У пролеће 1995. године причао сам са једним пријатељем о будућности Србије. Помињао је неке словеначке новине које су пренеле текст из неког угледног холандског часописа. У том тексту се спомињало етничко чишћење книнске крајине, крај рата у Босни и укидање санкција Србији до краја године. Мислио сам да Крајина никада неће пасти и да су то најобичније будалаштине.
1995. године сам тек прешао двадесету. Иако је рат био близу мог града и у разреду је четвртина ученика било из ратом захваћених подручја, све ми је то деловало прилично далеко. И све тако до августа те године.
Моја породица води порекло из Книнске крајине. Научен сам да будем поносан на то порекло, да знам да играм бришкуле и балоте и да смо ми Далматинци увек били лепши, јачи и паметнији од Војвођана. :-)
Када је почела Олуја нисам спавао ни гасио телевизор. Чекао сам само моменат када ћу узети пушку у руке и кренути пут Книна. Пролазили су сати, па дани. На чувеној тврђави подигнута је шаховница. Све ми је тада деловало нестварно, као неки ружан сан. Слике несретних људи на тракторима, вести о бомбардовањима колона са избеглицама, призори опште радости широм Хрватске навели су ме да први пут мрзим. Само то са мржњом у овом случају није било једноставно. Кога да мрзим? Хрвате? А шта ћу са мојим пријатељима хрватске националности? Треба ли и њих да мрзим? Људе са којима се виђам сваки дан, са којима пијем по кафанама, девојке са којима сам провео лепе тренутке? Да мржњу усмерим на Хрвате из Хрватске? Јеби га, куд нисам из Чачка, било би много лакше. Овако? Компликовано.
Негде отприлике шестог - седмог августа код нас је дошла комшиница, уплакана. Не желимо да се селимо, јецала је. - Где да се селите? - упитао ју је мој отац. Кроз плач је причала како је чула да ће сада сви Хрвати бити протерани у Хрватску, а да они не желе никуда да иду. Тада је мој отац рекао реченицу коју никада нећу заборавити: "Ако неко жели вас да протера, мораће прво са мном да се обрачуна, а то неће тако лако ићи". А с мојим маторим није се паметно зајебавати.
Било је пар породица које су напустиле град и околину раних деведесетих, наводно због тога што су угрожени. Заменили су своје страћаре за виле у Загребу, Задру, Ријеци... Али небитно је сад то. Никада код нас никог није било брига ко је које нације, то сазнаш тек на славама, божићима, сахранама...
Можда истог дана када и комшиница, можда дан касније, стварно се више не сећам, на вратима нам се појавио рођак у маскирној униформи. Нисам га видео од 1989, када сам последњи пут био у Крајини. Видело се по њему да је исцрпљен и уплашен. Истуширао се, нешто појео и почео своју причу. Раздвојио се од породице, не знам сада ни шта ће ни где ће. Са породицом је ступио у контакт већ следећег дана и дан касније сви су се привремено сместили код нас. Нас осморо у двособном стану, било је то баш тесно. Причао је рођак о многим стварима, а највише о томе како су протерали Хрвате из Книна и како га је то годинама пекло. Радио је у ТВИК-у (Творница Вијака Книн) и био је један од оних који је гађао колеге шрафовима, само зато што су Хрвати. Да их нисмо потерали, говорио је, ни ми сад не бисмо били протерани.
Морам признати да је то за мене било изненађење. Чуо сам да су Срби Славонци и они из Р. Српске радили исто што и непријатељи њима, али јесам моје Книњане идеализовао (скоро као један блогер овдашњи своје земљаке).
Читав август те 1995. године провео сам у шетњи, сам. Осећао сам се јако лоше, једино што ми је била некаква утеха је била насловна страна "Времена" и наслов "Време ће излечити ове ране", са сликом избеглица на трактору. Мој деда, кога сам много волео, и који је био херој другог светског рата, је много теже поднео пад Крајине. Иако је од 1946. године живео у Војводини, Крајина је била и остала у срцу. Након егзодуса Срба из Крајине повукао се у себе и пар месеци након тога умро.
Неко је пре десет година рекао, мислим да је то био Душан Ковачевић (или Басара), да је Милошевић уствари пао након Олује. Да је тек тада почела да се ствара критична маса која ће га срушити пет година касније. Ако гледамо по мени, био је у праву. Иако сам почетком деведесетих предводио "перформансе" у гимназији против власти Слободана Милошевића и био непријатељ број један за директорку школе која је била једна од перјаница СПС-а (после петог октобра прешла у Карићев ПСС, јер је мислила да је СПС-у крај, баш се зајебала), тек падом Книна сам био спреман и да робијам, само да ђубре оде са власти. Нисам баш очекивао да ће индиректно претити мојим родитељима, али то је друга прича.
