u subotu.]

Odluku da poručim knjigu sam doneo posle čitanja intervjua sa ElBaradejom (na sasvim drugu temu) objavljenim u Špiglu 19. aprila, u kome on dosta kurčevito kaže da se u memoarima striktno drži činjenica. Super! U toj tzv. nuklearnoj diplomatiji svako ima svoj asortiman činjenica, a spinovanje je takvo da se čoveku (koji iole nešto zna o tome) bukvalno povraća od vrtoglavice. Stoga je svakako zanimljivo videti ElBaradejeve činjenice, s obzirom da je bio 12 godina na čelu organizacije zadužene za sprovođenje međunarodnog ugovora o neširenju atomskog naoružanja (Non-Proliferation Treaty, u daljem tekstu NPT). A tih 12 godina su obeležene, što se nuklearne neproliferacije tiče, krizama i/ili skandalima u Iraku, Severnoj Koreji, Libiji, otkrićem pakistanskog nuklearnog bazara Abdule Kadira Kana i naravno, neverending iranske priče.

Uvek sam gajio ambivalentna osećanja prema ovom mišu sa naočarima(© Robert Fisk). S jedne strane je pokazivao prisutnost kičmenog stuba u organizmu, što je prilično neuobičajeno za birokrate/diplomate jedne u suštini bezube organizacije (UN), sa druge strane mi se činilo da je tu kičmu povio u nekim odsudnim trenucima iz razloga meni nejasnih. Posle čitanja njegovih memoara ta ambivalentnost ostaje, mada se moje poštovanje prema njemu povećalo.

Na neki način bi bilo nefer nazvati ovu knjigu samo memoarima Muhameda ElBaradeja. Naravno, ona to prvenstveno jeste, ali istovremeno može biti vrlo koristan udžbenik o nuklearnoj neproliferaciji, NPT-u i razvoju njegovih mehanizama -- a svakako je must read za svako novinarsko piskaralo koje si uzima pravo da piše na temu tzv. "iranske krize" [digresija] osim pet-šest imena ja ne znam (na svetskom nivou) nikoga (mejnstrim, alternativa, bez razlike) ko u potpunosti kapira tzv. "iransku krizu", a svaka šuša ispira tastaturu istom [/digresija].

Upravo iz tog razloga knjiga je puna referenci na netačne, najčešće maliciozne, izveštaje/komentare. Ističu se Asošijeted Pres (izveštaji) i Vilijam Sefajr od NYT-a (komentari). To meni nije bila novost (uostalom već sam pisao o tom spinovanju ovde na blogu). No, ruku na srce, često (kao u slučaju o kome pišem na tom linku) to nije uvek posledica samo novinarskog neznanja i poslovične lenjosti (na stranu mentalitet krda i resavske škole), nego (opet, često) i procedure u kombinaciji sa bušnošću institucija. Klasičan scenario je da (još javnosti nepoznat) izveštaj IAEA na putu za SBUN "procuri" pa AP i slični imaju nekoliko dana prednosti da se nalupetaju i prospu gomilu laži o tome šta je u izveštaju pre nego što postane dostupan javnosti, a tada je (traženi) efekat već postignut i ko će se osim par boodala baviti ispravljanjem već iskrivljene Drine.

S druge strane mora se priznati ElBaradeju je da se odlično snalazio u tom medijskom cirkusu i uopšte nije čudo da su za njegovog vakta agencija i on lično podelili Nobelovu nagradu za mir (2005.). Naime, bio je medijski najvidljiviji generalni direktor IAEA. Njegov prehodnik Hans Bliks je postao poznat široj javnosti tek kao šef UNMOVIC-a (inspekcije UN glede nepostojećeg iračkog oružja za masovno uništavanje), a naslednik, Jukija Amano, koji mi se čini kao prilično bledunjav lik, i pored (i dalje) "goruće" iranske "krize" nema mnogo mesta ispod medijskih reflektora.

***

Ova knjiga nije pranje biografije i čini se da je ElBaradejova izjava Špiglu tačna. Činjenice, barem one najvažnije su ionako bile na svetlu dana kroz izveštaje i njegove javne nastupe, one manje važne, koje čine ovu knjigu pikantnijom (opisi susreta i razgovora sa svetskim moćnicima) se takođe čine verodostojnim i svakako mu neće proširiti/produbiti prijateljstva sa tim belosvetskim šljamom.

