Mostovi

Dragi naši, mi smo hvala Bogu dobro, a kako ste vi? Ovom rečenicom naš čuveni pisac Momo Kapor je započinjao svoju kolumnu u Vestima iz Frankfurta. Zato mi danas ovaj tekst počinjemo istom tom rečenicom obraćajući se Vama, čitaocima ovih tekstova.
Na ovom mestu se osećamo kao de Gol na radio Londonu kada je pozvao francuski narod na ustanak. On je tada imao nešto veoma važno da saopšti svome narodu a isto to imaju i ovi mladi ljudi koji su svoje tekstve pisali specijalno za ovaj blog i ovaj sajt. Ni to nije slučajno. O našem putovanju u Nemačku sam već pisao. O tome gde smo bili, s kim smo se družili, kako smo se vozili tramvajima mogli ste da čitate u mom prethodnom tekstu. Zato danas, u ovom pokušavamo da Vam predstavimo naš rad i druženje sa strancima u Berlinu i to kroz perspektivu više mladih ljudi. Svi su oni isti, mladi i obrazovani, ali nisu svi imali isti životni put. Nisu svi imali isto detinjstvo. 
U Berlinu smo učesnicima kampa govorili o našoj zemlji, kulturi, sportu, muzici, modi, privredi koju nemamo, literaturi koju imamo a koju niko ne čita. Govorili smo o posledicama ratova, i ovih poslednjih i onih nešto starijih. Uvek i samo u svoje ime ne predstavljajući nikog drugog osim nas samih. Sa sobom smo poneli znanje i ne tako malo iskustvo i oduševili taj veliki svet. 
Interesovanje za ono što smo govorili i radili pokazali su samo Nemci. Kada me je novinarka Biljana Božin, inače moja poznanica iz Smedereva pitala zašto nije došao srpski ambasador na prijem povodom promocije  filmova, ja nisam znao šta da kažem. Pretpostavili smo da je bio pozvan, ali da nije mogao da dođe. Imao je važnija posla. O tome šta smo tamo radili nijedan srpski medij nije pisao. U nemačkim novinama nas ima i previše. 

 

 

Neponovljive dve nedelje u Berlinu. To je misao koja mi skoro uvek padne na pamet kada se setim svih događaja u nemackoj prestonici za vreme kampa „Kroz lupu secanja." Fenomenalni ljudi, neverovatan grad, neizostavne interaktivne radionice, multikulturalno druženje i prijateljstva za sva vremena učinili su da ovo leto, postane prosto nezaboravno. Sam koncept internacionalnog kampa, doprineo je pozitivnoj atmosferi unutar grupe i pored sjajnog vremena koje smo proveli zajedno imali smo prilike da naučimo nešto više o kulturi, načinu življenja i običajima drugih naroda. Povezanost naše tri zemlje (nemacke, francuske i srbije) od velikog je znacaja za nase političke i sociološke odnose kao i dalji razvoj multikulturološkog dijaloga naših zemalja. Odavno je poznat značaj i dužina srpsko-francuskog prijateljstva, a francuska istorija i kultura mogu se videti i doživeti u brojnim francuskim kulturnim centrima širom Srbije. Sa druge strane za Nemačku nas danas vezuje neraskidivo prijateljstvo našeg premijera Zorana Đindjića, a godinama unazad fond koji nosi njegovo ime i delo, koji stipendira mlade širom Srbije omogućavajući im boravak i rad u brojnim gradovima Nemačke.

