Pedalanje po Karpatima (Dve sličice iz Moldove)

Ana i Stefan iz Piatra Neamta
6-8. septembar

Na ovom putovanju pozitivno me iznenađuju ljudi od kojih to najmanje očekujem, kao što je često slučaj i u životu. Neki stranci, negde u nekoj zemlji, koji mi nisu ni rod ni pomoz Bog, pruže mi tek tako ne samo smeštaj i krov nad glavom nego mi bez zadrše daruju i deo svog srca.  Nemaju nijedan razlog da to učine -- jer teško da ćemo se ikada više sresti ili da ću biti u prilici da im uzvratim -- osim velike ljudskosti.

Ana je jedna od tih osoba, koje ću, verujem, pamtiti i po završetku ovog putovanja.  Pronašao ju je Brajan, preko Hospitality cluba. Bila je jedina (i, mislim, prva uopšte u Rumuniji) s neke od društvenih mreža, koja nam je odgovorila. Već po načinu na koji je otpisivala na naše SMS-ove, u kojima smo se iuzvinjavalai što ćemo najverovatnije kasniti dan-dva, kada je jednostavno otpisivala "take your time", stekla sam utisak da je veoma praktična osoba. Informacija da ima bebu i da nije udata, koju sam pročitala na njenom profilu, išla je toj slici u prilog -- očito se radi o mladoj ženi koja, kao samohrana majka, nema vremena za gubljenje.

Došla je po nas u centar grada sa bebom, trinaestomesečnim Stefanom, malim melezom koji je rezultat ljubavi Ane iz Rumunije i Adea iz Kenije. Upounali su se preko intereneta i kada se ljubav rodila, Ade je doleteo u Pietra Nemat. U tom trenutku, Ana je iza sebe već imala jedan propali brak koji je trajao pet godina i, mnogo važnije i bolnije isksustvo od toga -- pokušaj da kao bebisiterka radi u Škotskoj. Bolnije, jer se ispostavilo da je u pitanju klasična trgovina belim robljem ili prostitucija -- Ana nije baš izričito to rekla, ali iz njene priče, čije delove nam je otkrivala naredna tri dana, to je bilo sasvim jasno. Ali, otom-potom. Ono što najpre saznajemo gledajući neodoljivo šarmantnu bebu kafene boje sa osmehom koji je u stanju da rastopi svačije srce, jeste da Stefanov tata nikada nije dobio priliku da se oženi Anom. Ona nije htela, verovatno poučena lošim iskustvom iz prvog braka.

"Ako me pitate koga bih izabrala, bebu ili muža, u svakom momentu bih vam bez premišljanja odgovorila da ovo bepče vredi svih muka koje sam preživela i da bih uvek njega odabrala,"  tako nekako je ponavljala Ana.

A vreme koje smo proveli sa njima dvoma i radost života koju smo s njima delili, uverili su nas da njene reči nisu samo izgovor ili samozavaravanje, kao što to pokatkad zna da bude. Stefan nas je očarao svojom dobroćudnošću i blistavim osmehom.  Rado smo provodili vreme s njim,  držali ga u naručju, igrali se, samo ga pazili u njegovoj sobi, omogućavajući Ani da se malo odmori. I nije nam bilo zamorno. Uživali smo u zajedničkim obrocima, koje smo Brajan i ja naizmenično pripremali, vodeći računa da hrana ostane nezačinjena kako bi i Stefan mogao da je jede.

Tokom našeg boravka u Aninoj nedovršenoj polovini kuće, koju deli sa ujakom, Stefan je imao i svoje prvo planinrsko iskustvo. Pretposlednjeg dana, Brajan, Ana i on otpešačili su par kilometara na brdo poviše grada. Kako se Ana samo radovala i koliko joj je značilo što je izašla iz svakodnevne rutine priredivši i sebi i bebi nešto novo i drugačije. Za tu priliku, odenula je Stefana u pravu planinarsku garderobu. Pa iako nije pešačio, dobro se pokazao, budući da je ostao budan sve do spusta, kada više nije mogao da izdrži nego je zaspao.

Vreme provedeno sa njima dvoma pamtićemo kao verovatno najopušteniji boravak u nećijoj kući, budući da nam je Ana, bez ikakve zadrške, ostavila ključeve od kuće a u nekoliko navrtata poverila nam je na čuvanje i najdragocenije što ima -- Stefana. Toliko poverenje zaista nas je dirnulo do dna srca.

A priča o Aninom životu ne može da stane u jedan tekst na blogu. Niti joj je ovde mesto. Ako ikada budem pisala roman o sudbinama ljudi koje sam upoznala tgokom ture, poglavlje o Ani biće nesumnjivo jedno od obimnijih i najzanimljivijih.

 

Efekti neobaveštenosti
9. septembar

 Zbog dužine ture i brojnih predela kroz koje prolazimo, često ne stižemo da pročitamo ni osnovne informacije o onome što nas očekuje, pa neobavešteni lutamo uzduž i popreko zemalja, neobavešteni otkrivamo spektakularne vidike, neobavešteni ulazimo u znamenite gradove. Ali upravo zato, efekat iznenađenja lepotom je veći, potpuniji, snažniji.

Sve što smo znali pre ulaska u kanjon Bicaz bilo je da se nalazimo na granici Moldove i Transilvanije. Anina rođaka iz Piatra Naemta rekla nam je da ćemo proći kroz prilično lep predeo, što je i na mapi nazanačeno, ali nismo očekivali ništa ni približno onome što ćemo videti. Posebno što je izgledalo kao da se sve udružilo da nam taj dan učini jednim od onih za koje jedva čekamo da prođu: dosadna kiša koja čas pada, čas prestaje, pa taman kada obučemo kabanice i nepromočive pantalone, te nazujemo kamašne, ona se povuče pred suncem; velika vlaga koja verovatno prija samo našoj kosi, dok se naša tela preznojavaju kao u sauni; prilično uzak put usečen u stene, koji se prisilno sužava ogradama na svakih par stotina metara zbog popravki usled odrona, pa je saobraćaj usporen i znatno otežan; smanjena vidljivost zbog vremena i konfiguracije terena, tako da je sumrak i usred bela dana.

Ne znajući da upravo gledamo jednu od najspektakularnijih prirodnih lepota Rumunije,  sledili smo reku Bicaz od podnožja planine do njenog vrha, kroz klisuru dugu osam kilometara pod konstantnim usponom od preko deset procenata, dok su nas s jedne strane pritiskale stene i gušile oštre serpentine, a s druge vukle nadole strmoglave litice. Iznenađenje je zamenilo ushićenje koje se povećavalo bezmalo sa svakim osvojenim metrom puta, smenjujući se sa udivljenim čuđenjem nad slikama koje nijedan fotoaparat ne može u potpunosti da dočara. Gubili smo dah zbog nestvarne lepote i ogromnog napora, koji ovde idu podruku, neodvojivi jedno od drugog, kao najlepša nagrada i cena koja se za nju plaća.

Jedino što smo znali je da nas na vrhu očekuje Crveno jezero, koje bi trebalo da bude kulminacija ove lepote, jer je nastalo prirodnim putem, nakon klizanja zemljišta koje je pregradilo reku. Ali kada smo dopedalali na skoro hiljadu metara nadmorske visine i ugledali ga, nismo osetili ni približno uzbuđenje kao zbog kanjona, ako čak nismo bili pomalo i razočarani. Pitam se da li bi bilo drugačije da ništa nismo znali ni o jezeru, da u mašti nismo unapred stvorili sliku punu velikih očekivanja.

Fotke su ovde