Opis sastanka sa Sarkozijem u Jelisejskoj palati 2007. daje sliku narečenog kao neotesanog agresivca.

Sarkozi je došao na sastanak bez sakoa i smesta je naručio kafu za sebe. Posle izvesnog vremena me je pogledao i pitao da li želim kafu. Niko od prisutnih nije bio ponuđen bilo čim -- interesantan kontrast mojim sastancima sa Širakom nekoliko godina ranije i sa formalnošću koja se redovno povezuje sa Jelisejskom palatom.

Sarkozi je uskočio u razgovor agresivno kritizerski...(strana 277)

Da bi osim agresivnog neotesanka, kad se ta epizoda okončala, ispao neopevana budala. Naravno, to ne kaže ElBaradej, to kažem ja, ali je to neminovni zaključak. Naime, Nikolas je promenio sopstvene stavove (na užas i zgražanje čitljivo na licima njegovih saradnika) na licinom mestu i prihvativši sve ElBaradejove predloge odobrio mu da ih prenese Irancima. Samo dan pre nego što je to trebalo da se desi, francuski ambasador je ganjao ElBaradeja da mu kaže da ništa ne prenosi Irancima dok mu ne stignu "pojašnjenja".

Iznenađen i zaprepašćen rekao sam mu da to nije ni odgovorno ni diplomatski. "Obično," rekao sam, "uzimam reči predsednika ozbiljno." (strana 279)

To "bez sakoa" nije prvo u knjizi. Verovatno pogađate, Toni Bler je takođe bio "neformalan" na isti način. Inače, sudeći po pominjanju/primećivanju stanja odeće kod sagovornika ElBaradej drži do formalnosti -- stara dobra škola.

***

Iako nije pranje biografije, ova knjiga je opet neka vrsta pranja -- pranje ruku. Trećina knjige (zapravo više) je o tzv. "iranskoj krizi" -- četiri od 12 poglavlja imaju u naslovu Iran. Pa se na neki način može reći da je Mohamed ElBaradej izložio činjenice o "iranskoj krizi" i njegovim pokušajima da se ta "kriza" u duhu diplomatije i međunarodnih zakona (on je po obrazovanju pravnik) reši u njegovih 12 godina na čelu IAEA. Imam utisak kao da, između ostalog, hoće da kaže: "Evo vam činjenice i njihov redosled, ne krivite mene za bilo šta što će se u tom delu sveta desiti."

Ako je ovo moje opažanje tačno, onda je i tajming objavljivanja knjige odličan s obzirom na vesti poput ove.

El Baradejov kredibilitet nije pojačan samo činjenicom da je već jedanput došao u poziciju da kaže, "Ja vam rekoh!" (slučaj nepostojećeg iračkog nuklearnog programa), nego i time što je u tih 12 godina na čelu IAEA naizmenično bio napadan od strane svih učesnika "iranske krize" -- obično dobar znak nečije profesionalnosti i objektivnosti.

Zato je vrlo bitno da je neko takav pišući o rezoluciji SBUN 1696 -- rezolucija kojom se to telo počelo baviti iranskim nuklearnim programom, doneta 2006. -- napisao:

... rezolucija je bila dubiozne legalnosti. Nije bilo nikakvog dokaza da iranske nuklearne aktivnosti uključuju program za oružje (nema ga ni dan-danas, moja primedba). Prililčno nategnuto je reći da mala laboratorijska kaskada centrifuga predstavlja "pretnju međunarodnom miru i sigurnosti" kada je obogaćivanje uranijuma u mirovne svrhe legalno za sve države potpisnice NPT-a.

Treće, rezolucija nema logike. Ako postoji iskrena zabrinutost da Iran razvija nuklearno oružje zaustavljanje male operacije obogaćivanja uranijuma u zamenu za dijalog i normalizaciju nema nikakvog smisla. Kakvu razliku će predstavljati zaustavljanje prijavljenog (dakle pod kontrolom IAEA, moja opaska) R&D programa ako Iran zapravo ima operativni program za nuklearno naoružanje? Pravi fokus bi morao biti na nastavku IAEA inspekcija i istrazi bilo kakvog mogućeg neprijavljenog tajnog programa... (strana 200)

No, očigledne stvari su najlakše za promašiti.

