San

U proleće 1989. sam radio na filmu 'Panonski vrh' (u originalu Pannon csúcs). Fabula radnje filma nije bitna za ovu priču, ono što je bitno je da nam je trebao zatvor kao objekat. Naravno, ne sećam se koliko scena se u istom snimilo (mrzi me sada da kopam po papirima da tražim scenografski elaborat), ali se sećam da su nam, osim ćelije, "igrali" hodnici, kupatilo i dvorište. Osim toga to nije mogao biti makar kakav zatvor s obzirom da je radnja filma počinjala 1948.

Elem, da ne dužim, od suženog izbora marijaterezijanskih zatvora, izbor je pao na Zrenjaninski zatvor. Dobro je izgledao za naše potrebe, a upravnik se pokazao kao ljubazan i predusretljiv. Na sastanku na kome je posao ugovoren postavio je minimalne i razumne zahteve glede ponašanja ekipe -- držati je na neophodnom minimumu, organizovati ulaz/izlaz u većim grupama, ako baš ne može cela ekipa odjednom [naravno da ne može, moja (scena) mora biti prva, a nema smisla da ostali sede i vrte palčeve dok mi radimo] i, najvažnije, nikakav, ali nikakav kontakt sa zatvorenicima.

-- Zatvor nam je pun... znate, onih političkih, -- rekao je značajno nas gledajući. Iako je bilo potpuno jasno na koje misli nisam izdržao da ne pitam, -- Mislite Albanaca? -- Odgovorio je potvrdno.

Pošto su zatvorske ćelije uske (većina je, koliko sam ja ukapirao, bila 3mx6m) upravnik je odlučio da na nedelju dana uskrati kažnjenima zajedničku prostoriju (6mx6m) na drugom (ili je bio treći?) spratu. To je prostorija gde su zatvorenici u "slobodno" vreme mogli da gledaju TV, igraju društvene igre ili čitaju novine. Nisam se preterano dobro osećao zbog toga, ali šta je tu je. Ta prostorija je bila idealna, jer sam pomoću samo jednog rückwanda (srpski -- rikvanda iliti lažnog zida) mogao da je pretvorim u samicu.

U hodnicima i kupatilu nisam imao nikakve intervencije, oni su izgledali "večno", odnosno mogli su da prođu kao 19. vek, 1948. ili 1968., a ako je taj zatvor operativan i danas siguran sam da izgledaju isto. Dvorište, koje zatvor nije posedovao, je bio mali problem. Postojalo je dvorište između dva krila zgrade (krilo suprotno zatvoru je bila kuća nekoj zrenjaninskoj birokratiji), zaraslo u korov i kao takvo neupotrebljivo. Dao sam ga malo očistiti od tog korova i nasuo šljunak, pa je iz gornjeg rakursa i moglo ličiti na zatvorsko (naročito kad 'zatvorenici' šetaju u krug okruženi 'čuvarima').

Snimanje je išlo glatko. Ništa lepše za scenografa od sedmodnevnog ankerisanja ekipe na jednom (jednostavnom) objektu. Zapravo ja sam bio taj koji je najviše kršio pravilo grupnog ulaska/izlaska, jer kad bi snimanje počelo gubio sam se u vidu lastinog repa. Kada smo radili eksterijer (dvorište) Eva (rediteljka) i Zoli (direktor fotografije) su skapirali da bi tu mogli da snimimo jedan ekstra kadar, koji, sada se ne sećam, ili nije bio ni planiran ili do tada nismo imali rešenje za njega (mislim da je ono prvo). Naime, u jednoj sceni (glavni) lik iskače kroz prozor kancelarije istražitelja. Tu scenu (enterijer) smo već snimili (u patrijaršiji u Sr. Karlovcima). Pomenuto, zatvoru naspramno, krilo zgrade je bilo idealno da se snimi eksterijer te scene skakanja kroz prozor, pod uslovom da se snima sa prozora jedne od operativnih ćelija zatvora.

Porazgovarali smo sa upravnikom, uspešno mu objasnili da nam je to jaaako potrebno i dobismo dozvolu, ali zaista minimum minimuma ekipe može da uđe u ćeliju. Taj minimum je trojica -- direktor fotografije, asistent mu i neko ko će da unese i postavi praktikabl za kameru (zatvorski prozori su visoki). Dobivši dozvolu, poslasmo Ticu (organizatora) da organizuje (tek sada vidim, rahmetli) Zvonceta (kaskadera, treći s leva, druga dvojica na fotki su Bata Kameni i Pigi) i (ni manje ni više) vatrogasce sa sve vazdušnim jastukom.

Na dan kada je goreponuto izorganizovano nisam šmugnuo sa snimanja, jer, radoznao kakav jesam, sam odlučio da ja unesem taj praktikabl, čisto da vidim kako ćelija kada je u punoj funkciji, i.e. puna zatvorenika, izgleda. Kao što rekoh (oko) 3mx6m, a u njoj 4 (četiri) kreveta na sprat, dakle 8 (osam ljudi). Nekim čudom čuvar koji nas je uveo u ćeliju je izašao (i zaključao nas), što je bilo dovoljno da Bora, asistent snimatelja, kad je trezan odličan šarfer, a inače čovek vrlo koloritne biografije kome 'apsane i bajbokane nisu bile strani ambijenti, prekrši pravilo br. 2 i započne čaprac divan sa zatvorenicima.

Prvi kome se obratio je izgledao najurbanije, pitao ga je, a šta drugo nego zašto leži u zatvoru. Mladić je izdeklamovao, sve po paragrafima o rušenju ustavnog poretka i te tada uobičajene (iz novina prepoznatljive) definicije.

-- I koliko si dobio?

-- Osamnaest godina.

-- Koliko ti je sada?

-- Dvadeseti četiri.

Dok sam ja kompjutovao Bora je već prešao na sledećeg i njihov razgovor mi je već biopozadinski šum.

-- Ali čekaj, -- rekoh, -- kad izađeš imaćeš četrdesetdve.

Meni je bilo tačno 30 i, moram priznati, 40. su mi izgledale daleeeeko, -- Pa da li misliš da je vredno?

Bez ikakve patetike momak me je pogledao pravo u oči i rekao, -- Ali ja imam san.

**************************************

Beleška na margini

Na današnji dan, pre 48 godina Martin Luter King je održao svoj I have a dream govor. Danas se otvara memorijalni centar koji nosi njegovo ime i koji je dekorisan meni ružnim i gloopavim spomenikom (o glooposti naslova linkovanog NYT teksta ne vredi). No, kajgod, uvek kad se pomene taj I have a dream govor ja se setim te epizode iz zrenjaninskog zatvora i studenta ekonomije iz Prištine, koji je takođe imao san (ma koliko taj san bio različit od MLK-ovog). Obično me to baci u razmišljanje o tim kolektivnim snovima -- kurdskim, kašmirskim, cionističkim, palestinskim, tamilskim, baskijskim, lista bi mogla da ide skoro u nedogled.