Pedalanje po Karpatima (Slovačka)

Na početku putovanja biciklom oko sveta, moj partner Brajan i ja odlučili smo da prepedalamo Karpate. Krenuli smo krajem jula iz Bratislave, gde počinju Mali Karpati, i vozimo od severozapada prema jugoistoku prateći masiv kroz Slovačku, Poljsku, Ukrajinu, Rumuniju, sve do poslednjih obronaka Južnih Karpata u Srbiji.

24. jun

Izgledalo je da mi kondukter neće dozvoliti da unesem bicikl u autobus čak ni ako ga budem rasklopila, ali potegla sam sve adute iz kacige.
- Ali, ovaj, znate, ja idem na put oko sveta biciklom i zato moram da ga transportujem do Bratislave.
- Drago mi je zbog tebe, ali nema mesta za bicikl - odgovorio je.
- Ali meni su rekli kad sam kupovala kartu...
- Ne mogu oni da ti kažu, to odlučuje vozač.
Međutim, nisam ni pomišljala da odustanem. Takva mogućnost jednostavno nije dolazila u obzir. Ja ću danas otputovati sa biciklom i nema šanse da me u tome nešto spreči.
- A zašto vi ne odlučite da mogu da ga unesem? Znate, mene čeka momak u Bratislavi. On je doputovao čak iz Amerike da bismo zajedno krenuli.
Izgleda da ga je to umilostivilo, jer je rekao da pođem za njim i otvorio mi vrata od komore na zadnjoj strani autobusa.
- Ubaci ga ovde!
Došlo mi je da ga izljubim, posebno kada sam shvatila da mi nije naplatio ni dinara više od cene koja je predviđena za običan prtljag.
Raša mi je pomogao da sve ubacimo unutra, a utom je stigao u Dragan. Slikala sam se sa mojim drugarima, a onda je bus krenuo.

...

Brajan me je čekao na stanici u Bratislavi. 
Čudan je osećaj kada uživo ugledate nekoga koga ste mesecima ranije gledali samo preko Skajpa. Izgleda vam neverovatno da je ta osoba zaista tu, potpuno stvarna. Ali još čudnije je bilo što smo nakon svega par minuta oboje imali osećaj kao da smo se juče rastali, a ne pre skoro četiir meseca.
Put do našeg hotela vodio je duž Dunava. Vozili smo desetsk minuta biciklističkom stazom koja je pretila njegov tok, kada je Brajan rekao:
- Eno ga naš hotel.
- Gde?
Pokazao je na brod nalik na naše splavove.
Počela sam da se smejem. Nikada ranije nisam spavala na brodu, makar bio preuređen u hotel. Ali moram priznati da ima simbolike u tome što naše naše skitanje po svetu počinje baš iz ovog nekonvencionalnog "botela".

27. jul

 Iz Bratislave krenuli u 11:44, u pravi čas koji je i numerološki dobar. Udarili na Male Karpate i do mesta Modra vozili ~65 km, ili preko preče naokolo bliže, pošto kraticom ima 21 km. Onda zalomili nadesno, u pravcu Trnave još oko 5-6 km do jezera Vištuk, gde kampujemo. Ako se po jutru dan poznaje, naš prvi dan ture obećava svetlu budućnost. 

Fotografije ovog dela ture nalaze se ovde:

https://picasaweb.google.com/107915621900909972239/Bratislava242772011

28. jul

Vozimo istočnim obodom Malih Karpata. Predeli su kao preslikani sa Zlatara ili Zlatibora. Jedina razlika je sto nema djubreta, prozori, terase i dvorista su prepuni cveća, a Slovaci su tihi i smireni  ljudi - niko ne viče, ne nervira se, ne trubi. Ceo dan pada kiša, pa smo oko 17 h odlučili da nam je za danas dosta. U mestu Dechtice kampujemo u nekoj nedovršenoj kući - na suvom i pod krovom :-)  


 

 30. jul

Izležavali se pored tople vode do ručka, skoro pa rešeni da danas i ne vozimo. Na kraju se ipak pokrenuli i nakon par sati uzbrdica-nizbrdica, dokotrljali se u Trenčianske Teplice - prelepu banju. Kampujemo na ulazu u šumu, iznad privatnih teniskih terena. Jedna planinarka 'svratila' je do nas samo da bi nam rekla da na oko 1 km uzbrdo imamo pitku vodu. Fin svet ovi Slovaci.

31. juli

 Još uvek smo u Trenčianskim Toplicama, pošto kiša lije non-stop od noćas. Prognoza je da će nastaviti tako do srede, ali nadamo se da ćemo sutra moći da krenemo i stignemo u Žilinu, gde imamo smeštaj preko aučsurfinga.

Danas se ispostavilo da smo opet imali sreće sa izborom mesta za kamp. Naime, pojavio se vlasnik zemlje na kojoj kampujemo, a koji ima veliku kuću, baštu, bazen i teniski teren. Nakon kraće priče, otišao je do svoje kuće i doneo nam po veliku šolju kafe. Kasnije je opet došao i pozvao nas da kampujemo u narečenoj bašti, ispod nadstrešnice kod letnje kuhinje. Kao poklon, ostavio nam je 1 kg kafe.