Za svakoga kome je stalo da pogleda karte su bile na stolu. Hardlajnerima na Zapadu nije stalo da raščiste preostale nejasnoće. Njihov fokus je bio negiranje tehnologije Iranu kroz izolaciju, retoriku konfrontacije i ideološke igre. To je možda njhov posao, ali to nije bio moj posao. I ja neću mirno stajati dok ekstremisti sade seme za još jedan razorni rat na Bliskom istoku. (strana 260) Piše ElBaradej o još jednoj (ko zna kojoj po redu) miniranoj šansi da se kriza razreši 2008.

Na momente ElBaradej zvuči naivno, kao Crvenkapica, zbog naizgled potpunog ignorisanja tzv. real politike. No, baš kao što kaže u citiranom pasusu real politika nije njegov posao. Njegov posao je bio sprovođenje NPT-a. Dokumenta koji pre svega ne poštuju i ne sprovode nuklearne/velike sile, dokumenta koji je možda prevaziđen i treba ga dobrano amendirati (o čemu on ekstenzivno piše) ili barem dosledno sprovesti, ali to je istovremeno jedini opšteprihvaćeni dokument koji se odnosi na nuklearnu proliferaciju.* Razlika između poštovanja i nepoštovanja (ili selektivnog sprovođenja) NPT-a je razlika između uređenog sveta i džungle. Na žalost faktičko stanje je nešto između.

ElBaradejova knjiga, pored svega nabrojanog (memoari, udžbenik, pranje ruku) je njegov apel da se stvar pomeri u pravcu uređenog sveta bez nuklearnog naoružanja.

----------

* Samo tri zemlje nisu potpisnice, a status jedne -- Severne Koreje -- glede NPT-a statusa i obaveza prema IAEA je, verovali ili ne, nejasan do dana današnjeg. Severna Koreja je unilateralno izašla iz NPT-a 2003. da bi napravila atomsku bombu.

Jak argument u prilog NPT-a i IAEA, pored očiglednih slabosti tog sporazuma, je da nijedna zemlja potpisnica nije napravila atomsku bombu.

*****************************************

Beleške na margini

Šokantne "pikanterije" zapravo deluju depresivno. Epizoda koju sam nazvao "Slepac vodi slepca" se sastoji iz samo jednog (doduše imbecilnog) pitanja:

U to vreme Holbruk (rahmetli Ričard, prim. prev.) je bio savetnik za spoljnu politiku senatorki Hilari Klinton, tada američkom predsedničkom kandidatu. Pitao me je da li mislim da je Iran spreman za dijalog i da li bi Teheran kao preduslov zahtevao da se Izrael odrekne svog vojnog nuklearnog programa. Iran je spreman na dijalog poslednje četiri godine, rekao sam mu, i nikad nisam čuo pominjanje takvog preduslova. (str. 287)

Ako Dik to nije znao, onda se čovek mora zapitati koliko se sličnih predrasuda valja u glavama političara, diplomata i savetnika im.

***

ElBaradejov suptilan osećaj za humor me je obarao s nogu s vremena na vreme. Pišući o imenovanju Džona Boltona za ambasadora SAD pri UN piše:

...je bilo ili najskandaloznija neusklađenost kvalifikacija za posao u istoriji diplomatije ili najkoherentniji izraz odnosa SAD prema multilaterizmu u to vreme. (str. 183)

Inače, iz knjige saznajem da je narečeni (Bolton) direktno odgovoran za ElBaradejovu treću kandidaturu za funkciju generalnog direktora IAEA (ključna reč 'inat'), pa evo koristim priliku da mu se javno zahvalim za to.

***

Svi smo mi legalisti, osim kad nismo. Odgovor koji nisam dobio ovom knjigom je na pitanje šta je nagnalo Mohameda ElBaradeja da u svojim izveštajima iz 2005. poput ovog (pdf fajl) traži od Irana transparentnost koja ide iza formalnih obaveza koje proizilaze iz Safeguard agreements i Dodatnih protokola (koje je, uzgred budi rečeno, u to vreme iako neratifikovane Iran primenjivao). I nisu li ti zahtevi "preko 'leba pogače" na kraju doprineli da se sledeće godine pitanje iranskog nuklearnog programa nađe pred SBUN.

***

Na kraju čisto da dam pravi razlog da me mrzite. Ovu knjigu sam čitao ovako

********************************************************************