За мене је пресуда хашког трибунала генералу Готовини била прави мелем на рану. Том пресудом операција Олуја је названа правим именом: удружени злочиначки подухват. Колико је она била мелем за све оне протеране, не могу да знам, али верујем да им је много значила.А и до сада смо сви схватили да су сви ови ратови били само део игрица режима Слободана Милошевића и Фрање Туђмана у ком су страдали обични грађани, а ДБ кадрови обе земље се безобразно обогатили. Волео бих да сам то знао много раније.
Ја имам неки начелан договор са својим оцем и стричевима да посетимо дедин родни крај. Ове или следеће године, видећемо. Радујем се томе.
пс Овај текст је написан у даху, надам се да није много конфузан. Могуће је да ће изазвати разне реакције блогера, али ово је прича коју сам одавно желео да напишем. Када помислим како сам се ја осећао тог августа 1995. године, не могу ни да замислим каква су била осећања свих избеглица из бивше Југославије, који су морали да напусте своје домове и да се одрекну свега што су стекли у животу, а многи су остали без својих најмилијих.
Tagovi
Blogovi autora
- Podsetnik za kafanu (287)
- Glasači i Srbija (88)
- Који је овом народу? (478)
- Da l' plakati ili se napiti? (323)
- Recite Srbiji (246)
- Apel ministru finansija (21)
- Vođa (156)
- Kako privući strane investicije? (104)
- Четрес дана (39)
- Видимо се на гробљу (85)
- Poverenje (127)
- Proterajmo lekare iz Srbije, oni su krivi za sve ! (139)
- Polazak u školu (85)
- Dobri ljudi sa bloga (64)
- Umesto nekrologa (25)
- Gde ste sada, srpski novinari? (122)
- KAKO SRBIJA DA SE REŠI VOJVODINE? (226)
- Copy/Paste Srbija (126)
- Tekst Nikole Jovanovića, nakon čitanja (210)
- Zakon, propis, naše dete i njena škola (266)
Najnovije VIP blogeri
- Javna rasprava o Beogradskom sajmu i Generalštabu
Đorđe Bobić - Gde je krenuo Saban
natasa_tasic_10 - Davimo Beograd iliti DB
Ivan Blagojevic - Oda Drustvenim Naukama
Spiridon - OTVORENO PISMO MINISTARSTVU ZDRAVLJA
razmisljam - Dovidjenja, gospodine Bobicu!
angie01 - Klasicna tema- Beograd, popodne i gitare
jednarecfonmoi - Fragmenti stvarnosti u opštem prividu
Hansel - Horizontala, koja ne da vertikali da se vidi
angie01 - СРБИЈА ‒ ЗАЈЕДНИЧКА ДОБРОБИТ И КАЗНА
Predrag Brajovic
Najnovije blogeri
- DUB PUB: Stepping Out From The System
docsumann - Majstor za ljuljaške, klackalice, tobogane i ... II DEO
Filip Mladenović - ŽUTA OSA (8/24)
horheakimov - DUB PUB: Milion kvadrata
docsumann - Dokon um đavolje igralište
zilikaka - НАЦРТ РЕЗОЛУЦИЈЕ О ГЕНОЦИДУ У СРЕБРЕНИЦИ
Filip Mladenović - DUB PUB: A Bright New Day Is Coming
docsumann - Srbija u EU i NATO do 2030...
Filip Mladenović - DUB PUB: Woman, Hey
docsumann - DUB PUB: No Love, No Home
docsumann
Arhiva
Kategorije aktivne u poslednjih 7 dana
- Život (4)
- Društvo (4)
- In memoriam (2)
- Gradjanske inicijative (2)
- Zdravlje (2)
- Literatura (2)
- Eksperimenti u blogovanju (2)
- Moj grad (2)
- Muzika (2)
- Biz (1)
Najaktivniji autori u poslednjih 15 dana
SRPSKI / ENGLISH
INFO TV RADIO VIDEO B92.FM SPORT PUTOVANJA BIZ POSLOVI MAPE ŽIVOT KULTURA BLOG FORUM TEHNOPOLIS AUTOMOBILI SHOP MUSIC vrh strane© 1995 - 2009, B92 | Kontakt | O nama | Impresum | B92 lica | Pravila korišćenja
B92 je organizacija koja brine o zaštiti životne sredine.
Mi ublažavamo štetu nastalu zagađenjem u avio-saobraćaju i ulažemo napore da se smanji emisija izduvnih gasova.
climatecare.org