Jašta!

  Pa, eto, sada sedim ispred televizora, zapanjen, uplašen, a u isto vreme nekako spokojan, sa saznanjem da postojim, jer makar na ekranu, ja vidim sebe.

A sve je počelo tog jutra, kada sam onako raščupan, u fazi bacanja krmelja na sve strane, stao pred ogledalo. Avaj, nema me u ogledalu! Pomislio sam da sanjam, da se još uvek nisam probudio, sklanjao sam se od ogledala i ponovo vraćao ali to nije promenilo, sada već činjenicu, da se ne vidim u ogledalu. Na polici, pored ogledala, našao sam nekakvu pudrijeru, otvorio je i shvatio da se ne vidim ni u onom priručnom ogledalcu. „Dakle, nema me“, pomislio sam. Zaključujem da je možda i bolje što je tako, odlazim do sobe, oblačim se i hrabro i neočešljano, izlazim na ulicu. Umiven beogradskim suncem, onim jutarnjim, osećam kao da je sve došlo na svoje mesto. I kosa, i krmelji i nehotice pogrešno zakopčana košulja. Taj osećaj je na moju nesreću kratko trajao. Pri ulasku u kola, u onom trenutku toliko puta ponovljenom, večito zaboravljenom, ugledah čoveka koji u prolazu, da l’ meni, da l’ sebi izgovori: „Yes, we can.“ Barak Obama! Prolazi pored mojih kola! U odelu! Barak Obama! Ostao sam neko vreme, sa poluotvorenim vratima automobila, čvrsto držeći volan, kao da ću time promeniti sled stvari koje su počele sa ne pronalaženjem sebe u ogledalu i susretom sa američkim „fucking“ predsednikom. Da li je na mene Barakova parola uticala ili nešto drugo, ne znam ali nakon nekoliko trenutaka oklevanja, zalupio sam vrata, kresnuo motor automobila i odvažno krenuo.

Nisam daleko odmakao kada me je crvenilo sa semafora nateralo da zaustavim vozilo. Uzalud sam pokušavao sebe da pronađem u retrovizoru. „Nema te Kukusigameni, pomiri se sa tim“, prizivao sam zbunjeni razum koga je prekinulo kuckanje po prozoru automobila. Sa željom da malo svojih frustracija podelim sa uporno dosadnim predstavnikom folklora naših raskrsnica, da istresem bes kroz niz reči koje inače ne upotrebljavam, okrenuo sam se i imao šta da vidim. Sa sunđerom u ruci, pored mojih kola, sa licem koje onako upitno i afirmišući pokušava da izmami koji dinar za nepotrebnu uslugu, stajao je Vladimir Putin. U odelu, sa kravatom, da, i sa uredno zakopčanom košuljom, a ne kao što je moja, zakrivljena, tako da otkriva abdomen i ožiljak sećanja na odvajanje od žene koja me je rodila. Ne reagujem. Puštam ga da odradi svoj posao. On predano radi. Čak će i zadnje staklo da mi opere! Pripremam sitan novac, dok Putin popravlja kravatu, i uredno mu spuštam kovanice u ponuđenu mi vlažnu ruku. Srećom, zeleno svetlo se pali i krećem.

Dobro, ne bih se ja baš toliko uzbuđivao oko svega što  me je okružilo tog jutra ali kada sam shvatio da je dostavljač pica na motoru ispred mene, Dragan Đilas, zaustavio sam kola na prvom parkingu. Ali ni parking nije bezbedno mesto. Umalo da zgazim gospođu sa cegerima koja je očigledno baš tu prizivala taksi. Poče da govori nešto što definitivno nije moj maternji jezik i tada shvatim: to je Angela Merkel. Brbljajući ljute reči, Angela ulete u pristigli taksi, koji je, sada već kao normalna stvar, vozio Jorgos Papandreu. Ljutito su mi nešto dobacivali, sve dok nisam izašao iz kola. Tada su se odlučili za beg, a meni je jedino preostalo da nešto viknem za njima i naravno da sam se opredelio za rečenicu koju sam prvu čuo ovog sunčanog jutra: „Yes, we can!“ Jašta!

Razumeo sam da je stvar otišla predaleko. Stajao sam pored svog automobila zapanjen količinom Obama, Putina, bilo je tu i Tadića i Nikolića, a svi u fazonu: „Nije mi ništa.“ Reših da malo prošetam i gle, pored jedne bandere ugledah Druga Tita. Aha, znači ima i onih koji više nisu živi! Bilo je tu i nekoliko Lenjina, a još više Staljina, protrča i jedan Hitler pokušavajući da stigne autobus koji je taman kretao sa stanice, a u kojem su se baškarili Džon Kliz, Stiv Džobs, Noam Čomski i Dobrica Ćosić. Čomski se čak i plazio Hitleru kada je shvatio da ovaj neće stići da uđe u autobus. Potpuno vam je jasno da je autobus bio pun Obama i Putina sa tek ponekim Medvedevim i samo jednom Hilari Klinton.

