Затим се предлаже, ''уколико обстојателства наша дозвољавају, приступити нужним гражданским законима снабдети га и тако утврдити да Суд све што се у внутрености отечества нашего догађа, по законима решити може''. Још се помиње да ''поставленије Суда са уведением Права његови на ползу народну... и тако ће народ благодарношћу уживати , не само ми, но и потомство наше''.
Писмо је било састављено у Крагујевцу и заиста Суд је установљен и почео је радити јула 1820. године, у престоници, у Крагујевцу.
Међу првим предметима који су кнезови Народне канцеларије имали решавати био је случај једне ливаде , чаира у селу Стојник код Аранђеловца. Тим поводом кнез кнежевине јасеничке Милутин Савић из Гараша објашњава да је још 1809.године, под Кара Ђорђем извесном Нешку Петровићу одузета ливада која је припадала попу Јовану из Стојника. ''Пошто су три-четири пута на тужбу доходили код кнеза Милутина Савића и он покушавао да их наговори да нагодбу споразумно реше, али они желе да у Крагоевац сведоџбе ради иду , те кнез с почитанием доставља Суду на расзждение.
Кметови села Стојника писмено извештавају Суд у Крагујевцу шта су они предузимали у протеклом времену. Они објашњавају да је та ливада уствари Томина (!!!) , а да је Тома дао попу ливаду докле поп Јован буде у Стојнику , а кад поп оде из Стојника да та ливада опет буде Томина.
Наравно, и онда су постојали вештаци, стари људи који су добро знали докле је и чије шта. Староседеоц у Стојнику био је баш помињани Тома ( Јовановић ). Њему је ''на душу'' кнез Милутин Савић ставио да покаже докле је чија ливада и он је показао докле је Томина , то је сада попова ливада, а Нешкова је докле је Радојева ливада. Настало је опште замешетељство. Испоставило се да је садашња попова ливада уствари његова ливада и он је тражи натраг! И он је постао умешатељ у парници.
Јесенички кнез Милутин Савић није могао све ово да разреши, већ је закључио да ''није могао праву наћи да пре 12 година продату ливаду повратити може''. Ту су укључена и сведочанства кметова да је тај речени Тома до сада продао неколико њива и ливада и сви се ''согласују и отсебе писмено дају да с попом у Крагоевац сведочбе ради иду''.
Није се залуд сматрало да су стари људи – мудри људи. Суд је нешто ново и непознато , али књаз је књаз, посебно ако је реч о Великом Милошу. Мудре старине су се сакупиле и ево шта пишу лично књазу Милошу:
''Поздрављамо благородност господара у Крагоевцу и велику тужбу предаемо от нас комшија старинаца из Стојника на попа Јована Петровића, који од Томе и Нешка отима ливаде, једну отима од Томе, другу отима од Нешка''. Тома старинац је ту ливаду косио 30 година, што сви ми старинци знамо, господару. Знамо да је ливада Томина, а није попова. Јављали смо се и кнезу Милутину Савићуу Гараше и кнез му је судио али поп не слуша. Саветовано му је '' остави се, попе, ливаде''.
Даље, они упознају кнеза Милоша да попа подржава кнез Раде из Марковца и још старине напомињуда они неће да им кнез Раде буде господар, јер ''ми господару, припознаемо тебе за господара''. Забога и за име божје извиди и не дај тако да ти људи раде и да нас они не терају судом. Сви знамо како је ливада Томина, није му Тома продао, а ни поклонио, него само му дао за једну годину да је покоси. Поп покоси једном, па други пут и онда излага да је његова довека. Тако не можемо пристати''.
Пошиљаоци овога писма су наведени. То су били старинци ( староседеоци ) из села Стојника : Јово Поповић, Петар Ташковић, Сима Николић, Марко Радосављевић, Паун Стефановић, Обрад Сундић, Богић Шундић и Благоје Петровић. Оригинал писма чува се у Државном архиву.
Пред кнезовима српске Народне канцеларије поче суђење о овом случају. Први чланови – судије били су: прота Матеја Ненадовић, Павле Сретеновић, Јован Протић, Атанаско Марић, Радојица Зујовић и Пане Јеремић.Пред собом су имали писму свују кметова села Стојника у коме је записано: ''Томи потрбовале паре, пак је дошао попу, те узео од њега 30 гроша, пак му је дао ливаду као захвалност што му се поп у невољи нашао, а та ливада нема више од два дана орања и цела се била у гору обратила ( зарасла у коров ). Поп је искрчио и уредио ливаду и кад је Тома видео како је то сада лепа ливада, није могао да дочека да поп напусти село, него је одмах хтео своју ливаду.
Овде треба напоменути да су поп Јован и још много људи у Стојнику били родом са Пештерске висоравни. Дошли су са Карађорђем 1809. године, па су им мештани давали по парче земље и ливаде док се не снађу и скуће. И они су се директно обратили Милошу , пишући му:
''Ми, Господару, нисмо никакве земље ни ливаде из Пештера донели, него смо добили од Копљараца, Орашана и других околних села...Ако Тома сад одузме ливаду и други ће да потражују своје, а чиме ми онда да се изранимо''.
На суд су хели сви, али пред Милоша нико није желео, јер се плашио Милошеве ћуди. Тако су се, ипак, стари поп Јова и власник ливаде Тома нагодили, на опште задовољство свих, јер би вероватно поп остао без браде, а Тома без ливаде, која би постала Милошево власништво или неког његовог доушника, само да је цео спор дошао до Милоша.
Е тако се то ради!
У Крагоевцу
лета Господњег 7519.