Снове сам одавно почео да бележим, први 19. Новембра 1982 године:
Сањам, у комбију сам, возим, Ј. и М. су иза мене. Још једна особа, женско, мушко, не знам, је у комбију. Можда чак две! Возим и ништа не видим испред себе, видим са стране али кроз шофершајбну не видим ништа! Напрежем се, бечим али нека тамна лепљива маса непрекидно пада на стакло у ситним грудвицама, ја просто срљам напред не смањујући гас.
9. децембар 1982 године:
Сањам представу Госпођа Министарка са Оливером Марковић у главној улози. Сањам уствари сцену у којој (наравно без икакве опипљиве везе са текстом Б. Нушића) некакве сподобе без лица, увијене у лаке лепршаве тканине, облаче Оливеру. Она лежи као на столу за операције, огромна је, глава јој је мало подигнута и гледа ме право у очи, ја сам камера или сам иза камере. Ноге су јој раширене, бутине размакнуте, зумирам. Њена пичка је чудна, састоји се од два изразито одвојена дела, два обрасла капка на шаркама, који клепећу сударајући се при отварању и затварању.
12. јануар 1983 године:
Сањам Владу кума који ми прилази, са њим је још једна особа, мушкарац, не познајем га. Израз на Владином лицу је свакодневан, мрзовољан, чак бесан. Лице непознатог је прекривено комадићима стакла.
18. август 1983 године:
Сањао сам...пре тога сам ишао или бежао улицама града на брегу и спуштао се све ниже ка реци коју сам понекад видео између кућа а најчешће само знао да је тамо где сам се упутио. Град ме неодољиво асоцирао на Базел. Затим Ј., Б. и ја, (гледано тако да се море налази на нашој десној страни) идемо плажом од сивог песка, дан је сив, небо је сиво, сунца нема. Плажа је препуна света али влада апсолутна тишина а затим пошто ја положим коферчић с алатом поред пешкира које су прострли Ј. и Б., свет почиње да се разилази. Плажу од кућа раздваја пут којим се нико не креће. Куће су поређане у низу дуж пута и ове огромне сиве плаже. Одједном примећујем да ми нема коферчета и оптужујем Ј. : Лепо сам ти рекао да припазиш на њега! Црни коферчић са алатом ми постаје веома важан. У њему, несталом, знам да се налази нешто од животне важности по мене! Плажа је пуста, нема никог осим нас. Б. предлаже да пређемо пут и уђемо у једну сиву приземну кућерину. Улазимо у огромну салу са узнемиравајуће високим стропом и великим округлим столовима. Ресторан? Неколико људи се спрема да оде. Почињем да тражим свој кофер. Округли столови без столњака, пуни су ладица. Отварам их једну за другом, коферчета нема. Претурајући налазим црни сјајан сако и у њему осећам набубрео новчаник. Облачим сако на голо тело и преко њега прслук од тексаса. Ј. је узнемирена. Примећујем човека јајолике главе како ми прилази и нападно гласно изговарам: Идем у WC! WC се налази лево у дну сале, препознатљив је по хромоксид зелено офарбаним вратима без браве. Клозет је чучавац. Стрепећи скидам сако и вирим кроз одшкринута врата. Видим да се јајоглави са још једним приближава! Брзо скидам гаће, чучнем над отвор а сако бацам десно од врата на прљав под. Човек са јајоглавим отвара врата и по изразу на лицима знам да знају да сам узео сако да бих узео новац из новчаника. Знам такође без изговорене речи да је јајоглави шеф ресторана, да је новац у новчанику дневни пазар и знам, што је најбитније, да јајоглави зна све о мом коферчету!
23. август 1983 године:
Сањам местанце на југу Француске, ноћ, кривина асфалтираног пута. На узвисини од око пет метара, подзид од наслаганог камења, метални стубови са висећом лозом на кров, ја са још једним чијег се лика не сећам, у америчкој војној униформи, чизмама, гологлав, покушавам да муницијом напуним оквире за аутоматску пушку. Очекујем да путем иза кривине са леве стране, наиђе неко или неки који ће ми угрозити живот! Муниција изазива у мени страх, безнадежност! Меци су еластични, савитљиви, као да су од меке гуме! Не успевам да их убацим у оквир! Како убацим два, три, почињу да се напињу и искачу из оквира!
28. август 1984 године:
Сањао сам да себе гледам с леђа а леђа су ми пуна црва, односно, леђа су ми начињена од црва који врве, гамижу!
31. октобар 1985 године:
Сањам како седим на задњем седишту раскошног кабриолет Кадилака. Око и испред мене пет, шест девојака. За воланом Дадо Ђурић. У једном тренутку Дадо зауставља Кадилак и окреће се, осмехује се и разговара са обожаватељкама. Девојка са моје десне стране шапуће ми у уво са страхопоштовањем у гласу: Знаш ли ко је он? Знам, кажем, Дадо Ђурић, стриц моје другарице Вјере. То кажем гласно, гледајући га у очи. Дадо се прави да није чуо и даље благонаклоно осмехнут али с висине, прича своју причу