Mir u svetu i izdaja Srbije

Teško je zamisliti normalnu zemlju u kojoj bi zajedničko slikanje dve takmičarke na izboru za Mis sveta izazvalo toliko pažnje. Ali u šizofrenom društvu, kakvo je na žalost naše, fotografija na kojoj su se zajedno slikale naša i Mis Kosova izaziva veliko interesovanje i mnoštvo reakcija.

Obična fotografija izazvala je bes mnogobrojnih patriJota, a naša lepotica je morala da se vadi sledećom izjavom: "Bila sam zatečena, a pravila lepog ponašanja nosim iz zemlje koju predstavljam. Bilo bi nedostojanstveno pred svima pobeći iz kadra. Svim srcem podržavam politiku i borbu svoje zemlje, tako da ova slika nije nikakvo priznanje, već kulturan odnos na ličnom nivou. Kada budem zvanično govorila, naravno da ću reći da je Kosovo Srbija i srpski Jerusalim".

Vesna Jugović, vlasnica licence za Srbiju, žena koju mnogi povezuju sa elitnom prostitucijom u Srbiji, pored komentara da se "na fotografiji jasno vidi da se na licu naše predstavnice vidi da je jasno sudržana", dodala je i: "Naravno da postoji razlika između pojavljivanja u javnosti i ličnog stava. Sigurno da će sve njene zvanične izjave biti na liniji srpske politike kada je reč o Kosovu. Anja zbog ovoga neće snositi nikakve sankcije".

I tako je jedna fotografija sa ovog krajnje glupog takmičenja postala "pitanje od nacionalnog interesa". Komentara po netu ima raznih, od teorija zavere (lukava Albanka je sve iscenirala), preko izdaje od strane naše misice, do euforije kako je to prvi korak ka pomirenju. A u pitanju je samo jedna fotografija!

Pre otprilike mesec dana sam sedeo u društvu u kom je tema razgovora bila Libija, pa preko Libije dođosmo do Kosova i stava jednog mog poznanika: "Sada je vreme da vojno krenemo na Kosovo, Amerika je pred bankrotom, Kina i Rusija nikada jače, NATO ratuje u Libiji, sa mnogo vojske u Iraku i Avganistanu, sad je naša šansa.  Gledao sam ga sa nevericom, pošto ga znam kao razumnog i racionalnog čoveka. Upitao sam ga da nam ne bude mnogo da dva puta pobedimo NATO za manje od 15 godina, a onda se zaprepastio činjenicom da su ga skoro svi podržali u ovom stavu, sa komentarom: "Dosta su nas ponižavali, vreme je da nešto uradimo".

Reakcije na ovu fotografiju i ovaj razgovor iz kafane su mi dovoljan pokazatelj da je Kosovo zaista najskuplja srpska reč. Kako se približavam četrdesetoj sve mi je jasnije šta je najvažniji nacionalni interes Srbije. Nije to ni Kosovo, ni rast nataliteta, ni ekonomija. Najvažniji interes svake zemlje je mentalno stanje nacije. Važnije od svih teritorija, članstva u EU, od izvoza, od uspeha sportista. A ova priča oko Kosova nas mentalno razara.

Kada bi pitali prosečnog Srbina zbog čega mu je toliko važno Kosovo, većina bi rekla da je to srpski Jerusalim, da se tu nalaze najvažnije srpske svetinje, da je Kosovo prebogato rudama i da je to zemlja naših predaka. Kada bi tog istog Srbina pitali da li bi pristao na podelu Kosova, gde bi pri tom Srbija dobila samo sever Kosova (oko 15% teritorije), većina bi na to pristala bez mnogo razmišljanja. To što se na tom severu ne nalazi ni jedna od velikih svetinja srpskih, kao ni delić rudnog bogatstva, to nema veze. Daj šta daš, samo da je izraženo teritorijama, to je osnovna vodilja "borbe za naše Kosovo". To što bi polovina Srba na Kosovu bila osuđena na egzodus, to je izgleda nebitno.

Ako je verovati Vuku Draškoviću, a mene su dešavanja devedesetih naučila da mu verujem u ono što priča, Srbiji se nudi sledeće (citiram VD) :Postoji, i nazvaću ga putem „zelenih linija" koje su borba za moguće i garantuju pobedu. Stotine i stotine miliona evra koje godišnje trošimo na odbranu „crvenih linija" poraza preusmerimo Srbima i manastirima na Kosovu. U svim kosovskim opštinama sa srpskom većinom, od Štrpca do opština na severu, prema Ahtisarijevom planu koji je Priština prihvatila, lokalna vlast može biti samo srpska, policija srpska, prvostepeni sudovi srpski, a nesporna je i njihova ekonomska i kulturna povezanost sa Srbijom.

 

Uz samo malo diplomatskog napora od EU možemo dobiti tvrde garancije i statusne vezanosti svakog kosovskog Srbina za državu Srbiju, da budu njeni državljani i učestvuju i na izborima za Skupštinu i predsednika Srbije. Možemo da Srbima naselimo i oko 40 zaštićenih zona oko naših manastira i crkava, a srpski jezik i ćirilica ravnopravni su sa albanskim jezikom i pismom...

Zar ovo nije bolje od 15% severa Kosova? Da ne pričam o tome da bi ovakvo rešenje dovelo do normalizacije odnosa sa Albancima i vratilo srpsku robu u rafove kosovskih prodavnica. Ono što se meni odavno vrzma po glavi je činjenica da Albanci sa Kosova sve ove godine nisu bojkotovali robu iz Srbije, za razliku od Hrvata, a mi "sečemo vene" za hrvatskim proizvodima, dok o Albancima govorimo sa nipodoštavanjem.

Priznanje Kosova od nas niko ne traži. Ukoliko se izborimo za ovo što Drašković predlaže, vreme će tada  raditi za nas. Albanci će poželeti da idu na Olimpijadu, da igraju fudbal sa ostatkom sveta, da se uključe u svetske ekonomske tokove. A mi možemo reći: priznali bi mi vas, ali tu je pitanje naše imovine. Imamo neke rudnike, fabrike, infrastrukturu koja je u našem vlasništvu.  Rešimo te imovinske odnose, pa da vas priznamo. Jer bolje da mi trgujemo danas sa priznavanjem Kosova, nego Rusi sutra. 

Naravno da je ovo što sam danas napisao u domenu bajki. Kada imaš predsednika koji vuče sve konce, tatinog sina kome je u životu jedino bitno kakav mu je rejting svakog dana, onda dobijaš populističku politiku koja Srbiju vuče ka dnu u svakom pogledu. Lakše je kukati nad zlom sudbinom i pričati o nepravdi, nego stisnuti zube i nešto uraditi. A za to treba imati i petlju (da ne upotrebim drugu reč), a naš je predsednik odavno dokazao da on to ne poseduje.

Da i ja jednom upotrebim belešku ispod margine:

__________

Kada sam se u privatnom životu nalazio u naizgled bezizlaznim situacijama, kada je izgledalo da sam dostigao dno i da više nema povratka gore, držao sam se stare poslovice: "Igraj sa kartama koje su ti podeljene".