Prvi let avionom, zanimljiv, pomalo bolan, nov i neverovatno brz. Stižemo. Kraj u kome se nalazimo izgleda trošno,staro,neugledno u odnosu na ostatak Berlina.Sve vreme smo smatrali da smo na istoku... Ali vrlo malo vremena mi je trebalo da zavolim naš ‘hood'.I zanimljivo,sve stanice su bile pristupačne pa smo odlučili Aleksandra,timer ispred srpske grupe, i ja da se malko upoznamo sa gradom s obzirom da smo stigli pre svih... Novi dan,dolaze Francuzi i Nemci...Nasmejani, znojavi, vidno umorni od puta, ali što me vrlo pozitivno iznenadilo spremni za konverzaciju,zainteresovani i dobro se snalaze sa engleskim. I od tada,kada su oni došli, retko kada se mogla videti scena u kojoj državljani jedne zemlje stoje odvojeni od drugih naroda... Svi zajedno,doručkujemo,sarađujemo,obilazimo grad,posećujemo znamenitosti,pijemo...i smejemo se.Vrlo često se smejemo. Energija koju sam uvideo na tom kampu ogromna je.Ona pokreće sve njene učesnike. Svako veče,iako preumoran od svakodnevnih aktivnosti,nalazio sam vremena za razgovor sa cimerom iz Alzasa...Pričali smo o svemu i svačemu, filozofija, muzika, sport... I svako jutro smo od Francuza i Nemaca dobijali po jedno 'Dobro jutro!'...što me takođe fasciniralo je ta njihova želja da nauče nešto na našem jeziku. Pretpostavljam da su došli sa gomilom predrasuda od Srbima, ali posle dve nedelje konstantnog druženja sa istima svi su bili i više nego motivisani da posete našu zemlju! Mnogo mi se dopala ideja nacionalnih večeri...Divna prilika da se upozna kultura, a bogme i kuhinja drugih naroda sa kampa. Počelo je sa Srbima, gde su svi plesali kao da su odrasli plešući kola, zaneti svadbenom atmosferom i tradicionalnom srpskom muzikom. Bilo je dosta pohvala na račun organizacije večeri. A njihove večeri su bile sadržajne, a hrana me oduševila. Moram priznati fale mi neke pikanterije iz njihovih kuhinja. Puno,zaista puno pozitivne energije na jednom mestu. Dve ispunjene,žive i zanimljive nedelje kojima će trebati još dosta vremena da bar na kratko iščeznu iz mojih misli.

Čim smo napustili Srbiju, počela je pustolovina. Par sati smo proveli u Beču, neki su ih proveli spavajući u kafiću, neki ispred muzeja-ja, a neki su stvarno i bili u muzeju. Pohvala za njih. Elem, kada smo konačno stigli u Berlin, grad neverovatno harizmatičnih i otvorenih ljudi sve je počelo. Počela su druženja koja su pre toga bila praćenja malim nerazumevanjem između dve srpske i dve nemačke cimerke, jer su se nemačke budile u 6h ujutru, i tim postupkom budile srpske cimerke, ali nakon puno vikanja i izvinjavanja i jednih i drugih, to je postalo normalno i tako smo se zbližile. Cela ekipa je jako bila otvorena i druželjubiva pa smo svi saznali po nešto: Nemci i Francuzi- da ih Srbi neće ubiti i da su jako otvoreni, a Srbi su saznali da je sveta životinja hindusa krava i da se svašta radi sa njom (mislim da je samo to dovoljno reći), i takođe da Nemci mogu da otvore flašu piva..hm..bez ičega. I tako je pustolovina trajala dve nedelje za koje smo obilazili Berlin, izlazili, gubili se, proučavali politčki život u Bundestagu, i dobili različite poklone, zatim igrali odbojku, izlazili uveče, plovili brodom, išli u muzeje. Svako je pronašao ono što mu odgovara i onoga ko mu odgovara, a nekako, na kraju svi smo svima odgovarali i stekli prave prijatelje. S toga, i ovaj kamp kao i bilo koji drugi može samo doprineti većem broju prijatelja na facebook-u, otkrivanjem novog, osvežavanjem starog, ponavljanjem zaboravljenog i na kraju sticanju neopisivog iskustva koje će nam ostati u mislima i što je najbolje ne samo nama već i ljudima, kojima prenosimo ovakva iskustva iz prve ruke i na taj način ih podržavamo da odluče da pristupe ovakvoj vrsti upoznavanja ljudi, gradova i kultura, a na taj način i upoznavanja sebe kroz drugih.