Trenutno smo u jednom restoranu u gradu, gde korisitmo Happy hour i 20% na cene te pijuckamo pivo i surfujemo. Mislimo najviše na Rašu čiju smo donaciju načeli prekjuče na vrh brda ispijajući pivo u jednom
restoranu, a sada nastavljamo da je "krnjimo".

Mi i klošari

Teška srca ispoštovala sam obećanje koje sam juče dala Brajanu da ćemo danas krenuti ka Žilini i, uprkos lošem vremenu, voziti sve dok ne stignemo do Mikaela, kod koga imamo smeštaj. Bilo je lako obećati, ali sada se treba pokrenuti po kiši koja i dalje pada i pedalati oko 90 km sa 30-tak kilograma na biciklima. Umorna sam, prljava i spava mi se.

Ipak krećemo, i to dosta rano. Već oko 9 smo spremni.

Nakon desetak kilometara stajemo kod TESCO megašopa da kupimo hranu za danas. Na ulazu, sklonivši se od kiše, mirno stoji nekoliko klošara. Ne traže novac, samo stoje i posmatraju šta se dešava. Dok smo doručkovali pod nadstešnicom, jedan je prisao Brajanu i ponudio mu da kupi vaznu!

Prilično ličimo na njih, onako prljavi, a i po trenutnom načinu života: spavamo pod otvorenim svodom, hranimo se ispred prodavnica, imamo samo najneophodnije stvari za preživljavanje. Ali ljudi nas doživljavaju kao putnike i rado nam prilaze, nude pomoć i smeštaj, dok bi retko ko i pomislio da makar popriča sa nekim klošarom. U čemu je suštinska razlika? Verovatno samo u tome što mi putujemo, a oni su mahom vezani za jedno mesto. No, ima i onih putujućih klošara, koji se stalno kreću, pa negde zastanu, ponekad nešto i rade da bi zaradili i onda idu dalje. Zašto ljudi nisu tako srdačni sa njima kao sa nama? Da li zbog naših bicikala i opreme za koju je jasno da je fensi i prilično skupa, iako je sada prljava?
   
Kao i njima, i nama je sad tako malo potrebno za sreću. Dovoljno je da kiša stane i sunce se promoli, da počnemo da se smejemo. I kada se to yaista i desi, s novim entuzijazmom nastavljamo pedalanje i negde oko šest stižemo u Žilinu. Zahvaljujući našem hostu Mikaelu, večeras su nam rezervisani tuš i krov nad glavom -- jednom rečju, luksuz.

Fotografije od Bratislave do iline su ovde:

https://picasaweb.google.com/107915621900909972239/BratislavaZilina277182011

Žilina

Zahvaljujući našem domaćinu preko hospitality cluba -- Michael-u, u ovom gradu odmaramo se dva dana. Miša, kako ga zove njegova devojka Lenka sa kojom živi, ima trideset godina i radi u kompaniji koja se bavi sigurnosnim softverima. Lenka je student defektologije, ima dvadeset tri godine i neodoljivo liči na Pipi Dugu čarapu.
 
Michal ne samo što potvrđuje nego i mnogostruko nadmašuje sve naše pozitivne utiske o gostoljubivosti Slovaka. Prve večeri po našem dolasku izveo nas je u restoran, a sutradan je bezmalo ceo dan odsustvovao s posla kako bi nam bio vodič. A u tome je dobar, pošto govori solidan engleski i dosta zna o istoriji svog grada i naroda. Povremeno u razgovor ubacimo neke srpske i slovačke reči, najviše zbog Lenke koja ne govori nijedan jezik sem maternjeg.

Žilina je grad sa stotinak hiljada žitelja, koji se nalazi na tromeđi Slovačke, Češke i Poljske -- do granica ima dvadeset pet, odnosno trideset kilometara, i to je Žilinu umnogome odredilo kroz istoriju, jer je oduvek bila značajna tranzitna tačka na putu između severne i južne Evrope. U novijoj istoriji, grad je važan kao čvorište drumskih i železničkih puteva, i kroz njega prolaze dva panevropska drumska koridora.  

Obilazimo gradsko jezgro, gde se više-manje nalaze svi značajni turistički objekti grada: skver Andreja Hlinke, koga zovu ocem slovačke nacije mada je pobio više svojih sunarodnika nego Rusi i Nemci zajedno; crkvu Farsky koja dominira na zaista lepo uređenom gradskom trgu sa brojnim fontanama u kojima se igraju deca; park sa spomenikom Crvenoarmejcima, zvaničnim oslobodiocima posle Drugog svetskog rata a zapravo okupatorima budući da je Slovačka bila saveznica Nemačke (po nezvaničnoj istoriji); malu Rosenfeld kopiju Belvedere palate u Beču; kuću u kojoj je rođen i živeo lični lekar Lava Tolstoja, koji mu je više puta tokom života navraćao ovde u posetu; ulicu gde je sredinom osamdesetih počela revolucija i balkon s koga je pokrenuta; kuću u kojoj se i danas knjige ručno koriče...

