Frenk u mojoj tašni

U tašni sam dugo nosila Frenka o'Haru. Knjižica je mala, i moja tašna je mala, i oni su se lepo našli. Vremenom, moram da priznam, Frenk mi je malo dosadio.
To mu nije najbolja knjiga, i osim nekoliko pesama koje su mnogo dobre, kod ostalih sam izvlačila fragmente - otvorim nasumice i pročitam nekoliko redova, ili se zalepim za jedan pa ga ponavljam, ponavljam, ponavljam... - i to mi je uspešno ulepšalo dan, ne jednom.
Rešila sam zatim da potražim neku drugu knjižicu te veličine, da zameni Frenka u mojoj tašni. Pesnici su promenjivi ali tašna nije - ova je apsolutno savršena za moje potrebe i estetiku. Već se malo iskrzala, ali nosiću je dok sasvim ne propadne.

U knjižari sam morala da pitam gde su im pesnici, jer znam da ih ne mešaju sa drugima. Knjižara je velika ali polica za pesnike nije, i onu su tu nagurani tesno.
Većinom su velike knjige u pitanju - po merilima moje tašne - od pesnika koji su živeli davno, ili su bar mrtvi do sada, i izdavači su sve sabrali na jednom mestu.
Ima i tankih knjižica, i uglavnom su mi imena nepoznata. Tu sam se namrštila - ovo je knjižara u koju ljudi donose knjige koje im ne trebaju, ili za njih nemaju mesta, dobiju koji dolar za to, i uglavnom ga odmah utope za nove knjige. Ove pesnike niko ne želi pa su se tako našli tu. Ne želim ih ni ja.
Pratim alfabetski, pa se alfabet prekine i naiđu neka druga pravila, uvek za velike knjige, i ja se opet vratim na početak.
Čučala sam kraj te police i vrtela se neko vreme, dok nisam našla dve tanke - Alena Ginzberga i Silviju Plat. Nadala sam se Frenku, ali bile su male šanse, shvatila sam, i ovo dvoje su me obradovali.

Prvo sam u tašnu stavila Alena. Knižica je mala ali sa tvrdim koricama, i nije povez bezveze, ‘Howl' je u pitanju.
Prošle su godine otkad sam ga čitala, za mene je ‘Kaddish' intimniji, ali ko je ikada ostao ravnodušan na početne linije himne američkog kraja koji još ne dolazi - I saw the best minds of my generation destroyed by madness... Da kraj uvek dođe, u to ne treba sumnjati.
Sa Alenom u tašni primenjivala sam ono što sam uvežbala sa Frenkom: otvorim nasumice i čitam malo, ili malo više.
Kako su pesnici različiti. Frenk me je sâm naveo da ga čitam u fragmentima. To je bo naš ritam, shvatila sam sada.
Alen to ne voli. On je mačo, u tom boho stilu jebenih pesnika koji su se razmetali i nudili kroz seksualnost, i ženama i muškarcima, i verovatno samo oponašali Nila Kasadija. Po svedočenju svih njih, i drugih očevidaca, on je bio ključ za vrata iza kojih se niko nije vratio.
Nisam svesna da je u istoriji umetnosti muškarac bio tako otvoreno seksualno obožavan od strane drugih muškaraca, a nije bio bezimeni lep dečak pretočen u mermer, pa je ovo presedan koji se ne sme odgurnuti. Sigurno ne u ime poetike koja bi da se zakači za druge teme ili uglove.
Okay, pristala sam, i krenula da čitam od početka.
S e k s, vrišti tanka knjižica u mojim rukama i podrhtava, podrhtavam i ja, jer uvek čitam na hladnim mestima, i zato što mi dobar deo toga što čitam iscuri kroz prste, slije se sa tvrdih korica, pa se podeli, promeni pravac i udari me negde malo više, možda u vrhove grudi, ili vrat... ne znam tačnu destinaciju, i ja zatim sklopim knjigu, vratim je u tašnu, i vratim se svom poslu.
Nije čudo da sam kod prvog čitanja davno malo poludela, jer ludost seksa je tako lepo sručena na mladost, kao istovar iz kamiona čiji šofer neće da vozi dalje. I Alen je svoj urlik izveo elokventno, što nije morao, i svako treće slovo bi reklo sve što je vredelo reći.
Čovek rastopljen svojim ludilom, sa biljem, motivom i političkim sloganom ovim ili onim ubačenim za efekte i po ukusu dana, noći, godišnjih doba, ali jasno je ko je vođen i šta ga vodi.
Nisam očekivala. Frenk i ja smo imali našu stvar, u kojoj je seks uvek bio prisutan, i njegovi muškarci i žene su bili poželjni, jer Frenk nikada nije prošao ulicom da ih ne uoči, i bilo je potpuno drugačije.
Alen ne može da sačeka da bude poželjen, ili da poželi. Sve je želja, sa Alenom.
Ne vrlo privlačan koncept, ili propozicija. Ili sam tako mislila.

Zatim sam u tašnu stavila Silviju. Oh dear. Oh, Sylvia.
Ona peva o smrti. Peva o smrti kao obećanju i razrešenju jedne loše stvari drugom lošom. Zna to i sama. Silvija samo ne vidi ništa drugo. Vidik nije skučen zidovima ili nedostatkom prozora. Nije ni sama Silvija skučenog vida ili sposobnosti, i njeno ludilo nije uzrokovano puno drugačijom biohemijom, ali njeno rastapanje, uz neverovatnu selekciju prideva i impresija, suši zemlju i grlo i najkišnijim danom.
Moje oči odbijaju da sretnu Silvijine. I njeno stakleno zvono oštrih ivica sam progutala kao što sam progutala sve tih mladih godina, ali ovih dana, kada je moj stomak sve osetljiviji, i dve reči Silvijine su neretko overdose.
Slika za slikom, jezička perfekcija, emocija teža od Sizifovog najgoreg kamena, i ja gledam na sat kad ću otići odatle, što pre!
Frenk i Alen su rođeni iste godine. Obojica homoseksualci. Silvija je mlađa 6-7 godina. Ona je otišla prva; očajanju se uvek treba pokloniti, i kad se od njega kupaš tri puta uzastopce. Frenk je nestao putem nesrećnog slučaja koji ga je sprečio da mu postane dosadno. Alen je živeo dugo. Njegovo trajanje kao produžena erekcija štrči među njima.
Vitalnost! vrišti knjižica. I Frenk se smeši, potvrđuje. Seks je vitalnost. Silvija bi potvrdila ali ona je već imala usta puna zemlje. I ne verujem da bi se menjala. Šta sve stane u tanke knjižice, ali šta ne stane..

Kad bi ljudi znali...
Kad bi ljudi znali, da li bi...
Kad bi ljudi znali, da li bi sve...
Kad bi ljudi znali, da li bi sve mogli?