Stajao sam neko vreme, a onda odlučio da pređem ulicu i prošetam obližnjim parkom. Eh, tu je tek bilo svega i svačega. Bio je Draža Mihailović koji se verao po penjalicama, bio je Čeda Jovanović koji se igrao u pesku,  sladoled je prodavao Vinston Čerčil, balone Mik Džeger, a lokalna kafana u parku je bila prepuna Dostojevskog i Hičkoka, koji su u potpunosti izludeli konobara Aleksandra Vučića. Na krovu restorana su predano radili nekakvu popravku majstori, svi Barak Obama. Onda ih je Vučić pitao: „Majstori, može pivo“, i svi su ko jedan odgovorili: „Yes, we can“!

Stajao sam i razgledao ljude oko sebe. Osećao sam se nekako ponosno što ja nisam oni i što oni nisu ja i tada shvatio da ja možda ni ne postojim, s obzirom da se ne mogu pronaći u ogledalu. Nesigurnost je prostrujala mojim telom, zadržavajući se kod onog pogrešno zakopčanog dugmeta i sve bi to možda i izazvalo nekakvu reakciju, verovatno burnu, da me nije prekinulo kucakanje nekoga po leđima. Okrenem se ja i bokte, ispred mene stoji Ivica Dačić i drži blokčić i olovku. „Jel može jedan autogram, majstore“, izgovorio je sa sjajem u očima, kao da je ne daj bože, ugledao Slobodana Miloševića ili barem Madonu. „Može“, odvažno sam odgovorio, “ali pod jednim uslovom: da mi kažeš ko sam ja.“ Ivica je na to razrogačio oči, uozbiljio se, čak je delovao i uplašeno, a onda se okrenuo prema onim Fjodorima i Alfredima u bašti restorana i uzviknuo: „On pita mene ko je on!“ I crče čovek od smeha. I kafana se smejala. I Vučić. Jedino su oni Obama radnici, koji su stajali u hladu, da se malko sklone od sunca i da popiju po pivo, nazdravljali nekoliko puta gledajući u mom pravcu  i ponavljajući: „Yes, we can“! Nakon toga, Ivica se pribrao i primirio, pogotovo što se tu niotkuda stvorila Vesna Pešić, i stavljajući mi ruku na rame, ono kao „mi smo šuki“, progovorio: „Dragi moj Kukusigameni, odvoji malo vremena i potpiši se u ovaj blokčić... I stavi ono „Ivici od...“, pre svog cenjenog imena... molim te.“ Uzeo sam olovku, potpisao se i taman kada sam hteo da mu vratim blokčić, ugledao sam Vesnu Pešić, kako me molećivo gleda kroz zamagljene naočare. „I meni QQ. Pliz“, izgovorila je tako nežno da jednostavno nisam mogao da odbijem. Napisao sam: „Dragoj Vesni, QQ“.

Eh, kad su to videli ostali, kao po komandi se sjuriše ka meni, a ja nisam časio časa, već sam potrčao u pravcu kola koliko me noge kukavne nose. Ha, nisu me stigli! Uleteo sam u kola, odgurujući jednog Putina, koji je baš razgledao moj automobil, i odvezao se kući. Još sa vrata sam dohvatio čekić koji je stajao u predsoblju, i pravac kupatilo. Kraš, tras, krc. Lomio sam ogledalo u paramparčad. „Videćeš ti, pokvareno ogledalo, ko je Kukusigameni“, vikao sam kao da ogledalo može da čuje. I tako, dobro oznojen, pa čak i malko posečen od stakla koje je letelo na sve strane, seo sam ispred televizora. Daljinski upravljač je svojim crvenim dugmetom pozivao u fazonu: „Možeš ti to.“ Uzeo sam ga, čvrsto stegnuo i hrabro spustio kažiprst na to crveno dugme, izgovarajući: „Yes, I can.“

Na ekranu se uz kratku pauzu pojavila slika. Vesti su bile u toku, vesti sam vodio ja, a sve vesti su bile o meni. Posle vesti su išle reklame: QQ ovo, QQ ono, pozovite QQ, potražite QQ... Na kraju je krenuo i šou u kom sam ja bio voditelj i gost. Ne jedan gost, nego svi gosti i sva publika. Sve bre ja. Otkopčao sam košulju i ovaj put je lepo i uredno zakopčao.

Pa, eto, sada sedim ispred televizora, zapanjen, uplašen, a u isto vreme nekako spokojan, sa saznanjem da postojim, jer makar na ekranu, ja vidim sebe.

Kuku si ga meni!