U Žilini ima dosta zelenila, parkova i cveća, ali mnogi su uništeni da bi se na mestu njih podigli grdni megašopovi. S terase jednog od njih pravimo fotografije krova onog susednog šoping centra, na kome je bazen.

Uveče, Mickal i Lenka nam spremaju tradicionalno slovačko jelo bryndzove halusky. To je zapravo nekada bila sirotinjska hrana, a sada je poslastica poput srpskog kačamaka ili popare. Krompir ovde rađa kao kukuruz u Srbiji, pa je oduvek činio osnovu ishrane siromašnijeg sloja naroda. Bryndzove halusky se sprema sa ovčijim sirom koji mu daje specifičan miris i ukus, tako što se krompir najpre usitni u blenderu ili se izrenda, pa se smesi dodaju sir, jaja i ulje. Oblikuje se potiskivanjem kroz modlu sa sitnim otvorima, da se naprave sitne kuglice, koje se zatim prže u debelom sloju ulja. Na kraju se preko svega doda sitno iseckana slanina. Može se zalivati acidkom biele (koji odgovara miksu našeg kefira i jogurta) ili pak češkim pivom, a kao aperitiv najbolje je borovička -- rakija od borovih bobica, koja je slovački specijalitet.

Fotografije iz Žiline nalaze se ovde:

https://picasaweb.google.com/107915621900909972239/Zilinka1282011

 
3. avgust

Najzad Karpati kakvima smo ih i zamisljali i zbog kojih smo i dolazili: planinska sela sa drvenim kucicama, putevi skoro bez vozila, cetinarske sume, ciste reke, gorska jezera, potpuna tisina...
Vozili i 15 km offroada kroz mesto Kusyce.
Danas planiramo kroz Nemestovo, pa preko granice u Zakopane.

Meandriranje

Nakon meandriranja između Slovačke i Poljske, po principu: doručak u Slovačkoj, ručak u Poljskoj, a kampovanje na ničijoj zemlji, ponovo u Slovačkoj, verovatnoposlednji put. Trenutno smo u gradu Beredjev, koji je pod zaštitom UNESC-a kao spomenik svetske kulturne baštin, a sutra jezdimo u pravcu Poljske
(ponovo).
Imamo dosta sreće s vremenom jer kiša pada samo noću, dok su nam dani uglavnom sunčani.

Za sada nemamo većih problema, ako se izuzme to da ne možemo danima da utvrdimo broj rupa na mojoj podlošci plaćenoj 150 evra, kao i da smo već drugi put izgubili mali deo za primusov Multifuel gorinik (drugi
put sam ja spontano šutnula ceo gorionik u reku, ali su ga ribari koji su se tuzatekli izvukli nakon pola sata pretraživanja dna); ljudi iz Primusa bili su toliko ljubazni da naam šalju treći put istu stvar.

Doživeli smo i napad dečije romske bande, kada su nas vukli za bisage i otimali nam stvari u jednom seocetu na istoku Slovačke...

Fotografije ovog dela ture su ovde:

 https://picasaweb.google.com/107915621900909972239/IzmedjuSlovackeIPoljske

https://picasaweb.google.com/107915621900909972239/MeandriranjeIzmeUSlovackeIPoljske

U kom veku živimo?

Od početka ovog putovanja, tačnije, još od Sicilije, nemamo mnogo sreće u pronalaženju smeštaja preko hosting lista (Hospitality Club, Warm Showers, Cauch Surfing). Prosek nam je manje od jednog hosta po svakoj zemlji: na Siciliji nijedan, u Slovačkoj samo Mikael, a u Poljskoj jedino Polina.

Šaljemo brojne mejlove, oboje imamo pozitivne preporuke od drugih članova, ali retko ko nam uopšte i odgovori. Verujem da je jedan od razloga to što je u svim zemljama kroz koje smo do sada prošli veoma snažan uticaj katoličanstva na mišljenje i ponašanje ljudi. Sećam se da su nas na Siciliji više puta pitali da li smo venčani, i da je to bilo među prvih par pitanja koje bi nam slučajni poznanici obavezno postavili. Slično smo doživeli pre nekoliko dana, u mestu Miejse Piastowe od žene koja nas je svratila s ulice u svoju kuću, na kafu i osveženje; od nje smo čuli da je svog sina poslala u katoličku školu jer tamo nema droge, alkohola, pušenja, ni dugih kosa (!). A i naš host Polina, potvrdila nam je da bi to što Brajan živi u USA, ja u Srbiji, a putujemo zajedno kao par, moglo da bude problem za nazore većine konzervativnih Poljaka.

Pitam se u kom veku živimo.